PRIČALO SE DA JE SAHRANJEN SA HARMONIKOM: BIO SAM ŽIV Velika ispovest Milančeta Radosavljevića- Preživeo pucnjave, ubijanje, tuče: Kako da sviram kad nemam ruke

Nema te kafane u kojoj se ne zapeva neka njegova pesma. Odavno je ušao u legendu. U svet muzike ušao je čudom! Svirao je na svadbama gde je bilo pucanja, ubijanja, gde su mi otimali pare... Sve što je u životu stekao, stekao je bukvalnom svojim rukama. I to kakvim!

Pesme o majci

- Talenat za muziku nasledio sam od oca Živana. On je bio veoma muzikalan, svirao je svašta. Bio je jorgandžija. Šio je jorgane, od toga smo živeli. Svirao je frulu, gusle, kao Crnogorac. Uzme, recimo, violinicu, sestra Milena i ja pevamo. Pevala je bolje od mene. Odavno sam već u godinama, ali mogu slobodno i sad da kažem, mnogo dugujem roditeljima. Oni su mnogo želeli dete, a posle mene su dobili ćerku, moju sestru. Ona sada živi u centru Beograda. Moja Babica, tako je zovem.

Inače, mnogo sam emotivan. Na svakoj ploči sam snimio po jednu pesmu o majci: "Otišli smo, ti ostade, majko", "Zašto su ti, majko, oči pune suza", "Oprosti, majko", "Ustala je majka rano". Sećam se, kad sam bio dete, neki deda terao ovce da pasu, a moja majka ga zove: "Deda Rado, neka ide i Milan moj s vama!" A on vikne: "Nemoj da ide sa mnom, on samo peva i zvižduće, neće ovce da mi pasu!" To je nešto u čoveku, rodilo se sa mnom. Da li bih ja bio nešto drugo sad? Šta sam mogao da budem? Svako ima svoju sudbinu.

Muke zbog harmonike

- Bio sam dobar đak, ali tada su bili uslovi koji se sada ne mogu objasniti, neuporedivo je to vreme i ovo danas. Samo četiri razreda osnovne škole sam završio. Ja sam nepismen čovek. Frtalj pismen! Sećam se, kad sam imao 14 godina, otac je doneo neku harmonikicu od nekog prijatelja, malu, od šperploče napravljenu, slovenačku. I dugo sam molio oca da me odvede na časove harmonike. Čuli smo za nekog Dragana koji drži časove... I, kaže otac, idemo. Obradovao sam se i želeo da idem kod tog Dragana. Najpre me je odbio, kad mi je video ruke, rekao je: "On ne može da svira!" I drugi put me je odbio. Onda je otac posle išao u Beograd kod uglednog Džonija Gavrilovića, beogradskog muzičara, i pitao ga šta da radi sa mnom. I Džoni poruči Draganu: "Primi ga". Došao sam treći put i primio me je! Posle toga ja sam jako dobro krenuo, svirao sam bolje od svih, ali kako, bre, da uzmeš čoveka da svira harmoniku kad nema prste kako treba?! Pitali su me jednom na invalidskoj komisiji: "Kako si svirao?" Ja kažem: "Sviram iz glave." Sećam se i da je otac, kada se orkestar u fabrici "Iskra" rasformirao, pokušavao da otkupi harmoniku. Uz silne muke ju je kupio. Harmonika velika, a ja klinac, mršav... Ali imam harmoniku!

- Ranije sam mislio da će samo smrt da me razdvoji od harmonike. Al' dođe vreme da je ostavim, ne uzimam je, evo, već 30 godina... Bilo je naporno i da pevam i da sviram. To je moja najveća ljubav svih vremena. Dok nisu došle ove ženske! One su mi poremetile harmoniku! Šalim se malo, ali razumete me kad pričam ovo o harmonici, zar ne?

