"TATA JE IMAO RAK NA MOZGU, MAMA TUMOR, U KUĆI 50 €, A ĆERKA..." Srceparajuća životna ispovest poznatog pevača

Finalista muzičkog takmičenja "Zvezde Granda"Semir Džanković, prošle godine zauzeo je treće mesto, a njegova supruga bila mu je velika podrška.

- Moj otac je pevač, pre devet godina je imao tešku bolest i onda je prestao da peva. Pre toga je bio u Novom Pazaru najbolji pevač sevdalinki i narodne muzike, on je u to vreme snimio svoj album i imao je jedan veliki hit, kada se vratio iz Nemačke imao je svoj solistički koncert - rekao je Semir na početku, a onda otkrio da li je osetio gorčinu pevačkog posla i života.

- Jesam, kada mi se otac razboleo. Došao sam kući, a on je bio u vikendici. Žena mi je bila uzrujana i ja vidim da nešto nije u redu, ja nju pitam gde su otac i majka i ona mi kaže da se vraćaju iz vikendice. Znam da im do kuće treba 15-20 minuta, imao sam neki predosećaj, igralo mi je u grudima i osećao sam da nešto nije kako treba. Žena nešto kunja, ali izbegava razgovor sa mnom, vidim da se nešto dešava. Meni nešto ne da mira i ja pozovem oca, on je lik koji uvek ima baterije na telefonu i uvek se javi, to je kod njega tako, nikada ne zatura telefon, uvek je dostupan - rekao je Semir.

- Ja njega zovem, a on se ne javlja, vidim ja nešto nije dobro. Nazvao sam mamu i ona mi se javlja plačući i kaže mi da brzo dođem jer tata nije dobro. Seo sam u auto i dao pun gas do bolnice, kada sam došao video sam da nije pri sebi, doživeo je kliničku smrt, reanimacijom su ga vratili u život. On je bio u šok stanju, nije prepoznavao ni mene, ni nikoga, otekao mu je jezik, nije mogao da priča, a nismo mogli ni da ga smirimo. Mnogo težak trenutak - rekao je on.

- Samo da ga vidim još jednom živog. Kada sam čuo da mama plače, mislio sam da je umro, i samo sam govorio ‘Bože samo da ga vidim još jednom živog’. Kada su hteli da snimaju skener, imao je neurološki problem, nisu mogli da ga smire, mene su tafa izbacili napolje jer sam došao sav potresen. Sećam se kada sam prišao i uhvatio ga za ramena i kažem mu: ‘Tata, tata’. Oni su mi rekli da ga pustim, a ja sam im rekao da se sklone od mene. Rekao sam mu: ‘Tata, ja sam, Semir’ i nasmejao se, prepoznao me i smirio se. Odveli su ga na odeljenje, a lekari su rekli da ga odvedemo za Beograd, ali pošto je Beograd daleko, a stanje je kritično, mi smo otišli u Kragujevac. Tamo se ispostavimo da ima tumor na mozgu. Imao je tešku vrstu tumora“, priča Semir i otkriva da je zamolio doktore da rezultate i analize sakriju od njegovog oca što su i uradili.

- Proveli smo četiri meseca u Beogradu, posle još tri u Kragujevcu, ja u to vreme nisam radio ništa. Povukao sam se od svirki i svega. Posle sedam meseci smo se vratili kući u Novi Pazar, a ocu sam tek pre tri godine rekao od čega je bolovao. Odradili smo i zračenje i hemoterapiju, lagali smo ga koliko smo mogli, kao hajde preventivno da uradimo, i sve je to super prošlo. Doktor mi je rekao da mu je ostalo još četiri do sedam meseci života. Posle sedam meseci on je bio super - priča Semir i otkriva da su u tom trenutku ostali bez novca:

- Sećam se kada smo se vratili u Novi Pazar kažem mami da treba da idem sutra u Bijelo Polje kod jedne prijateljice da kupim neke sirupe i čajeve koje je on koristio. Kažem mami da vidi koliko imamo još novca i da mi da pare za sutra, ona meni donosi 300 evra, ja sam mislio daje mi to za put, jer je ta terapija bila 200 evra i ostatak za put. Pitam je koliko je još novca ostalo, a ona mi kaže to je sve što imamo. U tom trenutku nemamo nikakvih primanja, sedam meseci se nije radilo. Otišao sam za Bijelo Polje, doneo terapije i legao sam da spavam – to je bila najduža noć u mom životu. Imam 23 godine, a cela kuća je pala na mene, tatino lečenje, a u to vreme i mama boluje od tumora, ona je svoju operaciju odložila. Trebala je da se operiše u februaru, ali pošto je tata dobio taj napad, ona je odložila svoju operaciju za narednu godinu - rekao je on.

Nisu imali ni 50 evra u kući

- Hvala Bogu oboje su sada dobro. To je ta životna borba, ja mlad i ne znam kako sutra, a u tom trenutku imam 50 evra u kući, dvoje male dece, ženu i mamu i tatu koji su bolesni. Nikad duža noć mi nije bila nego ta, razmišljao sam kako ću dalje, šta ću. Tata više ne može da mi pomogne, preko noći sam morao da postanem čovek. Sećam se da je bio utorak i zove me kolega da pita da li sam slobodan sutra da radimo svadbu. Nikada mu to neću zaboraviti, to je za mene bilo kao da mi je neko dao bogatstvo. Tu sam počeo da radim, to je taj gorki dinar. Posle sam imao bendove, bio šef bendova, ali za oca je bio preveliki trošak - rekao je on koji se na sve moguće načine trudio da se on izleči.

- Za sve što samo čuli da je dobro mi smo se trudili da nabavimo i da ga izlečimo. Troškovi su mi bili ogromni, ono što radim nije moglo da pokrije sve, video sam da se gušim. Ćerka mi je tada imala dve godine, to je bio jedan od najtežih trenutaka u životu. Prolazimo pored neke trafike, a trafika puna igračkica, i ona mene povuče hoće da joj kupim lutkicu, a lutkica u tom trenutku koštala 1200 dinara, meni to skupo da joj kupim i ja je odvučem i kažem joj ‘Hajde sine, sutra će tata da ti kupi’. Tada sam otišao u jedan lokal u Novom Pazaru i ponudio se da radim, oni su me primili da radim, tu se radi svako veče i to je odmah neka stabilnost. Jednom nedeljno se odmara, a šest noći radiš do zore, vatreno se radilo. Dogovorim se ja sa njima i onda sam otišao da ćerki kupim onu lutkicu, kad mi srce nije eksplodiralo. To su jako teški trenuci. Dve godine sam radio u toj kafani, naradio sam se i dosta problema rešio, a onda sam otvorio svoj restoran i danas se bavim ugostiteljstvom - zaključio je Semir svojevremeno za Grand.

Kurir.rs

Bonus video: