"BILA SAM KRALJICA KLUBOVA I FUNKCIONER, ALI NIŠTA NE BOLI KAO SILAZAK S VLASTI" Jellena iskreno o najvećim usponima i padovima

Kad je s tri godine prvi put zapevala, svi su stali mirno. To nije bilo slučajno, kao ni sve drugo u njenom životu. Poreklom je prava Jugoslovenka, čiji se koreni protežu od Slovenije do Niša, po obrazovanju magistar, ali se pronašla u muzici. Ulazak u politiku skupo je platila, a nakon mnogih nesrećnih ljubavi, ona prava - sa oficirom Komlenom - ozvaničena je brakom, čija je kruna njihov sin Stefan.

Čitav život idem preko trnja do zvezda. Uvek treba slušati sebe. Ništa nije nemoguće, ni u poslu ni u privatnom životu. Treba naći balans, a nešto uvek mora da trpi. Ipak, treba se i boriti za ono u šta veruješ jer je to sigurno prava stvar. Uradi je, pa makar i pogrešio, kao što sam i ja grešila nekoliko puta...

Rođena sam jedne zime, 15. januara, u beogradskom porodilištu u Višegradskoj ulici. Bila je subota, rekli su mi, sunčan dan. I sunce je stalno prisutno u mom životu. Prvo čega se sećam sa tri godine jeste pevanje na brodu. Išli smo na Mljet. Turisti su ležali po palubi jer je duvala bura, a ja bih iz sveg glasa zapevala "Hej, Sloveni". Svi su morali da ustanu. Brod se ljuljao, pa taman kad sednu, ja opet zapevam, i svi opet skoče!

Talenat sam nasledila od majke, ali i prababe Jelene, Vrščanke koja je pevala u horu kod Mokranjca. Po njoj sam i dobila ime, a izgleda i glas. Druga prabaka po mami je iz Niša. A ritam imam na tatu, i on lepo peva. Na tom brodu je bio i orkestar, pa sam trčala stepenicama gore-dole dok nisam pala i raskrvarila kolena, ali sam ipak dopuzala do mikrofona. Tata je rekao da ću sigurno biti pevačica.

Titova porodica

Tata Danilo, Dača, rođen je 1944. na Jahorini. Nekad smo se prezivali Knežević i poreklom smo iz Crne Gore. To mi je sličnost s pevačem Knezom, ha-ha-ha! Deda je baku pokupio u Foči i na konju ju je odneo na Jahorinu. Kasnije su se preselili u Bijeljinu i tamo su neki potomci ostali do danas. Imali su devetoro dece, ali živa su samo trojica braće, jedan je u Sarajevu, drugi u Dobanovcima i tata u Beogradu. Sve tetke i ostali stričevi su, nažalost, pomrli. Lepo je što danas imam braću i sestre i u Novom Sadu, Banjaluci, Pančevu, Sarajevu... Porodica nam je velika, u ono vreme, prava Titova. Jer, Tito je bio kum svima koji su imali više od petoro dece.

Plava krv

Tata je odmah posle studija u Sarajevu, gde je završio DIF, došao u Inđiju, a potom i u Beograd. Radio je kao profesor fizičkog na Akademiji 28, gde je bila škola, a posle prešao na Stari DIF i tu ostao do penzije. Mama Nataša je bila zaljubljena u nekog Dalmatinca, ali tog leta na Korčuli naišao je moj tata, i praveći stoj na rukama, i to na steni, potpuno ju je - osvojio malo šarlatanski, difovski - pa je ostavila tog Dalmatinca i krenula za njim.

Inače, mamina familija je iz Gorskog Kotara. Nose staro austrijsko prezime Štefanac i plavu krv još iz Austrije i Slovenije. Kasnije su došli u Beograd, gde su rođeni i deda i mama. Zanimljivo je da je prababa s mamine strane imala kuću u centru Bijeljine, dok su očevi bili u selu Gojsovac pored grada. To nisu znali kad su se upoznali, ali kad bismo im kasnije išli u posetu, uglavnom sam boravila u gradu, jer mama nije volela da odlazim na selo kod tatinih. A ja sam volela. I danas imam tamo pet duluma svoje zemlje.