- Evo, Aca Radojčić, snimatelj iz PGP-a, jednom mi je rekao: "Ej, bre, Milanče, šta se ti, Novica Negovanović i Duško Petrović mučite?! I svirate i pevate. Skini harmoniku, sad je druga tehnika, sad snimimo, neka svira orkestar, a ti pevaj!" A mi svi, i Novica i Duško i ja, svi, ko na svadbi pre: stanemo u krug i sviramo. Samo ja i dva mikrofona, jedan za pevanje, jedan za sviranje. To je teško. Deset pesama, deset tekstova, trideset mostova, ulaza... Naporno.

Počeci

- Najpre sam svirao na slavama i igrankama. To je tad bilo popularno. Otkako sam počeo da sviram, uvek sam imao kintu u džepu. Pošto nisam imao poroke, nisam pio i pušio, kada zaradim pare, odem do poslatičarnice, volim slatko. Ja pojedem kolač, pa odsviram nešto, a kako poslastičarnicu i kafanu deli zid, gosti iz kafane me zovu tamo. I tamo mi deda nasecka kobasice, napravi mi malinu sa sodom i ja sedim i sviram, dolaze ljudi, razni majstori, i kažu: "Au, mali, bićeš dobar!" A dobro sam svirao.Onda su krenuli vašari. A svirao sam najlakše, s takvom lakoćom da... ne mogu da vam opišem! Za mene je to bila igračka. Onda su počeli restorani, a zvali su me i u hotel da sviram. Rekao sam da ne mogu, jer nemam odelo. Da bih svirao u hotelu treba da se obučem lepo. A ja imao neke sandale, belu najlonsku košulju, zavrnute rukave i pantalone i tako tri dana sviram na svadbi. Kažu mi: "Daćemo ti pare da kupiš odelo". Ja kažem: "Znam, ali šta da jedu žena i deca kod kuće? Od čega da živimo?" Neću ja platu unapred, hoću kad zaradim.

- Prvi veći nastup sam imao u Šapcu, u hali pred pet hiljada ljudi, vri zemlja. Ja i Rade Petrović kao dva mačeta u cegeru. Peva Safet Isović, hoće da spadne mikrofon. A meni i Radetu se tresu noge. Kad dođe Ilija Spasojević: "Šta ste se vas dvojica tako uplašili?! Koga se plašite?! Njih?!" i pokazuje na publiku. "Pa oni da su bolji, oni bi bili ovde, a vi tamo!" Odjednom mi skine neki mrak.

Upala pluća

- Doživeo sam i neprijatnosti tokom života, mogu roman da napišem. Sviraš na svirkama pa te maltretiraju pijanci. Pucanja, ubijanja, pa mi uzmu pare, pa... Svirao sam svadbu od deset ujutro, a dogovor je bio da oko 11 uveče, kada odu mladenci i gosti, i ja završim. Ali oko 12 noću, trojica koja su se napili, gazda i kočijaši, počeli da me maltretiraju. Nisam bio slobodan, tražili su da još sviram. Sada mene uzimaju ale i pijandure u ruke. Kažu mi: "Sve pare izvadi na sto, pa idi". Ja ruku u džep, izvadim svih 27.000 i dam im sve. A napolju kiša pada, ja imao neki mantil šuškavac tanak, beretkicu, harmonikicu zapakovanu. Stavim je na leđa i od Mislođina do Bariča ima jedno pet kilometara. Peške. Siđem s puta idem po travi, pa sutra dobijem zapaljenje pluća. Svaki prst mi je pomodreo kao da su me udarali čekićem, usta su mi pomodrela. Vode me u ambulantu. Neki Bobi, koji je imao jedno oko, vozač saniteta, najbolji vozač, nagrađivan od Tita me je vozio u stari VMA. Tu sam ležao deset dana. Dali su mi kiseonik. Posle, kada sam došao kući, dođe policajac bicklom. "Sutra da dođeš kod mene, dobijaš dozvolu da nosiš pištolj". Ni ne treba da tražiš. A oni iz kafane su ti rekli da dođeš po pare". Rekao sam: "Nema šanse". Nikad nisam ni uzeo. Dali su mi dozvolu za oružje i pištoj 6.35. Koliko su me voleli ljudi. Bio sam pošten.

