Žene su se okuražile da progovore i prijave
nasilnike koji im zagorčavaju život. Ipak, nisam
zadovoljna postignutim, moramo mnogo više, svi

Srbija je 2016. godine bila jedina zemlja van EU koja je smatrala da treba da znamo gde smo u različitim domenima rodne ravnopravnosti i izračunali smo indeks, kao putokaz za sve ono što hoćemo da uradimo i moramo da popravimo, a pomenuti rezultat jeste znak da napretka ima, kaže na početku intervjua za Kurir Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost.


Na predstavljanju trećeg po redu indeksa konstatovano je da je od prvog indeksa iz 2016. godine Srbija napredovala 5,6 poena. Da li je to veliki uspeh?


- U svakom poenu kojim smo napredovali stoje ogromna energija, strast i borba. Važno je da ne čekamo da prođu decenije, jer imamo i snage i energije i znanja, ali i političke podrške da ovaj posao učinimo efektnijim. Daleko smo od rodne ravnopravnosti, ali svaki korak koji napravimo je veliki i važan za pojedince i državu.


Tokom pandemije sve zemlje sveta su zabeležile porast nasilja nad ženama i do 30 odsto. Koja je vaša poruka ženama koje su izložene partnerskom nasilju?


- Društvo se pokrenulo, žene su se okuražile da progovore i prijave nasilnike koji im zagorčavaju živote. I rekla bih da je došao trenutak da umesto žena od straha drhte zlostavljači i nasilnici. Ipak, nisam zadovoljna koliko smo postigli, moramo mnogo više, svi. Moramo da radimo više na prevenciji, da radimo s počiniocima nasilja, da edukujemo mlade o štetnosti nasilja. Nasilje nad ženama i devojčicama je veliki problem društva, ono razara naše porodice i naše društvo. Zato je moja poruka njima: niste same, prijavite nasilje, borićemo se zajedno za svaku od vas.


Inicirali ste formiranje sveobuhvatnog registra koji bi sadržao sve podatke o slučajevima nasilja u porodici. Dokle se stiglo s tim?


- Normativni okvir u ovoj oblasti je unapređen. Ono što nedostaje je uspostavljanje centralne evidencije o nasilju u porodici, kako bismo efikasnije pratili primenu zakona. Godinama se za to zalažem i ne razumem zašto ne možemo da budemo brži u tome. Kao što mislim da treba da imamo evidenciju pedofila, isto tako nam je potreban i sveobuhvatan registar nasilnika koji bi sadržao sve podatke o učiniocu svih oblika nasilja prema ženama.


Kako promeniti uvreženo mišljenje da je nasilje lični problem žene u shvatanje da je ozbiljan društveni problem?


- Važno je da radimo na prevenciji, da ohrabrimo žene da prijave nasilnike, ali i da edukujemo širu zajednicu šta je sve nasilje, da nemamo taj luksuz da okrećemo glavu i da svi imamo odgovornost da prijavimo nasilnike a žrtve podržimo. I ta priča mora da krene od obdaništa. Važnu ulogu imaju i mediji, ali i javne ličnosti. Ne sme nikad više da se desi da čujemo ono što smo nedavno čuli od jednog državnog funkcionera - da žene prijavljuju nasilje četvrtkom, kako bi, dok su nasilnici u pritvoru, one mogle da izađu u provod vikendom. To je nedopustivo.


Tokom leta ste u saradnji s UNDP pokrenuli kampanju „Za komšiluk bez nasilja“. Kakav je rezultat ona postigla?


- Ovo je primer kako komšije mogu, obraćajući više pažnje, da pomognu da se nasilje spreči. Svi reagujemo na glasnu muziku iz drugog stana, ali na vrisak žene retko, pravdajući se da je to privatna stvar. Hajde da ne okrećemo glavu, jer nasilje nad ženama pogađa celo društvo. Hajde da zajedno stvaramo bezbedan komšiluk.

Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.