NJU JE SILOVAO ĐAVO U MANTIJI, A ONA PRED MILIONIMA PRIZNALA DA JOJ JE OCA UBILA BAKA... Ovo su životne priče rijaliti učesnika koje LEDE KRV U ŽILAMA!

Učesnici rijaliti programa Zadruga, neretko svojim odnosima i svađama umeju da oduševe ili pak, totalno razočaraju narod, a životne priče neke od učesnike naježile su, ali i rasplakale milione gledalaca širom Srbije i regiona, a ovo su neke o kojima se i dan-danas priča.

Bivša učesnica pete sezone rijalitija "Zadruga", Viktorija Mitrović, pored svog turbulentnog odnosa tokom trajanja ove sezone, ostala je zapamćena i po svom britkom jeziku. No, međutim, njena životna priča i ono kroz šta je ona prošla, kako je govorila, nije ostavilo ravnodušnim nikoga ko je za ovo čuo.

Viktorija dolazi iz sela Pločice, kod Kovina, a rođena je 23. oktobra 2000. godine. Naizgled zgodna i atraktivna crnka privukla je ogromnu pažnju javnosti zbog svog izgleda, a posle jedne emisije "Pitanja novinara", njen život u javnosti se potpuno okrenuo.

Naime, kako je otkrila u emisiji, ona je sa samo 12 godina silovana. No, međutim, da stvar bude još teža, kako je rekla, nju je silovao sveštenik i to ni manje ni više, no u dvorištu crkve.

- On je sveštenik iz mog sela. Mi u selu imamo crkvu, imamo veronauku, mi smo nedeljom uvek odlazili na liturgiju. Ja sam u tom periodu često išla tamo, išla je i tetka mlađa. Tako je sve krenulo. Liturgija traje do 12, pola 1 popodne. Nisam bila tamo sama, uvek je bio neko, ljudi, hor. Nakon toga svega, desio se trenutak kad sam ostala sama... - pričala je Viki, koja se u tom trenutku slomila i na pitanje da li viđa njegovu decu, odgovorila je:

Ne. Kad ih vidim, uvek spustim glavu. To su neki trenuci koji me podsećaju na sve to. Sve me podseća na to, ali nosim se sa tim. Čula sam da je na slobodi i pušten, ne znam kako bih se ponela kad bih ga srela na ulici. On je to uradio u crkvenoj prostoriji, bilo je pokušaja, na Božić, svetog Jovana, bilo je uhođenja... To nikada ne može da se zaboravi, ali pokušavam da suzbijem sve to. Gledam u patiku, a sve mi se slike stvaraju. Stvara mi se slika sobe, crkve, situacije.

Viki je ovom prilikom, grcajući u suzama, otkrila i koliko puta je pokušao da je siluje.

- Dva, tri puta, ali... Ne znam kako bih objasnila sve, satima bih pričala o svemu. Pokušala sam da pobegnem kad je bio drugi pokušaj, lupala na prozor, srećom naišao je dečak iz sela. Sve je nekako bilo brzo, neprihvatljivo, kao da je to nestvarno. Sve se izdešavlao u sekundi, a toliko je veliku bol meni nanelo i štetu. Kada bih skupila sav taj čin, to je 20 minuta svega, a uticaće celog život. Mogla bih o detaljima celu noć da pričam. Plašila sam se da to iznesem. Ja sam odrasla bez roditelja, bila bahata, bezobrazna u školi, problematična. Dete koga su se majka i otac odrekli, koje čuvaju baka i deka i svešteno lice. Nije svejedno da se kaže. Ni da ti to uradi neki prolaznik, a kamoli osoba tog čina. Ja sam počela da se gubim, počela sam da ga srećem na ulici, bila sam ljuta i besna. Imala sam trenutke da sam htela da ga zadavim, da zadavim sebe. Počela sam da pušim, da bežim iz crkve, videlo se da se nešto dešava sa mnom. Osećala sam se iskorišćeno i ljuto. Samoj sebi nisam verovala. Kada nisam mogla da izdržim, kada sam stvarno otišla u aut, morala sam nekome da ispričam, jer mi je stajalo tu. Ispričala sam sestrinoj mami. Bilo je sedam sati, došla sam iz škole, pocrvenela sve, nije mi bilo dobro, svi su primetili da me nešto muči, niko nije znao šta je problem. Sela sam sa njom, imala sam poverenja u nju, gledala sam je kao majku. Počela je da me ispituje, ja sam se otvorila. Otišla da spavam, ujutru smo otišli u policiju - rekla je Viki.