Deca

- Porodica je meni najvažnija. Imam dvoje dece, sina Zorana i ćerku Biljanu i petoro unučića. Sin je završio termonergetiku, ali svira harmoniku i radi svadbe. On ima tri sina. Najstariji unuk je završio menadžment i master na sprskom i na engleskom. Jako dobro govori engleski, priznali su mu ga kao maternji. Drži časove Kinezima i Japancima. Govori španski jezik i radi u nekoj firmi. Srednji je slikar. Na drugoj godini. Sad je dobio na radu prvo mesto, otišla mu je slika u tri države. Najmlađi je četvrti razred. Govori engleski odlično. Kaže: "Deda, ovi nisu preveli to kako treba". Ide na časove klavira kod tetke. Odličan đak, sve petice ima. Oni žive s nama u kući, na spratu. Ćerka je u Beogradu, predaje u muzičkoj školi Stanković, profesor je klavira. Ima dve ćerke. Jedna je završila gimnaziju, a pošto je zet doktor nauka, završio je Hemijski fakultet, hoće i ona. Starija unuka je završila srednju muzičku školu, teoretski odsek i uporedo ide na solo pevanje. Moji unuci su mi najveće bogatstvo. Sve što sam zaradio sam podelio njima. Najviše ulažem u nauku, u školu, pomažem ih, da nauče da budu ljudi, da nauče škole.

Supruga Mica

- Kao dva goluba smo. Moja Mica i ja. Živimo dobro, slažemo se. Grdi me stalno kad joj nešto nije po volji. Kad sam bio mlađi, ja koju god nađem, njoj se ne sviđa, haaa-ha-ha! Hoće baba da me ubije! Baba je bila mafija. Pitaju me: "Kako ste sačuvali brak?" Ko da čuva brak, ja? Pa ja sam bio spoljni momak! Gde spoljni momci čuvaju brak? Čuvaju ga oni koji žive u kući. Žena čuva, ako hoće. A ja sam bio leteća brigada. Upoznali smo se '68. godine. Ona je tu iz komšiluka. Bila je dobar đak, dobra žena, od dobrih ljudi, ja sam tu odmah bacio oko. Nisam ja bio ćorav, ja sam sad obnevideo. Ona je četiri godine mlađa od mene. Baba delija. Radila je ona ovde kao i ja, nas dvoje kao dva čoveka. Ja sam došao ovde na livadu, travica bila i jedna šljiva. Sve smo mi ovo stvorili. Imamo dobru decu, ona je držala ovu kuću, ona je tu sve. Radila je u banci, vredna žena. Ujutru ustane u pola šest, pomuze krave, mleko u frižider i trk u kupatilo, spremaj se za posao. Čovek može da skući i da stvori samo kada ima s kim. Kuća je srž i smisao svega u životu. Polazna i osnovna tačka, i ljubav u kući. Sve se zasniva na ljubavi. Sad smo u starijim danima, ali još smo pokretni. Imamo ovakvu kuću i u Maloj Moštanici na njenom placu. Pravili smo je zbog klizišta jer smo mi u Bariču u centru klizišta.