Jedna je Opatija

Ipak, imala sam srećno detinjstvo. Do moje 13. godine smo letovali, ali i zimovali u Opatiji, i to u najluksuznijim hotelima kao što su "Ambasador", "Imperijal", "Milenij"... Tu sam naučila kako se pravilno koristi escajg, jer nisi mogao da ideš u hotel tek tako. A i nisi smeo puno da jedeš. U "Ambasadoru" je bio taj čuveni hladni pladanj, tanjir. Servirali bi šnitu pilećih prsa, jedan čips, jednu maslinu, parče hleba i sok od rajčice, u koji stavim malo bibera. To mi je bila večera. I nije smelo da se trči po hodnicima.

Ali kad sam jedne večeri ugledala pevača Danijela Popovića, koji je tada imao hit "Džuli", tako sam potrčala po autogram da sam pala i, opet krvavih kolena, stigla do njega. Tu sam prvi put slušala uživo i Nove fosile, ne sluteći da će i od mene jednom neko tražiti autogram. Volela sam da se penjem na stene, jednom sam pala i izgubila svest, ali me to nije odvratilo od daljih poduhvata.

Prelomni trenuci

Prvih pet godina rasla sam kao jedinica, dok se nije rodila moja sestra Ana. Bilo je uvek ljubomore među nama. Sećam se, jednom me je tako iznervirala da sam je zatvorila na terasu. Pokušavajući da uđe u stan, gurala je vrata i probila staklo tako da su joj se parčići zabili u telo. Dolazio je naš kum električar da joj kleštima vadi komadiće stakla iz zadnjeg dela. Do moje šeste godine živeli smo u Inđiji, a onda zbog tatinog posla stigli u Beograd, i to kod bake i deke u stan kod Fontane.

Potom smo živeli na Galenici, a onda je mama dobila stan u Bloku 45. Kad su se razveli, imala sam 13 godina. Tata se odselio u centar, a nas dve smo ostale sa mamom. Iako sam uvek osećala da mi je otac i bliži i važniji, mama je želela da ostanemo uz nju. Istina, imale smo i dodatnu sigurnost jer su baka i deka uskakali oko čuvanja. I sve je bilo organizovano kao u vojsci. Tek kad sam krenula na fakultet, tata je počeo da učestvuje više u mom životu. Preko njega sam ušla u pevanje. Išao je sa mnom na nastupe, ne da je nadoknadio propušteno vreme nego je učinio za mene i mnogo više.

Kobne razlike

Ispostavilo se da su te razlike selo-grad za roditelje bile kobne. Bila sam u nezgodnom periodu kad su se razišli. I to mi je najteže. Nije bilo nasilja, ali jednostavno više nisu mogli zajedno. Tata je stalno putovao, izlazio, bio sa ženskim odbojkaškim i košarkaškim klubovima. Mama se stalno bunila. Onda je otišla u Opatiju, gde je dolazio njen prijatelj Dalmatinac, pa joj je slao pisma koja je moj otac video... Svašta je tu bilo. I nama deci je bilo lakše da ne gledamo kako se svađaju.

Ali minus razvoda je samopouzdanje. Danas bih možda punila tri Arene da sam se laktala i imala podršku u porodici. Bolno je kad roditelji nisu zajedno. Pre neko jutro naš sin Stefan je pozvao mog muža i mene da legnemo pored njega i zagrlio nas je. Nisam smela da mu kažem kako ja to nikad nisam doživela. Dešavalo se kasnije, kad sam bila starija, da na rođendanu okupim roditelje i nateram ih da plešu pa mi bude puno srce. Kukali su da su jedno drugome zagorčali život. Ali što sam starija, sve više sam na tatinoj strani.