Milica Kemez - majka

Bivša učesnica rijalitija "Zadruga" i voditeljka RED televizije, danas uživa u srećnom braku sa Borom Santanom, no, međutim, Milicu život nije nimalko mazio.

Sa samo tri godine, Milica je završila u Domu za decu i omladinu “Vera Radivojević” u Beloj Crkvi zajedno sa sestrom Mirelom, nakon što je njihovom ocu Centar za socijalni rad oduzeo je ćerke jer nije mogao da im obezbedi osnovne uslove za život.

Njih dve je majka napustila, te nikada nije imala stabilnu porodicu, ljubav i podršku, a to nažalost nije dobila ni u hraniteljskoj porodici.

– Imala sam tri godine, a moja sestra Mirela pet, kad nas je Centar za socijalni rad uzeo ocu i odveo u Dom za nezbrinutu decu. Sećam se da sam mnogo plakala što idemo u dom. Toliko sam vrištala da me je čovek koji nas je vozio tamo udario. Pitali su me kasnije o tom incidentu, ali sam iz straha prećutala. Ubrzo su u dom počeli da dolaze ljudi koji su hteli da me usvoje, ali je želja našeg oca bila da Mirelu i mene ne razdvajaju. Svi su tražili jedno dete, pa smo nas dve ostale u domu. Pokušala sam da pobegnem iz doma, skočila sam kroz prozor, povredila se i završila u bolnici. Otad mi je ovaj moj ožiljak na čelu – počinje Milica svoju bolnu ispovest.

- Stalno je bila živčana, za sve smo joj mi bile krive. Jednom sam s Vesnom nameštala furunu, rekla mi je da će ona da je podigne, a da ja brzo popravim nogicu. Nisam se snašla, a ona mi je tešku peć spustila na ruku! Iskrivila mi je ruku, danima me je bolela… Drugi put mi je drškom od metle razbila glavu, išla mi je krv. Dešavalo se da je gledam kako mi udara sestru. To bi me potreslo, pa bih jecala, a ona se drala: “Što plačeš, hoćeš i tebe da bijem?” Gađala nas je čime je stigla. Često bi nas krvnički istukla kaišem, ruke su mi bile modre. Sećam se nekoliko fotografija na kojoj su sva deca iz razreda nasmejana, a ja krijem ruke iza leđa da mi ne bi bile na slici. Umela je da me kazni i pošalje u školu u starim muškim stvarima, prljavim i pocepanim. Terala me je da joj masiram noge do šest ujutru, dok učim tablicu množenja. Imala sam fobiju od učenja, jer ako nešto pogrešno pročitam, uvek bi me klepila po glavi. Nije mi dozvolila ni da odem na maturu! – priseća se Milica trauma iz detinjstva. Ona kaže da su mnogi znali šta se događa iza zatvorenih vrata, ali da niko nije reagovao i pokušao da im pomogne:

– U komšiluku su svi znali da nas maltretira, ali joj niko ništa nije smeo. Bila je muškobanjasta, radila je na pumpi, a pre toga je bila u vojsci. Svi su je se plašili. Imali smo životinje, kokoške, svinje, koze, ona ih je klala. Mi smo brinuli o njima, hranili ih, čistili… Radili smo i na njivi.

– Ne znam zašto, ali Vesna je Mireli puštala kosu, a mene je protiv moje volje šišala na kratko da izgledam kao dečak. Nikad nam nije dozvoljavala da čupamo obrve, brijemo se, farbamo… Sestra je u internatu ofarbala kosu, a kad je ova to saznala, rekla joj je da takva ne dolazi kući za vikend i da će je ubiti! Mirela se mnogo uplašila tih pretnji. Od straha je htela da se ubije! Drugarice iz internata su joj rekle da napiše pismo Centru za socijalni rad i opiše uslove u kojima živimo i kako se Vesna ponaša prema nama. Inače, Centar za socijalni rad nas je možda tri puta obišao otkad smo živeli kod nje, a mi bismo se tada pravile da je sve u redu – priča Milica i dodaje da su socijalni radnici po prijemu tog pisma došli po nju u školu i odveli je na razgovor:

– Ušla sam u kancelariju, a tamo je bila i ona! Pitali su me da li je sve iz pisma tačno, a Vesna me je pogledala u oči i rekla: “Želiš li da odeš od kuće kao Mirela?” Samo sam ćutala. Potom su me odveli u drugu prostoriju i postavili mi isto pitanje, a ja sam im tek tad priznala da je sve istina. Mirelu i mene su odmah smestili u privremenu hraniteljsku porodicu u Vršcu u kojoj smo bili dok nisam završila prvu godinu srednje frizerske, a ona drugu godinu medicinske. Kasnije su nas prebacili u treću hraniteljsku porodicu u Novom Sadu, kod žene koja je imala dvoje dece. Bila je korektna, nije nas fizički maltretirala. Kod nje sam napredovala i počela da verujem u sebe, poraslo mi je samopouzdanje.

Sve vreme dok se selila i tražila malo sreće, Milica je mislila samo na jedno – roditelje! Čak 11 godina nije imala nijednu informaciju o majci i ocu. Maštala je kako će se svakog časa pojaviti na vratima, uhvatiti je za ruku i povesti kući!

– Ništa nisam znala o mami i tati, čak ni kako se zovu. Pošto imam specifično prezime, mnogi su me pitali: “Odakle su tvoji?”, a ja nisam znala da odgovorim. Dok sam bila u domu i hraniteljskim porodicama, zamišljala sam kako moja majka izgleda, nadala sam se da će se svakog časa pojaviti i doći po mene. Kad nas je Vesna tukla, plakala sam i pitala se: “Da li mama misli na nas? Da li brine gde smo, da li smo žive?” Niko za 11 godina nije pozvao da pita da li smo sestra i ja žive! Zanimalo me i kako izgleda moj tata, na koga ličim, kakva li sam bila kao beba… Bila sam ljuta na mamu što ne dolazi – s tugom u glasu priča učesnica rijalitija.

U srednjoj školi je saznala istinu o roditeljima. Ali uz tu istinu, došla je i nova bol. Njena mama više nije bila živa. Nikada je nije upoznala, niti zagrlila.

– Kad smo prešle u Novi Sad, odveli su Mirelu i mene u Centar za socijalni rad i rekli nam da su nam pronašli roditelje. Upitala sam: “Je l’ i oca i majku?”. Odgovorili su da nam je mama umrla pre šest godina, a da nam je tata u zatvoru. Razočarala sam se u život! Tad sam upoznala babu i dedu sa mamine strane, ali nisam imala osećaj da je to neko moj. Ubrzo je deda umro i sahranjen je pored moje majke. To mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu! Tad sam prvi put videla njenu sliku, i to na grobu! Pala sam, ležala na zemlji, tuga me je obuzela… Prezrela sam svet, ljude, bolelo me što se sve tako desilo i što je nikad nisam upoznala. Potom je tata izašao iz zatvora i dozvolili su da ga viđam samo u Centru za socijalni rad. Meni je to bilo malo, pa sam bežala iz škole da bih bila s njim. Bio je alkoholičar, rekla sam mu da ne želim da ga viđam ako pije, pa je prestao. Šetali smo zajedno, držao me je za ruku… – opisuje Milica susrete sa ocem, koji se, nažalost, opet odao piću:

– Sećam se da me je molio da mu pevam pesmu: “Ličiš na moga oca” od Cece Ražnatović. Snimao bi me telefonom i onda to slušao dok ne zaspi. Bila sam mu mezimica! Videla sam ga svega desetak puta, kada su mi javili da je umro. Svi koje sam ikada imala su umrli! Da imam ovu pamet i životno iskustvo, odvela bih ga na neku kliniku da se leči. Možda bi još poživeo.

Bojana Pavlović - porodica

Bivša učesnica "Elite 7", Bojana Pavlović, pre samog ulaska u rijaliti, za naš portal otkrila da je njen cilj ulaska u rijaliti to da pokaže da deca iz doma nisu onakva kakvim su ih drugi u javnosti predstavili.

Bojana je ovom prilikom, tokom svog učešća u "Eliti", govorila o svojoj teškoj životnoj priči. Naime, prilikom predstavljanja učesnicima, Bojana je rekla: "Zdravo svima, ja sam Bojana Pavlović, imam 30 godina i ne znam odakle dolazim". Kako je istakla u razgovoru, njenog oca ubila je njena baka.