Imanje

Imam veliko imanje i ima svega; osim mozga, šalim se! Imam ovce, koje su omražene. Ne znam koga više baba i ostali ukućani mrze, mene ili ovce! Počeli smo s jednom-dve, da imamo za nas, sad ih imam 38, ne mogu da ih prodam, da ih se rešim, one će se rešiti mene. Imam šest i po hektara moje zemlje koju obrađujem. Posejao sam tri hektara i sedam ari kukuruza. Sam ja berem, dovlačim, kipujem, napravio sam sistem, nagnem prikolicu, iz nje ide u levator, iz levatora dalje. Sve ja sam radim i dve hiljade bala sena spremim. Ja pokosim, izgrabuljam, izbaliram, imam balirku. Sad sam u subotu i nedelju po najvećoj vrućini sam vukao seno. Obrađujem jedno 13,14 do 15 hektara sam. Šta sve jedan čovek može ako hoće. Ja non-stop radim. Volim mašine više nego išta. Šta god sam radio u životu imalo je uspeha, jer radim sve pošteno, s ljubavlju, od srca maksimalno. Prošle godine sam krenuo u farbanje, farbam ovo, farbam ono...

Korona

Od 15. novembra do 2. decembra sam bio u bolnici. Dva meseca nisam imao snage. Nisam mogao uz stepenice. Malo ko je u mojim godinama izašao živ. Svi školski drugovi su mi pomrli u bolnici. Dva sata pre mene je sina odvezao sanitet, a posle sam ja imao gušenje. Snaja je zvala za mene, da me prime u Bežanijsku kosu. I žena je dobila koronu, ostala je tu, pala. Nije imao ko ovce da hrani.

- Stavili me na kiseonik, hoće da me voze na respirator. Sestre mi šapću: "Ne damo te na respirator". Mnogo je opasno. Ogluveo sam, izgubio vid. Doneli su mi gusku, nisam imao snage da je uzmem. Dva-tri dana nisam mogao ništa. Jedva sam preživeo. Upala pluća se meri od 1 do 25. Ja sam imao 25. Za dva sata se promenila situacija. Gledali snimak, nema ništa, posle dva sata doktorka zaplakala: "Kakva su ti pluća.." Kompletna pluća kao da ste izvadili i stavili u vrelu vodu.

- Šta sam preživeo... Ali kada dođu i pitaju kako je, kažem: "bolje je jedan milimetar". Oslabio sam 14 kila za 18 dana. Iskašljavao sam krv. Jednom je došao glavni doktor da me vidi, kaže: "Ko si ti, svi za tebe pitaju?" Kažem: "Niko, ko sam. Vidi gde sam. Šta ovde imam da budem ko! Doktore, ja za inat neću da umrem od korone." Pregurao sam nekako. Ima svako svoju sudbinu. Ali ja sam i poštovao šta mi kažu. Kad su mi rekli da ležim na stomaku, deset dana sam tako ležao. Non-stop sam bio na kiseoniku. Kažu mi: "Ti si jedini koji je poštovao ono što smo mi rekli, zato si se spasao". Ne sme na leđa da se legne, pluća se spljošte kao harmonika.

- Primio sam 140 injekcija u ruke i u stomak da mi se ne bi zgrušnjavala krv. Posle sam se vakcinisao. Sreo sam Novicu Negovanovića i pitao ga da li se vakcinisao, kaže nije. "Idi sutra, vakciniši se". Posle smo bili na Bucinim danima, pitam ga opet isto, kažem mu da ide da se vakciniše. To veče je dobio koronu. Kolege su se javljale, svi dobili, tada je i on dobio. Ja sam isto pevao na taj mikrofon na kome su i svi, a nisam dobio koronu jer sam se vakcinisao.

Solistički koncert

Nisam imao nijedan solistički koncert jer nemam nijednu televiziju koja bi stajala iza mene. Nisu me primećivale velike televizije. Znali su da postojim, ali čudni su to bili ljudi na tim mestima. Nisam tu imao prođu, a samo jednog čoveka sam molio za pomoć. To je bio Budimir Jovanović. Ja i gospođa se uzeli, dvoje dečice. Kuća nema krov, prozori rupe, prazno. Kao u bunkeru. Skupim pa kupim prozor, pa na biciklu doteram, ugradim. Samo ja radio, žena ne.