Dva prezimena

Bila sam na fakultetu kad sam odlučila da nosim dva prezimena - Ristić Štefanac - baš iz potrebe da ih zagrlim oboje. Međutim, to mi je stvaralo i probleme jer su svi mislili da sam udata. Tada sam i saznala korene maminih problema. Do četvrte godine živela je kao siroče jer su baba i deda bili na Golom otoku. Te traume su se odslikale na generacije. Bolelo me je što to nisam znala, možda bih više poštovala dedu i znala da razumem disciplinu koju je tražio, dozvoljavajući mi samo jednu čokoladu nedeljno.

Poznat komšiluk

Prva dva razreda završila sam u osnovnoj školi "Ivan Gundulić", a u trećem sam prešla u čuvenu školu "Branko Radičević" u Bloku 45. Kažem čuvenu, jer su je pohađale brojne naše javne ličnosti. Mnogo sam volela taj blok. Tu je reka, znala sam svaki splav napamet. Pokojni Marinko Rokvić je stalno trčao po keju, a moj pas Bela bi jurio za njim. Nenadano, majka je prodala stan pre nekoliko godina. Bila sam iznenađenja i mnogo sam plakala. Jesam se udala i odselila, ali vezana sam za taj kraj. Mi smo bili na jedanaestom, Žika iz Baba na desetom, a moj kršteni kum Vlada na 12. spratu. Često mu odlazim u goste, a kad sam prvi put otišla i videla da nema mog prezimena, a ostala su ista vrata, mnogo sam plakala.

Ja volim Džosija

Moja prva ljubav je iz "Gundulića". Zvao se Josip, a zvali smo ga Džosi. Ja volim Džosija, Džosi voli drugu, ali voli i mene. I tako je bilo celog života, dok se nisam udala. Uvek je bila neka druga. Verujem pre svega u Boga i crkvu, ali i u sudbinu. Kako sam rasla, shvatala sam da su mi veze preslikane. Ili ima drugu, ili se zaljubi u drugu, ili dođe druga... Nikad se veza ne završi bez haosa. Moj emotivni život često je bio pod lupom javnosti, pre svega zbog veza sa poznatim muškarcima. Prva je bila sa Zokijem iz Koktel benda. I s njim sam ostala u fantastičnim odnosima.

Strug i violončelo

Sa 12 sam krenula u muzičku školu "Josip Slavenski". Da bih nastavila i u srednju muzičku, trebalo je da u nekoj drugoj premostim godinu dana. Kako mi je najbliže bio MOC, srednja mašinska, upisala sam nju. Pošto su mi i mama i deda Miroslav Štefanac mašinski inženjeri, a deda je čak konstruisao i vojne avione i bio jedan od šest mašinskih inženjera koji su išli u Rusiju, gde je završio Žukovski univerzitet, svi ti stručni predmeti mi nisu teško pali. Uz to, gledali su me kao malo vode na dlanu, jer nas je bilo samo dve devojke u razredu. Prepodne sam provodila za strugom okružena piljevinom, a po podne me deda sačeka u kolima, koja sam ja posle vozila, i vodi u "Josip Slavenski" da sviram violončelo. Šalila sam se da ću kao Tito da postanem mašinbravar, ha-ha-ha!, jer moj smer se zvao mehaničar za precizne i regulacione uređaje. Tito i ja.

Paralelno sam trenirala košarku kod Sofije Pekić u Zvezdi. Pošto mi u muzičkoj nisu išli harmonija i kontrapunkt, došla sam na ideju da upišem, umesto muzičke akademije, DIF. Prijemni je bio na Marakani. Na listi sam bila ispod crte, znači mogla sam da studiram vanredno. Teško mi je palo to što su mi svi u familiji govorili da neću ništa da uradim. Svi, osim tate. I dokazala sam suprotno. Položila sam sve ispite osim anatomije i fiziologije, što sam prenela u drugu godinu, i postala redovni student.

Sa čunjevima do estrade

Sad su sve patike kineske, a u ono vreme bilo je i nekih fensi. Ja sam nosila upravo kineske, najstariju i pocepanu opremu. Na četvrtoj godini, dok sam vežbala za ispit iz ritmičke gimnastike, pozvao me je tata da siđem u hol DIF jer su, kaže, došli neki Zoran i Bojan koje on poznaje. Treba im neko ko peva Magazin, Nove fosile... Rekao im je, kao u nekoj bajci, da ima dve ćerke. Obe pevaju, ali ova starija ubi s Magazinom po kući. To sam ja. Izašla sam pred njih sa čunjevima i nazuvicama kad su mi rekli kako Ceca Slavković i Goca Svilarević odlaze iz njihovog Koktel benda pa im treba pevačica. Pozvali su me da dođem u njihov studio na Karaburmi i otpevam nekoliko pesama. Tata me je ohrabrio, a posle se hvatao za glavu gde me je poslao. Ha-ha-ha!

Rekli su mi da spremim 25 pesama, ali čim sam otpevala prvu strofu one "Bio si mi sjaj u oku", pitali su me šta radim sledeće subote. Saopštili su mi da ću pevati sa Cecom i Gocom, da malo uđem u štos. Bio je to zatvoreni klub u koji su dolazili glumci, sportisti, ambasadori, političari... Tad je nastalo moje čuveno pitanje: "Koliko je to po čoveku?" Ha-ha... Kažu, imaš 60 maraka za veče. Znate li vi šta je to za studenta?! Nove patike da kupim konačno! Ali prvo sam kupila aparat za filter kafu. Posle su stigle i patike, pa počnem da trošim ko luda, jer se honorar rapidno povećavao sa 60 na 100, pa na 150 i 200 maraka. Pričamo o 1997. godini.

Prvi festival

Pre toga sam se igrom slučaja našla na Beogradskom proleću 1991. Nenu i Zorana Lekovića sam poznavala jer mi je Nena predavala solfeđo, a po muzičkoj školi su tražili izvođače i tako smo se dogovorili da Nena napiše tekst, Zoran muziku, a njihov kum Zlatko Pejaković moju biografiju. Na pitanje šta volim da slušam pored Madone i Baha, dodao je i tada popularnog MC Hamera. Pevala sam prva, a Maja Nikolić druga. Na sceni sam se pojavila kao Tajči jer su mi pred sam nastup ukrali kostim pa su Zoran i Nena išli u prvi butik da mi kupe neku crnu haljinu s gornjim drečavoroze delom. Pevala sam pesmu "O, mama, volim ga". Bila je to katastrofa od nastupa. Nisam više želela da razmišljam o pevanju. Ali možda me je zato tata preporučio Koktel bendu kasnije.

Novi list sa sto maraka

Dakle, krenemo Koktel i ja da radimo i ozbiljni ljudi počnu da nas angažuju za nastupe, spazi nas i Nikola Kojo i ubaci u klub "Sinema", čiji je bio suvlasnik. Zvali su nas iz "Stupice", "Kabarea Rouz"... Bio je haos, poludeli su za nama. Pevali smo svaki dan u Beogradu, a slušalo nas je po 700-800 ljudi. Bila su to najelitnija mesta tada i, u stvari, ja sam ta kraljica klubova s kraja devedesetih godina. Posle su došli svi ostali. I svaka im čast. Minimaks je jednom rekao da smo mi Jelena i Kokel bend. Iako su momci iz benda insistirali da smo grupa, on je imao viziju. I ubrzo sam izašla iz benda.

Što sam otišla? Prvo, nisam htela da nas dvoje peva. Bez obzira na to što Zorana volim i kao prijatelja i kao bivšeg, on je majstor za tezge i učila sam uz njega, ali za javnost ljudi su hteli mene. Tražila sam da pevam samo ja na CD. Onaj mali deo sigurno će reći da tu ima i toga što smo bili u vezi. Istina, kad smo prestali da se zabavljamo, počela sam da izlazim sa drugima. Da li je to njemu smetalo ili nije, nebitno. Nismo o tome više razgovarali. Želela sam marketinški da se podignemo na viši nivo, da ne budemo tezgaroški bend. Da pravimo koncerte po dvoranama. Nisu me razumeli. Rekla sam da odlazim. I izašla sam sa sto maraka u džepu. Sve što sam uložila u pesme, produkciju, nastupe, sve mi je ostalo u bendu i na to je došla Kaća. S njom sam i danas dobra.

