MILE KITIĆ PROGOVORIO O NEKRETNINAMA: Seli se iz Beograda, gradi vilu na periferiji, a evo šta kaže za kolege njegovih godina: Ima boljih pevača od mene, ali...

Mile Kitić jedan je od najtraženijih pevača starije branše. Gde god se pojavi i ako je u osmoj deceniji života, žene ga obožavaju i uvek se traži karta više za njegov nastup. U razgovoru za jutjub kanal Svetski radio, Mile je govorio kako uspeva da održi mladalački izgled, sve o novoj kući na periferiji Beograda, luksuznoj nekretnini u Domenikani i penzionerskim danima.

Vi često putujete i svaki put kad vas paparaci uhvate na aerodromu najviše se komentariše vaš skupoceni stajling

- Pa dobro na kraju krajeva ako radim i zarađujem ozbiljan novac koji je za obične ljude ozbiljan, što ne bih imao dobre komade garderobe. Ja to dugujem ljudima i svojoj karijeri koja mi je dala toliko. Ne patim od skupih brendova, ali mora sve da izgleda dobro.

Pravite novu kuću, a imate i kuću na Dominikani

- To nije tajna. Ja volim Domenikanu, tamo sam kupio kuću pre četiri godine. Svake godine sam tamo. U januaru idem i ostajem tamo dva, tri meseca. Zaslužio sam, a i moram da sačuvam svoj izgled i zdravlje. Što se tiče ovoga ovde, malo mi je muka od ove gužve ovde u gradu, previše je urbano. Imao sam plac na Avali sad završavam kuću i u junu mesecu se selim tamo.

Kako zamišljate penzionerkse dane?

- Ja sam već u penziji. (smeh) Ja sam mislio da ću prestati da pevam sa 50, ali se sve nekako produžilo. Ljudi me vole, traže. Neću sad da kažem da mi je bitan novac, ali je neophodan za život. Ja sad mogu i manje da radim, a da normalno živim. Kad je bila korona mi sa 65 nismo smeli napolju. Sedim kući, pijem kafu, čitam novine i osećam se kao deda. Kad bih prestao da pevam bio bih bezvredan, dosadan. Mene posao održava, ali razumem i penzionere. Meni je lepo da tako menjam gradove, to mi daje energiju. Da prestanem da pevam, umro bih. Ne treba preterivati u ovim mojim godinama, ali ja sam ove godine radio kao da imam 30 godina. Još uvek dobro pevam, moja generacija polako posustaje... Ja snimam malo modernije pesme, nastupam po klubovima. Ja sam jedan od 10 najtaženijih pevača danas, mlada publika me je prihvatila. Moja generacija ima mnogo boljih pevača, ali oni cupkaju u mestu, ostarili su i to je to. Ove godine ću malo skratiti, možda ću raditi par dobrih koncerata, ne oproštajni toga nema još. Sad sam bio kod Prijovićke u Zagrebu, zemlja je gorela. Voli me publika.

Da li je Plava ciganka bila vaša prekretnica?

- Ne. Ja sam u Sarajevu imao dobar bend, tamo sam radio u restoranima, lepim, elitnim. Dolazila je fina raja. Pevao sam Tomu Zdravkovića, sevdalinke... Dva puta sam pobedio na Ilidži, ali nebitno to. Posle toga ostao sam kao neki kafanski pevač. Ja sam se razočarao i hteo da idem kod roditelja u Americi. Vratim se ja nakon dve godine iz Amerike i upadnem u ekipu Južni vetar. Tih 10 godina je nešto neponovljivo. Mi smo obeležili jedan pravac muzike i to ne može da se promeni. 1992. Dolazi bombardovanje, Šemsa ide, Dragana ide i ja se razmišljam šta ću sad. Pera Zdravković je počeo sam da radi, napravio već velike hitove ja ga pozovem i pitam da nastavimo saradnju, on kaže da može. Odem kod Steve Simeunovića i kažem daj neku pesmu. Kad mi je zasvirao "Puklo nebo iznad grada..." ja se razmišljam šta ću. Odem kod Kemiša on mi kaže ovo je odlično. E, odatle je sve počelo.

Vaša pesma "Kilo gore, kilo dole" je himna krupnijih žena

- Ta pesma je Rumunska, mislim Rumunski autor. Meni se to svidelo, otkupio sam. Ja donesem melodiju Marini i zamolim je za tekst. Pravi ona meni jedan, drugi meni se ne sviđa. Odem ja na put, a Marina i Marta su se baš družile. Zovu me i kažu "Imamo svetski hit" ja slušam i neću, hoću ljubavnu pesmu. Međutim, ta pesma je prošla i ima preko dvesta miliona na jutjubu. Za naše prostore to je ogromna privilegija.

Kurir.rs

 Bonus video: