"PLAKALA SAM DOK ME JE ŠIŠAO NA KRATKO" Potresna ispovest Milice Dabović koja će vam razoriti srce: Pamtim sve batine...

Milica Dabović je često bila kažnjavana, a kako kaže i dan danas pamti osećaj straha.

- Ona je za mene heroj! Obožavala sam je jer se kao lav borila za nas. Ali nikako nije mogla protiv tate, a kada razmislim, nije ni trebalo, jer bi verovatno samo pogoršala situaciju. Mi smo porodica, i kao i svaka druga, imamo prošlost, bolne trenutke, greške, ali isto tako i ljubav. S vremenom smo sazreli, spakovali sve na svoje mesto i nastavili dalje.

Milica je sa šest godina počela je da trenira košarku, i to kod svog oca, koji je bio trener. Godinu dana kasnije pošla je u prvi razred u Osnovnu školu "Milan Vuković".

- Nisam ponosna na tu činjenicu, ali nisam volela školu. Danas govorim deci da treba da uče čak i ako imaju talenta za sport. Bila sam vrlo dobar đak, ali sam učila na silu. Nisam bila miljenica nastavnika jer sam često izostajala sa časova zbog košarke. Ni roditelji me nisu forsirali da učim, niti su me terali da budem nešto što nisam i hvala im na tome. Tata je čak razmišljao da me ne upiše u srednju školu, jer mu je bilo važno samo da treniram. I zaista sam bila dobra u sportu. Sa 14 godina su me zvali Džordanka sa Savine - priča Dabovićeva i dodaje da joj njena osam godina starija sestra, koja je prva počela da trenira košarku, nije bila uzor:

- Jelica je bila najbolji strelac u SFRJ, a ja sam je doživljavala kao nekog od koga moram da budem bolja! Takmičarski sam nastrojena. Kada igram karte ili "Ne ljuti se, čoveče", ja se derem, vrištim, ometam protivnike... Bitno mi je da pobedim, a ne samo da učestvujem. Na kraju sam i bila bolja od Jelice, kao što je Ana od mene. Normalno je da svako od nas napreduje više. Ponosim se sestrom Anom. Osvojila je sve što se osvojiti može, a ja nisam uspela.

Uporedo sa treninzima u Košarkaškom klubu Herceg Novi, pohađala je i srednju ugostiteljsku školu.

- Imala sam najluđi razred, uvek smo pravili haos. Stalno sam upadala u neka koškanja. Čupala sam devojčice za kosu, to je bio moj vid samoodbrane, a dečaci su me čuvali i obožavali. Nisam dobijala batine od drugih, jer niko nije smeo da me dira. Bila sam ošišana na keca - priča Milica i objašnjava zašto je otišla kod frizera i rekla: "Šišaj na keca."

- Kada sam bila mala, tata me je šišao veoma kratko. Ne znam zašto! Dok je to radio, plakala sam, pitala sam se zar mora tako? Ne sećam se da je Jelicu i Anu tako šišao, samo mene, možda je žarko želeo sina. U srednjoj sam počela da puštam kosu, ali sam sa 17 godina videla jednu devojku koja je bila ošišana na keca i svidelo mi se kako joj stoji. To sam uradila i ja. Kada sam došla kući, otac mi je rekao: "Šta učini od sebe?" A ja njemu: "Pa tata, uvek si želeo da imam kratku kosu!" I danas imam traume od frizera. U depresiju padam jedino zbog kose.

Kurir ( Lazar Stanušić) / Informer

 Pogledajte snimak sa koncerta