Pre Rozge Jelena

Počele su da stižu ponude od "Haj-faja", "Siti rekordsa", "Granda"... Mnogi su mi govorili da sam luda ako ne prihvatim "Grandovu" ponudu. Nudili su mi tekstove Tončija Huljića i Rajka Dujmića. Znači da pre Rozge budem Jelena. Kad sam sabrala, hteli su u mene da ulože preko 300.000 evra. Mislila sam da me neko zeza. Nisam imala dovoljno samopouzdanja da kažem sebi - idi, Jelena, i grabi! Sad će reći Saša Popović da sam napravila životnu grešku, a verujem da se seća toga.

Da li sam napravila grešku, to zna samo onaj odozgo, kao i to da li ću dobiti ponovo svojih pet minuta. Ne mislim da jesam samo zbog ljudi tamo gde sam otišla, a to je "Siti rekords". Ono što su mi Milica i Željko Mitrović ponudili me je patosiralo. Došla sam kod njih kući, a oni su pustili moju pesmu koju sam pisala "Srećan ti rođendan" u isto vreme na svim njihovim kanalima i rekli: "Ovo imaš od nas." Milica je opasna pregovaračica, svaka joj čast. Dobila sam nenormalnu reklamu i izlazila iz frižidera.

Štamparska greška

Spojila me je s ljudima iz "Siti rekordsa" i rekla da mi osmisle ime, jer ne mogu više da budem Jelena Koktel bend. Dizajner Kekec je rekao da su dva L na omotu štamparska greška, ali je predložio da ostanu. I dopalo mi se, iako je posle bio problem što uz dva prezimena imam i dva L. Ali ja volim umetničko ime, kao JLo. Izvinjavam se na poređenju. Dugo sam mislila da mi je Madona uzor, ali sad moram da kažem da je to Džej Lo. Nije ona Meril Strip, ali je slatka i pitka. Zna da se obuče, da bude seksi i nosi umetke u kosi, što mi se sviđa.

Novi posao

Kako sam u Koktel bend dovela Nenu i Zorana Lekovića, dobila sam pravo da i ja izvodim pesme "Nisam više zaljubljena žena", "Svetica"... Počela sam da sarađujem s Marinom Tucaković, Arsenom Dedićem, Kemalom Montenom, bila gošća Aci Lukasu i Baji Malom Knindži na koncertima... I tako sve do 2008. i svetske krize, koja se reflektovala i na tezge, postajale su sve ređe, nisam mogla da nađem hit... Pomislim, hajde da upotrebim diplomu, ipak sam magistar menadžmenta u sportu, pa da radim nešto. Setim se Starog DIF. Tata je otišao u penziju, ali znam ljude, i odem da pitam za zaposlenje. Kažu, nema mesta.

Odlučim da držim časove akvabika u jednom novobeogradskom hotelu. Taman oformim grupu žena, sklone me jer direktorka hotela hoće da se kupa baš u to vreme. A žene neće preko mosta, hoće baš da vežbaju na Novom Beogradu. Tražeći gde ću da idem, preko rođake opet stignem do Starog DIF. Kad me je ona odvela do direktora, bila je druga priča. Ponude mi termin u zakup od devet uveče za moj akvabik. Nisam ni počela, ponude mi stalno zaposlenje. Pomislila sam, odlično! Pevam vikendom, a radim od ponedeljka do petka, kao Nedeljko Bilkić i Dragan Stojnić. Postala sam radnik/rukovodilac hidrobloka, držala sam razne časove, vodila programe. Kad me ljudi koji vežbaju vide, šokiraju se, ali uživala sam u tome.