A on došao da čuje nekog pevača i pitam ga: "Buki, što mi ne pomogneš da snimim nešto?" Pita me: Koliko dugo sviraš? 15 godina? Moraš još 15. Šta je, treba ti lova da dovršiš kuću?"

Prošle su godine, on me je zvao. Svi koji su me ignorisali su me zvali. Jedva sam dočekao da im se osvetim. Osvetoljubiv sam. Ne volim neljude, za dobrog čoveka sam u stanju sve. Bolestan, ne može da govori, zove me da snimimo nešto za uspomenu. Ja mu kažem: "Buco, čujem da si bolestan, ako ti treba neki lek, sad krećem u Smederevo da ti donesem. Što se tiče pevanja, nema 'leba". Ni na čija vrata nisam zakucao u životu. Ja sam vođen Božijom rukom. Zahvaljujem najviše piratima u Srbiji. Pirati su me podigli, oni su prodavali najviše moje ploče i izveštavali me. Kažu: "Sinan, Džej, Milanče, Šaban, to su četiri zvezde". Hvala im, pirati mi uvek to kažu, i na pijaci, na buvljaku, na železničkoj stanici.

Kad sam sve to preživeo, u 70 godina, sve televizije me zovu. Ja zahvaljujem, ali taman sad da nemam ništa ne bih išao. To je moja osveta. Šta mi fali? Nisam gladan. Stvorio sam puno. Kad sam bio mlad, nisam umeo ni da poželim nešto u životu, a Bog mi dao sve, ono što nisam ni umeo da poželim.

Penzija

- Imam malo staža, 24 godine. Uplaćivao sam ga otkako je udruženje osnovao. Ja sam sada duže u penziji nego što imam staža. Na tuđim kolima se vozim. U 43. godini sam otišao u invalidsku penziju, a sada imam 77 godina.

- Kada sam ostavio harmoniku, otišao sam kod nekog doktora Stevanovića da mi vidi prste, da li može da se operiše. Rekao mi je da nema ništa od toga. Prst može da bude santimetar savijeniji kad posle preraste. Poslao me je na Dedinje da se javim nekim sestrama, da dođe neki profesor Panić sa grupom studenata, više od 20 njih. "Čim ima nešto neobično, studenti treba da vide." Taj profesor mi je rekao da sa time imam pravo na invalidsku komisiju. Ja kažem: "Nisam došao zbog toga, došao sam zbog operacije". Oni me tamo ućutkuju. Kaže: "Pogledajte čime je ovaj čovek izdržavao porodicu, sa kakvim rukama. A vi zdrave šaljete u penziju".

- Sada imam 30.000 dianara penzije, ali nema veze. Toliko sam zaradio. Imao sam pravo na status istaknutog umetnika, neki su istaknuti koji su manje poznati od mene, ali zadovoljan sam. Nisam tražio ništa. "Plaćajte vi meni ono što sam ja uplaćivao."

Urbana legenda

- Svašta sam čuo o sebi, ali postoji najveća laž, urbana legenda na koju nikako ne mogu da stavim tačku. Kažu da me je udario grom, da su me sahranili i to sa harmonikom koju su lopovi odmah nakon toga pošli da ukradu. Kada je, kao, grob otkopan, ja sam bio živ. Sada stavljam tačku na tu priču. Nemam pojma odakle potiče, ali znam da su je dosoljavali i znam i ko je dosoljavao. Nema istine u tome. Prvi put sam u Rušnju na svadbi čuo tu priču, došao sam kod majke i pričam joj: "Idu dvoje mladih i pitaju me da li sam poginuo!" Majka kaže: "Iju, šta sve neću čuti!" Kad nije pala u nesvest. A dokle ide taju bezobrazluk govori i to da, kada gostujem negde na nekoj televiziji, zovu gledaoci i ubeđuju me da sam sahranjen. "Ne znaš ti, znamo mi."

Kurir.rs - A.S.

 Milanče: "Da nemam ruku, radio bih nogama!":