MINISTAR NOVICA TONČEV IZ DRUGOG UGLA ZA KURIR: Kafana je za nas južnjake druga kuća!

To je mesto na kome, oni koji znaju da posmatraju, mogu o vama više da saznaju nego iz svih vaših izgovorenih reči. Koja vas pesma pogađa, a na koju dižete ruke sažet je prikaz vašeg trenutnog duhovnog i telesnog stanja, kratka biografija

- Za umor i posustajanje nemam vremena. Često želim da prkosim zakonima fizike koji nas ograničavaju prisustvom samo na jednom mestu u isto vreme. Mada nisu retki dani kada ujutro pijem kafu u Surdulici, do podne sam u Beogradu, a do kraja radnog vremena na sastanku u Nišu ili Vranju i uveče opet u Beogradu. Nisam siguran da li se sada hvalim ili žalim. Naravno da se šalim. Energije mi ne manjka, a ni želje da se pokažem i dokažem. Moja porodica je moja snaga i ako se može reći da je svako zlo za neko veće dobro, onda je ova pandemija učinila da se vratimo istinskim vrednostima, da cenimo svaki trenutak koji provedemo s najbližima i da ništa ne uzimamo zdravo za gotovo. Imati oca, sopstvenu decu, kuću, posao... Na tome sam jako zahvalan. Od oca sam nasledio ljubav prema graditeljstvu i to sam preneo i svojim sinovima. Mi Tončevi smo delatni ljudi i volimo da na kraju dana vidimo rezultate.

Šta biste u mladosti drugačije uradili da ste znali sve što danas znate?

- Ništa. Ja bih sve opet, iz početka. Da ne zvučim pretenciozno, ali istina je da sam zadovoljan svime što sam do sada doživeo i prošao. Pritom mislim i na sve loše trenutke, ne samo na one dobre. U stvari, zahvalniji sam neprijatnijim životnim iskustvima, i privatnim i poslovnim, jer su upravo ona služila da budem bolji, jači, odgovorniji. Rođen sam i odrastao u Surdulici. To s ponosom ističem, jer mnogi svoje poreklo, naročito ukoliko su iz nedovoljno razvijenih sredina, smatraju velikim nedostatkom. Kada danas znam da imam iste prijatelje više od 30 godina i da smo zajedno prošli mnoge uzbrdice i nizbrdice, a pritom ostali iskreni u odnosu i jednako mladi duhom koji nas je na početku i povezao, to me čini izuzetno spokojnim i srećnim.

Rekli ste da vam je fudbal najveća strast i često stavljate znak jednakosti između tog sporta i politike. Kako to da shvatimo?

- U fudbalu, kao i u politici, uspeh je rezultat timskog rada. Ni najbolji igrač na svetu ne bi mogao bez pravih dodavanja, organizovanog napada, iskusne odbrane i podrške navijača. Talenat je veoma važan, ali rešenost da se pobedi je presudan momenat u svakom delovanju, i sportskom i političkom. I za politiku i za fudbal su potrebni srce, hrabrost i umeće. Volim fudbal. Jako. Ne propuštam utakmice Radnika iz Surdulice i ozbiljno shvatam navijanje i bodrenje.

Istrčite li ponekad na teren?

- U našoj porodici fudbal se svakodnevno živi i jedino moja supruga nema kopačke. Dogodi se da i danas, uprkos pretrpanom rasporedu, uspem rekreativno da zaigram sa starim prijateljima na male goliće. Nisam najbolji, ni najbrži, ali svakako mogu najduže da izdržim. Prirodno je da su i moji sinovi isti u ovoj strasti i da zajedno možemo da doživimo sve što fudbal sa sobom nosi, od sreće da upoznate majstore i legende ove igre do toga da ste svedoci formiranja nekih novih idola nacije.

Jeste li u kafani dostojni predstavnik juga Srbije?

- Kao čovek s juga verujem da sam povlašćen što sam u nasleđe dobio karakterističnu ljubav i prema životu i prema ljudima. Najbolje mesto gde se ovakve ljubavi sreću je kafana. Kafana je za nas južnjake druga kuća gde kada uđete, znaju i bez pitanja čime da vas nahrane i koje piće da vam donesu. To je mesto na kome, oni koji znaju da posmatraju, mogu o vama više da saznaju nego iz svih vaših izgovorenih reči. Koja vas pesma pogađa, a na koju dižete ruke sažet je prikaz vašeg trenutnog duhovnog i telesnog stanja, kratka biografija. Iskreno mi fali taj prisni ljudski momenat otvorenosti i iskrenosti u zagrljajima i zajedničkom veselju, ali hajde da se izborimo s trenutnom situacijom, pa da sve mnogostruko nadoknadimo.

I. K./ Kurir.rs