Politika

Tu shvatim šta znači fiksno radno vreme i peripetije s radnicima, bolovanjima, dva sindikata na ukupno 49 radnika. Opšti haos. Ali, mislila sam, znam ljude i lepo mi je, niko me ne mrzi. Ipak, nije bilo baš tako. Što kaže moj tata, kad sam primljena, tri žene su pale u nesvest. Ali imala sam i diplomu i znanje. Tu sam se prvi put susrela s podmetanjima. Na estradi odradiš i ideš kući, a ovde nisam imala gde da pobegnem. Većina me jeste volela, ali ne daj bože da staneš na žulj onima koji nisu.

Otkud ja u politici? Sasvim slučajno. Davno su mi nudili da uđem u nju, kad sam radila dosta kampanja svim predsednicima i strankama u okruženju. Moj jedini uslov je bio da ne vičem "živeo ovaj, živeo onaj", nego da odradim svoj posao kad završe s govorancijom. Tad su me mnogi vrbovali da uđem u njihovu stranku, ali sam mislila da je bolje da ih imam kao prijatelje. Pevala sam im i privatno, svadbe i proslave.

Kako sam na DIF vodila programe za bebe, decu, ometene u razvoju, autističnu decu, ljude sa invaliditetom, ali i najstarijima, kaže mi jednog dana direktor da pročitam statut jedne stranke pošto već volim da radim s penzionerima. To je bio PUPS. I ja koja sam odbila da se učlanim u sve prethodne, uđem u njihov glavni odbor. Videla sam prosperitet u tome da dobijem i nešto dodatno da radim. Muzika je još slabije išla. Međutim, iznenada, pružena mi je ruka i rekli su mi da sam od sutra ja direktor DIF. Naravno, to je moralo da prođe Skupštinu grada, ali bila sam u šoku, iako sam imala sve kvalitete. I bila sam prva žena koja je došla na čelo jedne takve ustanove i uz to magistar. Ali napravila sam grešku, nisam se raspitala kolika su dugovanja firme.

Učenje posle fakulteta

Zbog funkcije sam morala mnogo da učim, pa i pravo. Najgore je bilo 2014. u vreme poplava, kad sam istrčala u ime cele ustanove i pitala kako mogu da pomognem. Rekli su da primimo izbeglice iz Obrenovca. I 130 ljudi je stiglo na DIF da spava na strunjačama. Bilo je to ratno stanje. Manastir Slanci je donosio hranu, Crveni krst, dolazile su i moje kolege i pomagale. Viki Miljković s Tašketom je kupovala za bebe, Braja i Goca, ma sve kolege! Bora Drljača, Rade Jorović, Karamela...

Svaka im čast. Posle kad sam im dala besplatne kartice da vežbaju, za šta smo platili porez, neki zaposleni su me dočekali na nož. Mnogi su hteli da naprave diverziju. Tu sam sazrela preko noći. Dolazio je i tadašnji ministar zdravlja Lončar s kamerom BBC, a potom i svi naši mediji. Bilo mi je zadovoljstvo da ih ugostim. Uvek sam na strani novinara i iako nisam pevala, izlazila sam u svim novinama.

Elem, hvala su mi rekli ti ljudi kojima smo pomogli i to mi je bilo najvažnije. Kad smo ispratili poslednji autobus, opet sam plakala. Međutim, dok sam se spremala za posao, jednog dana su mi javili da me smenjuju. Jednostavno, dolazi neko drugi. Posle mene je došao divan čovek, a interesantno je da sam ja njemu kasnije, kao trudnica, dala otkaz. Ipak, i dan-danas smo prijatelji. Jer, dva dana nakon smene saznala sam da sam trudna. Kako ti onaj odozgo sve namesti! Pitanje je da li bih na takvoj poziciji od stresa i iznela trudnoću. Otišla sam na bolovanje, a kako sam prethodno sistematizacijom zatvorila mnoga radna mesta, nisam imala gde da se vratim osim u kotlarnicu, pa sam dala otkaz. I to u državnoj firmi, što niko ne bi uradio.

