Miki Manojlović: Holivud mi još nije dao ponudu koja se ne odbija

Veliki umetnik!
Podjednako upečatljiv u svojim ulogama kao i van scene, Predrag Miki Manojlović svojom pojavom i stavom ostavlja nezaboravan utisak. U intervjuu za Kurir otkriva zašto se iz Francuske vratio u Beograd, govori o porodici, unuku Ognjenu, kao i izazovima koji ga očekuju. Mikiju će na svečanosti 16. februara biti uručeno veliko priznanje - Dobričin prsten.

- Kada čovek preživi 41 godinu otkrivanja sebe, kada ta avantura susreta sa sobom nije zaključena, kad se život još gradi, može se reći, a ne mora, da nagrade koje nose breme pohvale životnog dela mogu biti preuranjene. Kvantitet katkad rezultira kvalitetom i obratno, količina katkad uništava vrednost. Nema pravila kojim se može omeđiti vreme nastanka i trajanje istinske kreativnosti. Dobričin prsten je veliko priznanje, između ostalog zato što ga dodeljuju umetnici koji pozorište žive bez ostatka, zato što su Prsten nosili i nose najveći srpski glumci i glumice, deca Dobrice Milutinovića, te vam mogu reći da ga s radosnim mirom prihvatam.

♦ „Otac na službenom putu“ 1985. za vas i Emira Kusturicu bio je početak saradnje koja ne prestaje.
- Delo Emira Kusturice je jarko svetlo u sumraku sveta. Genetika Emiru i meni daje poklone koje na drugima često nepravedno štedi. Stvorili smo do danas izuzetne pokretne slike zajedno. Svakako ćemo se makar još jednom sresti ispred ili iza kamere, ili na pozorišnoj sceni.

♦ Zašto ste odbili nekoliko uloga u Americi?
- Nisam dobio i prihvatio ponudu koja se, kao što bi popularno rekao Don Korleone, ne može odbiti. Kad je dobijem, a prihvatim, znaćete da je još jedan veliki glumac rođen u malenoj zemlji ipak skinuo odeću i donji veš i jakim pokretom ih bacio van svog domašaja.

♦ Da li je Beograd lepši od Pariza, u kojem ste živeli?
- Moj pradeda Petar Manojlović je davno rođen u Beogradu, ja sam ovde rođen. Rodni grad je rodni grad i voli se i kad nećete da ga volite. Parizu se divite svakog trena i zauvek. Nema poređenja između divljenja i ljubavi. Moja deca su peta, a unuk šesta generacija rođenih Beograđana, i s razumljivom tugom kažem da je razlika između Pariza i Beograda jednaka razlici između Luvra i Narodnog muzeja, koji je nedostupan stanovnicima Srbije.

♦ Kajete li se što ćerki Čarni, koja je reditelj, niste pomogli u karijeri?
- Ne kajem se. Ne kaje se ni Čarna što me nije nagovarala na nečasne radnje koje u stvaranju filma uvek pokažu svoje pravo, bledo lice, nažalost kasno, tek kada potpomognutoj osobi više nema pomoći. U pozorištu i filmu nema gore odmoći od stvaranja tehničkih uslova za rad svome detetu koje nije u stanju da samo prepozna i iskoristi svoju šansu. Scena je nemilosrdna, kažnjava svakoga ko se s nedovoljnim razlogom i punim pokrićem iste lati. Trik bude samo jednom prevara, a vaspitanje je za ceo život. Čarna sama gradi svoj put, zato će daleko stići.

♦ Prošle godine postali ste deda. Imate li dovoljno vremena za unuka?
- Ognjen je još beba. Prerano je da se pored sjajnih roditelja mešam u njegovo otkrivanje sveta. Kad osvoji nošu i prohoda, eto mene i njega zajedno.

♦ Kakvo je stanje danas u srpskoj kulturi?
- Istorijska odgovornost svih koji su iz neobrazovanosti ili materijalne dobiti rušili prethodne krhke vrednosti, pritom ne stvarajući nove, uništavali kulturu u Srbiji od 1988. do poslednjih izbora maja prošle godine je ogromna. Novoizabrani imaju istorijsku obavezu da posle uništenih generacija u godinama iza nas, koje su nam satrle i u nasleđe ostavile doskorašnje političke štetočine, i teških godina ispred nas primenjeno započnu proces prepoznavanja suštinske važnosti kulture za opstanak naroda i države. Ako to ne budu uradili, neće biti više nove prilike za oporavak, antikulturni raspad predugo traje i više neće biti ljudi koji mogu prepoznati bilo kakvu vrednost.