ŠOKANTNO SVEDOČENJE ROMANE PANIĆ O ZATVORSKIM DANIMA: Mislila sam da ću da umrem, štipala sam se... Ove stvari se NAJVIŠE PLAŠILA dok je bila iza rešetaka

Iako je Romana Panić u nekoliko navrata pričala o svojim zatvorskim danima u Australiji, sada je rešila da otkrije neke detalje koji su šokantni.

- Da ću umreti.

Jesi li imala suicidne misli?

- Ne, nisam ja imala suicidne misli, već sam mislila da te uslove života ja neću preživeti.

Jesi li imala šta da jedeš?

- Imali smo da jedemo, nego generalno taj prostor i generalno to što se desilo je za mene bilo. Mislim najteže je bilo zbog moje porodice.

Kada se to desilo, jesi li verovala da se to desilo?

- Ja nisam verovala, ja sam se štipala. Svuda po telu i govorila "Ne, ne, nije ovo 100 odsto stvarno. Ovo sam ja upala u neku drugu dimenziju.

Kada si prvi put čula svoju porodicu?

Da, na video kol.

Jesi li plakala?

Pa nisam, jer je već tada ostalo 15 dana do nekog izlaska.

O čemu si zapravo najviše brinula?

- Samo da se nekom nešto ne desi, a da ja ne budem tu.

Jel to razara čoveka? Jel to zapravo najteža stvar?

- Meni jeste.

Jel si ikada uspela da se preporodiš od toga?

- Ja sam generalno osoba koja ima tu neku jačinu, verovatno i genetsku predispoziciju od dobrog imuniteta pa nadalje. Zato sam ja uvek govorila da je taj moj dijabetes komplikacija, a ne bolest. Zato što mene kad neko pogleda uopšte ne može da veruje da se ja tako s tim nosim. I da nemam nikakvih posledica. Ali isto tako za Australiju, ja se često setim nekih, lepih stvari.

Šta može da bude lepa stvar?

- Lepa stvar? Pa za mene je lepa stvar bila u Australiji jato papagaja, lete papagaji kao kod nas golubovi, doduše sad vrane. Znaš onaj kakadu, pa onaj Lori šareni pa to je takva flora i fauna tamo da sam ja bila ono kao Alisa u zemlji čudesa.

Jesi li zatvor potisnula u glavi ili se ipak ponekad setiš nečega?

- Kad gledam film setim se, pa treba film da se napravi o tome.

Zašto još nisi napisala knjigu?

- Zaista je fascinantna priča i mislim da bi svakom čak i režiseru bilo zanimljivo.

Moraš da napišeš knjigu i o ranijim dešavanjima. Oko tebe su bili cela ekipa i Joksimović i Leontina i ljubavni jadi i bockanje makazicama i svega živo, ti si svega svedok.

- Ne, ne nemoj tako pričati.

Pa dobro ali to je istina.

- Nikada ja ne bih ničije živote. 

To je tvoj život, ti si bila tu.

-  Ne, ne, to si ti rekao.

Nećeš da budeš drukara?

- Da, ali vidi previše ulaska u moj privatan život to je meni oduvek smetalo na estradi, a nekako to nije bilo do 2004. 

Kad smo već kod cinkaroša, jel bio neki cinkaroš u zatvoru?

- Ne znam, ali znaš kako, Australija je čudna zemlja i tamo ima mnogo ljudi sa nekim psihičkim problemima, ima mnogo ljudi koji su baš narkomani na sintetičkim nekim drogama.

Jesi li imala neki problem?

Pa recimo tamo sam susrela u tom nekom krugu na stadionu, gde možeš da trčiš da vežbaš, i sad prolazi jedan policajac, u stvari njih dvoje sa naših prostora, jedan je iz Hrvatske...

Jesu li te prepoznali?

- Da, prepoznaju me. Postoji jedna slika koju smo mi platile, na izlasku ja i jedna moja drugarica.

I da se vratimo priči koju si počela.

- Da, i sad tu jedna devojka koja ima psihičkih problema je videla mene kako pričam sa policajcima i pomislila da sam ja neki cinkaroš i onda je bilo onih pogleda znaš.

A jel bilo nasilja?

- Ne da sam ja videla, tamo je droga najveći problem. Postoje ta podmetanjima. Ali meni su recimo te neke žene starije rekle upozorile me pazi, zaključavaj. Znaš, rekle su mi te neke stvari o kojim ja nemam pojma.

A jel ima ko u filmu ova je njena gazdarica, a ova je njena kučka kao?

- Ima.

Jesu li žene gore od muškaraca?

- Nisu, znam sigurno iz iskustva, ne, ne to je smešno za muški zatvor.

Živela si u Italiji, Australiji, jel ti sad to tuđina?

- Ne, ja inače mislim zbog ove globalizacije to je sad sve dostupno danas, svi smo mi blizu jedni drugih. Samo taj osećaj dok je sve to tamo trajalo, jao Bože drage ja sam na kraju sveta.

I kada izađeš iz zatvora jel ti vrate sve stvari iz one kese što ti oduzmu kada dođeš?

- Da.

I kako je kad se zatvaraju vrata iza tebe?

- Kažu ne smeš da gledaš unazad, jer ako pogledaš, vratićeš se ponovo, ja sam samo išla i govorila gledaj pravo, ne gledaj. Nisam se okrenula.

Jel se sećaš tog trenutka?

- Sećam se da sam ljubila zemlju, tamo. Taj osećaj slobode, a posebno naravno kad sam sletela u Beograd ljubila sam zemlju i ovde. 

Koliko je trajao tvoj povratak za Beograd?

- Pa trajalo je, trebalo je da idem posle tri dana, ali nešto su bili zbog korone obustavili let, ostala sam još sedam dana.

Gde si prvo otišla kad došla u Beograd?

- Kući, a posle kuće na bankomat da dignem neki novac. Svi su me pratili, samo paparaci iza mene.
Gde baš na bankomat... Čega si bila željna?

- Ma samo da je odavde, samo da je naše. 

Kako je izgledalo sudenje?

- Presuda, znaš da smo nas dvoje smo prvo bili oslobođeni pa je u pet minuta došlo do promene.

Vama je rekao advokat da idete samo formalnost, i šta se tu dogodilo?

- Kad budem saznala pišem, ali ništa nije slučajno u životu

Ali šta vam je rekao advokat?

- Sorry, sorry.

Ti ideš tamo i desi se takva stvar.

- Ma kakva stvar, nećemo sad o tome pričati, to je naduvano.

Jel ukazivalo išta tokom suđenja da će to da se desi?

- Nije, ali uvek ti advokat kaže ima 1 odsto šanse da se desi tako nešto.

Kako su vas gledali?

- Tužitelj nas je gledao jako ružno.

Kako je kod njih jel ima porota?

- Nije bilo porote, bila je korona, mnoga suđenja su bila preko video bima, video kola, ali naše je bilo uživo.

I oni kažu sad ćemo da donesemo presudu?

- Da i vraćamo se za deset minuta!

Vi stojite tu normalno.

Da, mi stojimo tu i onda su ušla ta dva policajca i stala iza nas i tad sam počela da se tresem, znala sam da nešto nije u
redu i više ništa nisam čula, ni presudu, ništa nisam čula od tog šoka.

Znači ipak tvoje telo je odreagovalo.

- Da.

 Romana Panić: Nisam pljačlala bankomate

kurir.rs/Scandal!/I L.