Izlazak iz stranke

Samo ja mogu da napravim ponovo pogrešan potez, ali dobro, sve ima svoje. Kad se okrenem, bilo je to lepo, ali veoma bolno iskustvo. Silazak s vlasti jako boli. Isplakala sam se kao nikad kad je mama prodala stan, ali najviše sam ridala kad sam ostala bez fotelje. Ne zato što sam, što bi rekao Žika Šarenica, ostala bez gradske funkcije, nego zato što nisam to očekivala. Poštena sam, borim se i na svakom koraku svakom želim dobro. Nema kome nisam učinila, održala sam na stotine humanitarnih koncerata, a da takvu sudbinu doživim.

Međutim, tako je najčešće u politici - da preko noći jednostavno nestaneš. Zato mi je bilo krivo, a što se fotelje tiče, nju mogu da kupim i držim je u stanu. Isto ti dođe. Nakon toga sam poslala pismo da ne želim više da budem član stranke. Ništa nikome ne zameram, ljudi s kojima sam radila bili su OK, ali neke stvari nisu za javnost i ja sam se povukla. Nije to bilo ono što sam očekivala.

Venčanje i beba

Komlen i ja smo se upoznali preko prijateljice. Bio je oficir u vojsci i na naš prvi susret došao posle posla u beloj uniformi. Našli smo se u Bloku 45, na keju, i tako je brzo počela naša priča. Na prvom sastanku mi je rekao da zna kako je to i: "Videćeš, nećeš moći da me se otarasiš" I tako je ispalo! Mlađi je od mene deset godina, ali to se uopšte ne vidi. Našli smo se.

Venčanje smo zakazali za 24. maj, ali smo ga odložili zbog poplava za 14. jun. Bilo nam je glupo da se veselimo dok ljudi ostaju bez domova. Porodila sam se sledeće godine, 2015, u 42. godini i imamo divnog sina Stefana. Ne bih ga dala i za šta na svetu. Što bi rekao Bata Živojinović u jednoj seriji, trudnoća se desila iz prve. Iako je bila rizična, vežbala sam kod Filguda do sedmog meseca. Tada je moj suprug i osmislio patent protiv zamene i krađe beba. I ministar zdravlja i vlada su ga podržali. Za to bi Komlen trebalo da dobije orden i bilo bi mi drago da se taj patent implementira.

Povratak na estradu

Teško je sad vratiti se opet na estradu, ali snimam pesmu za pesmom. Biljana Spasić mi je pisala jedan tekst. Otvorila sam i studio s mojim klavijaturistom Bucom, koji producira muziku mnogim kolegama. Radili smo i za Evroviziju kompoziciju jednoj devojci.

Kajem se zbog mnogo čega, što nisam izbegla negativne ljude, što drugačije nisam procenila neke stvari i sebe više naplatila, ali opet bih živela ovaj život. Ima jedna pesma - "Zašto si se kasno rodila" - koja me opisuje. Najviše mi leže pesme Gabi Novak. Ima puno istine u njima. Život mi je tako namestio da mi jednu pesmu napiše Arsen Dedić, to je duel s Kemalom Montenom, jer svi ti njegovi tekstovi odslikavaju i moj život. Međutim, od takvih pesama se ne živi, morala sam da snimam i modernije.

Ponosna sam na sebe i želja mi je da napravim solistički koncert. Moja vedrina mi je data rođenjem, a delom je i odbrambeni mehanizam. Navikla sam da živim i skromno i luksuzno, snađem se uvek. Što bi rekao Đura u jednom filmu: "Ima se, može se, nema se, glumi se!" Taj sarajevski humor mi je od tate.

O večnosti

Volela bih da me pamte kao večitog borca i kao multitalentovanu ličnost koja može sve da radi. Za mene ne postoji ne znam, neću, ne mogu. Ljudi treba da shvate da svestranost nije za podsmeh, već za poštovanje. Takvi ljudi duže žive jer vole život. Volela bih i da se vesele uz moje pesme, da slave rođendane, da neko iskopa iz naftalina neki moj stih i da ga obradi. Da kroz pesme trajem.