"ZA PRVU HARMONIKU IŠLE MAMINA I TATINA PLATA, POLA BAKINE PENZIJE" Svega je falilo, ali evo kako je Aca Sofronijević dostigao velike visine

Naš najpoznatiji muzičar Aleksandar Sofronijević detinjstvo je proveo u rodnom Kraljevu i pokazao nam gde je proveo svoje detinjstvo i kako je odrastao. Kada je bio mali nije ozbiljno shvatao harmoniku, ali kako kaže "nisam ni znao šta je, neki dugmići, pritiskaš, ono svira, malo po malo, malo po malo, taj zvuk ti se ureže u krv i od te igre i neke, da kažem, kao, ajde, neka ga malo, neka nosi to, neka se igra, dođe neka karijera, neki život, povedeš sve svoje ljude, svoje drugare za Beograd, da rade, da sviraju, da sviraju velike događaje, koncerte, desi se ta neka priča i, jednostavno, ja to mnogo poštujem".

Aleksandar voli svoj rodni grad i kaže da je "jedna mala sredina gde smo mi svi povezani, gde smo svi rasli kod drugih":

- Danas jedemo kod jednog drugara, sutra kod drugog drugara, sutra smo prekoputa zgrade, svi se tu igramo, družimo i ta neka ljubav, to je ono toplo detinjstvo, bezbrižno...

Za prvu harmoniku mamina i tatina plata i pola bakine za ratu

Iako su to bile devedesete godine koje nisu bile baš tako zlatne Aleksandar kaže da je bilo lepo iako je "svega falilo".

- Tih devedesetih godina je bilo jako krizno vreme, svega je falilo, pazite, za prvu harmoniku, tu je bila Robna kuća Beograd, odmah tu, prva harmonika, mamina, tatina plata i pola babine plate za ratu i živimo od pola babine plate. Bilo je tih situacija neverovatnih, ali nekako, preživi se, ljubav, roditelji ti daju tu ljubav, tu snagu, nauče te da i sa malo nečega budeš zadovoljan i srećan i onda to ceniš. I to je suština, da nikad ne zaboraviš odakle si pošao, ko su ti otac i majka, bake, deke i da poštuješ sve to što su te naučili i dali ti priliku... Koliko je njima trebalo da izdvoje, da od sebe oduzmu, svog života, da meni kupe tu harmoniku, pa da mi plaćaju časove... - priča Aleksandar i ističe da je tata taj koji je bio autoritet i uticao na njegovo vaspitanje.

- Autoritet, ozbiljan, da - kaže Aleksandar koji dobro pamti reči oca i kako je reagovao kada nije navežbao za privatan čas koji su roditelji plaćali:

- Tata kaže: "Pa čekaj bre, idem, radim u Magnohromu, idem u garažu da radim", popravljavao je tata kola u slobodno vreme: "...da tebi platim časove, a ti nisi navežbao, kako te nije sramota. Ja se mučim, sine, idem tamo, a ti nisi to uradio". To mi je ostalo, znaš kako mi je ostalo.

- Evo ovde, četvrti sprat, profesorka Maja prekoputa, ja tu sviram narodnjake, a ona žena uči decu klasičnu muziku, tako da odatle je to sve počelo - kaže ovaj poznati muzičar i objašnjava kako je provodio vreme u obližnjem parku:

- Ja sam se tu igrao, ovde su bile neke breze, sad više nisu. Ovde sam porastao. Čuvali smo ovde neke pse, ja znam da sam uzimao kući krišom pare od mame i tate da hranimo te životinje, mnogo smo ih čuvali, tu smo ih gajili. Ovde sam porastao, ovde sam prvi put naučio da vozim bicikl. Ovde je obdanište na 150 metara, a na 80 metara škola.

Upravo u svojoj osnovnoj školi Aleksandar je dobio i prvi aplauz i tada je sve počelo.

Mama Milena rekla je da je bio nestašan dečak, a na pitanje gde je najviše pravio nestašluke odgovara sa osmehom:

- Svuda ih je pravio gde je bila prilika. Ovde je bio, najčešće smo ga tu čuvali, baba njegova i ja. Bio je dobar, dobro dete, malo nestašan, ali uglavnom je bio disciplinovan, bio je dobar đak, slušao je. Dobro, ponekad je neke izlete pravio kao i sva deca, ali u principu je bio baš dobar.

Roditelji su bili ti koji su prepoznali ljubav ka muzici, a mama nam je otkrila i kako je odabrao harmoniku.

- Pa to je bilo još možda pred prvog razreda, bili smo gore u selu kod mojih, blizu Divčibara i on je tada video tu harmoniku neku malu, igrao se sa njom i posle kad je došao: "Je l' hoćeš ti ovo da sviraš?". Uzeo je tu harmoniku doneli smo je kući, pa je on probao malo ovamo namo i nešto to tako zavoleo i eto tako, možda već prvi razred je bio, drugi - kaže Aleksandrova mama i priznaje da u tom trenutku nisu razmišljli o tome da li je to neka faza kod njega ili zaista ozbiljno želi time da se bavi:

- To je zavoleo i uspešno odradio.

Aleksandar Sofronijević je prošao dosta toga, a kada je počinjao da radi neke stvari je roditeljima i prećutkivao, pogotovo majci, kako je ne bi sekirao.

- Pratili su gde sam, šta sam i posle, od 18. godine ja sam se nekako, možda već i do 16. godine sam ja počeo da sviram, profesionalno za novac negde, nekom, nešto. I onda su oni shvatili da sam ja to zagrizao, tu jabuku, i da ne želim da je pustim. Nisam hteo mnogo, da ih ne sekiram, da im pričam kuda idem, šta radim, do kada ostajem, kako je težak taj život. Sekirali su se sigurno, ali nisam mogao da im kažem baš sve, koliko smo puta ostajali, svirali ovde, onde, neki neverovatni, čudni i opasni, neki ljudi koji prolaze kroz kafanu, koje vidiš, mislim... Sad treba da pričaš mami, s kim si sedeo, ko je, da li je neko vadio tamo pištolj, šta je sve bilo, a bilo je… - kaže Aleksandar iskreno i dodaje:- Ma svašta je bilo to je neverovatno, ali videli su mama i tata da to volim, podržali su me i ja sam jako zahvalan na tome što sam dobio tu priliku.

kurir.rs/blic/I.L.

 Sofronijević otkrio da ne jede po 36 sati