- Tako je rečeno. Imam još dve sestre sa kojima nisam u kontaktu, imale smo i mlađeg brata koji je misteriozno umro i ne znamo kako. Kad se to desilo niko nas od rodbine nije hteo i dali su nas u Suboticu u dom. Sa 3 godine prebacili su nas u Kamenicu i tamo nas je žena koja nas je rodila obilazila i mene je ukrala sa 6 godina tako da sam ja negde u vreme bombardovanja neko vreme provela sa njom. To je žena koja nam je uništila živote, država je njoj nudila stan i novčanu pomoć da nas zadrži i ona nije htela. Jako sam brzo stala na noge i ko je toj ženi pokušao da pomogne i ona je mene sa - rekla je Bojana i otišla da se isplače u pušionicu - rekla je Bojana, te je nastavila:

- Žena koja me uzela, ona me iskorišćavala kao sredtsvo za novac da bi dobijala od drugih ljudi sa kojima je bila, ja sam u šestoj godini svašta videla, po pet dana me ostavljala samu, ja sam sa šest godina naučila da kuvam pasulj, stalno sam viđala druge ljude u kući, stalno smo se selili, vodila me u zatvor gde je bila njena majka koja je proglašena ubicom, meni je baba rekla, ja sam bila mala, da ona to nije uradila, da kad porastemo da je ne krivimo, to moje sestre ne znaju, one su sumnjale kroz život da baba nije uradila, ja to nisam htela dalje da ipsitujem jer je to bilo jako davno, bila sam na fakultetu, ona je došla u Novi Sad da se priblži nama, našla je nekog čoveka preko Fejsbuka, njega je opljačkala, nije imala gde da ide, ja sam joj iznajmila stan kupila joj sve namirnice, ona je iz tog stana pobegla, više nikada nisam htela da se čujem sa njom, pre godinu i nešto dana, dok sam bila u kontaktu sa sestrom, ona mi je jaila da je žena koja je nas rodila jako loše i da je u bolnici i da treba svakog časa da umre, ja sam neko ko nije otišao u bolnicu, neko ko nije otišao na sahranu, na sahrani je bilo 3 čoveka, moja sestra i njena deca, i pop, umrla je sama, nisam otišla na sahranu, ali sam otišla posle sa sestrom na groblje, nisam stajala ispred njenog groba nego ispred bratovog koji je imao nepunih godinu dana, iza toga postoji misterija psotoji mogućnost da ga nije htela hraniti, da je tako umro, druga misterija je da je došao sa nama u Suboticu, njena priča kada sam je pitala za našeg brata rekla je da je pao iz kolevke. Mi smo upoznali neki deo rodbine jako zle ljude, moje sestra je htela da sazna više ja nisam, ali me vukla sa sobom. Ja potičem iz bogate porodice koju je moj otac rastavio , moj otac je imao problem sa alkoholom, sve je prodao. Bio je neko ko je maltretirao sve po kući, terao je svog oca i brata iz kuće, žena koja je mene rodila je sekla prste na nogama jer se smrzao, našem dedi, kad ga je otac izbacio - rekla je Bojana, te se osvrnula na dvog dedu:

Deda isto nije bio dobar čovek, umro je na očevom grobu, tamo su ga našli, moju sestru je pokušao seksualno da uznemirava, ja sam neko ko je ušao u sonu sa sestrom, ta soba je bila zatvorena katancem, u toj sobi je bila ogromna lokva krvi, sve stvari, ništa nije iznešeno, to je bilo u Orašcu, to imanje su nama oteli jer su za nas rekli da smo nas tri sestre negde u inostranstvu. Moj deda se ženio jako puno puta, jedna od žena je uzela sve to, iskortistila je priliku, mi nismo to ni tražili, nismo pokretali postupak za vraćanje te kuće.

Nenad Ćubić Ćuba- otac i DNK

Aktuelni učesnik "Elite 8", Nenad Ćubić Ćuba duboko je potresao čitavu javnost, kada je u jednoj emisiji u "Eliti" govorio o svojoj teškoj životnoj priči. Naime, on i njegov rođeni brat Stefan odrasli su bez bioloških roditelja - svoje prve dane proveo je, kako je ispričao, u hraniteljskim porodicama, gde je prošao kroz pravi pakao, a sreća mu se osmehnula kada je bračni par, koji nije imao dece, odlučio da ih usvoji. Ljuba i Zoran Ćubić usvojili su ih 2007. godine i podarili im topli porodični dom, zbog čega im je neizmerno zahvalan.

Televiziji se javio, tada još uvek potencijalni Ćubin i Stefanov otac, Goran Pavlović, koji je u ispovesti otkrio sve detalje, a nakon toga oni su se podvrgli DNK testiranju, te se nakon nekoliko dana utvrdilo da je Goran biološki otac Nenada i Stefana Ćubića.

Voditelj Milan Milošević je ovo saopštio Ćubi, koji nije mogao da dođe sebi od šoka, nakon čega je usledio i njihov prvi susret nakon 21 godinu na Rajskom ostrvu, te su njihov razgovor pratili netremice milioni gledalaca.

kurir.rs/pink

Poslušajte zanimljivosti o estradnjacima: