MAJKA VODITELJA ZADRUGE ŽELI DA UMRE! Ispovest Milana Miloševića će dirnuti mnoge: Progovorio o porodici, bolesnom bratu i TAJNAMA

Omiljeni voditelj naroda koji je pratio rijaliti kupio je kuću u Zemunu, ima četiri psa i živi onako kako je oduvek želeo. Tište ga sudbine majke i brata, ali za njih maksimalno čini sve što može i trudi se da kroz život korača čisto i pravedno.

Završila se peta sezona "Zadruge". Koliko je bilo naporno odraditi jedan od najdramatičnijih krajeva u nekom rijalitiju?

- Stigao me je umor, a šok i emocije koji su obeležili ovu sezonu ne prestaju. U ovoj "Zadruzi" se desilo ono što nije nikada, čuo sam priče koje u životu nisam čuo i ne može čovek to lako da svari. Treba vremena da se dese nove priče, možda i blaže, ali da se zaborave ove u petoj sezoni. Katastrofa!

Kako se osećate nakon cele noći provedene sa zadrugarima? Zaspite li lako?

- Obično bih sve zaboravio kad dođem kući, ali odaću vam tajnu da sada nije bilo tako. Dođem kući, sredim se, a onda vrtim šta sam te noći sa njima preživeo. Legnem, a po glavi mi se mota ko je na koga nasrnuo, ova prevarila muža javno, ima seks na 20 metara od njega... Sve mi se pomeša. Ali zahvaljujući tim ljudima shvatio sam koliko je moj život čist i koliko pravedno živim.

Kad izađete odande, šta je lepota života?

- Uspeo sam da se izdignem iznad svega što sam preživeo u detinjstvu i mladosti, da ne patetišem. Danas niti patim, niti žalim sebe. Govorim sebi da idem dalje. Uživam da slušam priče svojih prijatelja o njihovoj deci, porodicama. To me ispunjava, jer su normalne priče, za razliku ovih u rijalitijima. Ja sve to trenutno nemam, pa uživam u tuđim iskustvima.

Kako vam je mama nakon dugog lečenja slomljene noge?

- Nakon tog preloma pokrenulo se sve loše oko nje. Nakon silnih operacija unutrašnjih organa pala je u tešku depresiju. Izgubila je volju za životom. Ja sam je do sada uvek vraćao lepim rečima, ali sada baš ide teško. Ona ima 77 godina i samo razmišlja šta je proživela. Terapije ne pomažu, samo je uspavaju, ali ne daju volju za životom. Kaže: "Ne želim volju. Samo želim da umrem." Ali ima i dobre trenutke i nedavno mi je rekla da joj je žao što ne možemo da uživamo sada kada sam toliko lepog stvorio, a ona ne može da bude deo toga. Da ne razmišljamo o računima, hoćemo li kupovati na rate, da li će nam isključiti struju... Ne može ni da živi sa mnom u Beogradu. Vratila se u Sremsku Mitrovicu, među komšije koje voli. Brinem se o njoj, ali nije pored mene. Čujemo se deset puta na dan.

Jeste li kupili stan?

- Kupio sam kuću u Zemunu, sve sam renovirao. Uživam u bašti, dvorištu, imam četiri psa... Sve sam sredio kako volim.

Kako je vaš brat Zoran, od detinjstva oboleo od cerebralne paralize i koji je u domu u Staroj Moravici?

- E, to je jedino što me muči. Mama i ja nismo mogli da ga obilazimo tokom kovida, samo smo se raspitivali telefonom. Sada možemo da odemo, pa ću probati da je nekako prebacim autom pošto ne može da hoda. Govori mi da je odvedem da ga još jednom vidi dok je živa. Zoran je dobro. On je kao dete, tako nam se i raduje: "Došla mama, došao bata"... Svi ga hvale, a on i dalje pita za ljude iz komšiluka. Seća ih se, mada su davno pomrli. Ali on i ne zna šta je to smrt.

Koliko su emotivni ti susreti?

- Veoma. Ali, osim što se svi radujemo, evo šta je strašno i šta tamo preživljavam: toliko je dece koju niko nikada nije obišao. Idem tamo preko 20 godina, znam ih kad su bili mali, a ostavljeni su da im niko ne dođe. Pitam sestru za jednu devojčicu koja traži mamu, je li joj iko dolazio. Kaže mi da su je ostavili sa pet godina i nikada se nisu pojavili. A ima puno dece iz bogatih i moćnih porodica. Ostavljali su ih tamo samo da ih se reše. Sestre su divne, dozvole im da ih zagrle, poljube.

Sigurno postoje i svetli primeri?

- Naravno, ima roditelja koji redovno dolaze, ali onda se desi da umru. I šta onda? Raspitujemo se, mada je to u principu mađarsko govorno područje, pa teško komuniciramo. Sećam se, upoznali smo jednog dečka Janoša, koji je došao kod Zorana u sobu. Posle dve godine zateknemo i Janoševog brata blizanca! Odrastali su ceo život u dva različita doma! Igrom slučaja su ih spojili. Sede zagrljeni, gledaju jedan drugog i plaču. Ubrzo su obojica umrla.

Eto, sa jedne strane rijaliti, a sa druge surova realnost, istinski život. Kako sačuvati trezvenost?

- Mislio sam da sam jako stabilan. Međutim, nije baš tako. Sve me to poljulja i mislim da će me stići sav taj stres koji dodatno proživljam u poslu. Nisam više miran dok slušam te priče, neretko i zaplačem. Kad zadrugari plaču, suze krenu same od sebe. Pitam produkciju da li se videlo, kažu mi da nije. Odlično. Sva sreća pa smo nosili one vizire tokom korone. Svi me pitaju kako baš ti ljudi dođu u rijaliti...

Pa kako?

- Traže neki bolji život. Nemaju drugi način.

Imate li vremena da pogledate neku seriju, film?

- U kući imam četiri ekrana i na svima su strimovi "Zadruge". Sve pratim, to je deo mog posla. Šetam po kući i slušam njihove glasove. Evo, sada nema "Zadruge" i upravo gledam neki film.

Kakva je saradnja s kolegama voditeljima?

- Dušica, Darko, Šopićka i ja smo sada već uigrani tim. Dušica je maher, ona posao ima u malom prstu. Rado pomažem mladim kolegama jer, kako sam ja došao, tako i neko drugi mora da dođe. Svestan sam toga i ne bojim se konkurencije. Mislim da ja nemam konkurenciju i to mi je top!

Letovanje?

- Idem 1. avgusta na mesec dana u Budvu da uživam. Svaki dan radim jedno isto. Doručak i kafa u stanu, ceo dan na plaži na Jazu, uveče večerica u Starom gradu... Ranije ležem, jer kad u septembru počne "Zadruga", jedva se uklopim u nespavanje. Nema veze, to mi je normalan način života.

(Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović)

Bonus video: