Hajka na Vučevića – napad na novosadsku kulturu

„Sve je počelo verom, da svaka promena počinje u glavi. Da duh spaja čvršće od betona. Da srce povezuje gde ruke zakažu. Da prepreke postoje, da bi ih premostili. Da je svaki grad ono što želi da bude.“

Zaista jeste svaki grad ono što želi da bude. Novi Sad je od davnina stremeo ka tome da bude svetionik kulture.

Materijalnu i intelektualnu osnovu za tako nešto uvek je imao, samo su istorijske okolnosti često sprečavale potpuno ostvaranje te njegove ambicije. Komunistički period je, u mnogome, sterilisao i ideologizovao novosadsku kulturu. To nije trajalo zauvek, pa je raznovrsni, energični i emotivni duh grada eksplodirao u svojoj punoći devedesetih godina prošlog veka. Za mene kao dete izraz tog duha bio je recimo rad televizije „NS plus“ ili emisija „U Novome Sadu“, kao i „Zmajeve dečije igre“. Tada je započeo i fenomen „Koncerta godine“ i može se reći da je, uprkos teškoj situaciji u tadašnjoj državi, Novi Sad bio jedan od gradova koji je odbio da se preda i odustane od kulture.

Posle petooktobarskih promena, vlasti koje su izabrane na krilima urbanog bunta sa kraja devedesetih, okrenule su leđa predstavnicima autentične gradske kulture, poput pomenutog godišnjeg rok koncerta.

Umesto da otvaranje ka zapadnom svetu donese jačanje i materijalnu podršku za kulturnu scenu, desilo se isto što se odigralo i u privredi.

Korupcija, uništavanje javnih resursa, zloupotreba stranih fondova i nova, pogubna ideologizacija kulture i umetnosti. Ako je urbanoj kulturi bilo loše, tradicionalna je tek bila meta ozbiljnih rušilačkih akcija ili bar perfidne sabotaže i ignorisanja.

Valja se podsetiti da je, u to vreme, gradonačelnik bio upravo Borislav Novaković, koji ovih dana pokreće besprizornu hajku na aktuelnog gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića. Zvanična biografija, koja i danas stoji na zvaničnom gradskom sajtu, o Novakoviću nas obaveštava sledeće: „Kao gradonačelnik zalaže se za obnovu privrede i rešavanje nagomilanih komunalnih problema, kao i prosvetnih i zdravstvenih, pokauzujući pri tom posebnu sklonost za pitanja kulture.“ Ovo deluje kao neki loš pi-ar uradak ali biće pre da je Novaković lično autor ove kratke bajke o sebi, pošto i danas izmišljotinama voli lično da se bavi.

Zanimljivo je da je bukvalno svaka oblast koja je navedena u ovom pohvalnom slovu samom sebi, u periodu od 2000. do 2004. godine unazađena.

„Posebna sklonost za pitanja kulture“ nije pomogla da Novaković iza sebe ostavi bar nešto od kulturnih kapaciteta u boljem stanju nego što ih je zatekao. Pošto je sociolog po obrazovanju, a ovu nauku je, u retkim trenucima kada je dolazio na posao, čak i predavao mladim ljudima, bilo bi očekivano da je razumeo značaj kulture za jedan grad i društvo uopšte. Ali to razumevanje u praksi nigde nismo videli.

On je „sklonost ka kulturi“ zamenio sklonošću ka poslovima urbanizma, za koji nije bio kvalifikovan ni po jednom kriterijumu, kao što zapravo, kao profesor marksizma, nije bio istinski ni sociolog.

Ipak i na čelu Zavoda za izgradnju grada je, od 2008. do 2011. godine mogao nešto da učini za kulturu, recimo da doprinese rekonstrukciji stare Streljane, poznatije pod imenom „Eđšeg“ ili možda obnovi Srpskog narodnog pozorišta ali ništa od toga se nije desilo u vreme kada je na vlasti bio Borislav Novaković.

Ostvarilo se mnogo toga tek tokom decenije u kojoj je odgovornost za vođenje grada preuzeo Miloš Vučević. Počnimo od pomenutog Srpskog narodnog pozorišta, jedne od najstarijih i najvažnijih ustanova kulture u srpskom narodu.

Reći će klevetnici Miloša Vučevića da ja ne govorim istinu, da su oni 2011, povodom 150. godišnjice ovog teatra obnovili njegov reprezentativni objekat u centru grada. Takvom tvrdnjom me ne bi uspešno demantovali, jer je ono što su uradili povodom jednog i po veka SNP-a bilo tipično za njih – preskupo, polovično i lišeno suštine.

Zamenjena su sedišta i obnovljena predvorja ali objekat iz 1981. godine je spolja ostao isti, dok se nikada nije došlo do obećane zamene dotrajale tehnike, obnove sistema klimatizacije i ventilacije, uvođenja digitalnog upravljanja svetlom i zvukom.

Svoju 160. godišnjicu, najstariji srpski teatar dočekao je, u trećem mandatu Miloša Vučevića, sa najmodernijom tehnikom na najvećoj pozorišnoj sceni u Srbiji, a u jubilarnoj godini počela je i rekonstrukcija eksterijera objekta, kojim se niko nije bavio četiri decenije. Tu obnovu pratiće i novo osvetljenje, kao i celovito uređenje Pozorišnog trga, koji je takođe propadao desetinama godina, zarobljen u bezidejnosti i neradu upravo onih garnitura vlasti koje danas najbolje proglašavaju najgorim. Sve se to dešava u kvalitetnom sadejstvu Grada i Pokrajine, dva nivoa vlasti koji su ranije znali da sarađuju samo na izgradnji nekakvog veštačkog „vojvođanskog“ identiteta, zasnovanog na zloupotrebi koncepta teritorijalne autonomije.

Od stupanja na dužnost gradonačelnika Vučevića u gradskoj kulturi se prešlo sa reči na dela. Nemoguće je imati kvalitetnu kulturnu scenu i ponudu bez dobre materijalne osnove i odgovarajućih prostornih uslova.

Tako je pored SPN-a, od 2012. godine rekonstruisano ili izgrađeno još nekoliko veoma važnih objekata kulture.

Nedavno je otvoreno potpuno novo zdanje Muzičke i baletske škole, na 15 hiljada kvadrata, vredan 3,5 milijarde dinara, u okviru kojeg je najsavremenija gradska koncertna dvorana. Novi Sad je dobio školu dostojnu da u njoj predaje Stefan Milenković, koji se zbog ovakve kulturne politike i vratio u svoju otadžbinu.

Koliko samo takav jedan projekat svedoči o kulturnoj politici, ne samo gradonačelnika Vučevića, nego i stranke kojoj pripada! Naprednjake povezuju sa kičom i nekulturom upravo oni za čije vreme su po Novom Sadu isključivo nicali noćni i turbo-folk klubovi, dok su se množili, preko noći obogađeni „tranzicioni dobitnici“ kao glavni konzumenti takvih sadržaja.

Nasuprot tome, u gradu „naprednjačke“ ere povećava se broj studenata muzike, kulturnih radnika, glumaca i umetnika svih profila, koji po prvi put u istoriji Novog Sada imaju dovoljno prostora i kvalitetne uslove za rad.

Ideološko-interesna klika koja je vladala Novim Sadom tokom najvećeg dela prve decenije ovog veka i čiji najgori predstavnici se oglašavaju ovih dana klevetama na račun Miloša Vučevića, uspela je da neko vreme vrši diskriminaciju u kulturi grada. Mnogi sposobni ljudi, koji razumeju umetnost i kulturu, držani su po strani i onemogućavani da se uključe u procese kreiranja kulturne politike.

Prvi mandat Miloša Vučevića razbio je tu paradigmu i podigao branu koja je građena decenijama.

Imao sam priliku kao apsolvent da stičem svoja prva volonterska i radna iskustva u Novom Sadu, upravo u vreme početaka obnove kulturnog identiteta grada, na liniji Srpske Atine. Sećam se „skandaloznog“ povratka ćiriličkog pisma u Kulturni centar Novog Sada, na autobuse gradskog prevoza i u javne ustanove. Prvog ulaska episkopa bačkog Irineja na neki događaj u KCNS, posle mnogo godina. Izložbe o Jasenovcu u ovoj instituciji, obeležavanje Dana slovenske pismenost, svečanosti za pravoslavni i rimokatolički Božić i još mnogo sadržaja koji su bili prećutno zabranjeni tokom vladavine Novakovića i Pavličića.

Miloš Vučević nije monopolizovao novosadsku kulturu, već je omogućio posvećenim ljudima, raznih političkih i ideoloških profila, da se bave onim u čemu su najbolji i to je urodilo svim plodovima koje danas vidimo.

Meni je na srcu tradicionalna kultura ali nije samo ona doživela procvat tokom protekle decenije u Novom Sadu. Gradska vlast uspela je paralelno da afirmiše i jednako uvaži najširi spektar novosadskog kulturnog i umetničkog života.

Tako je uspostavljen dobar odnos sa muzičkim festivalom „Egzit“ i ta saradnja je dovela do toga da on bude proglašen najboljim festivalom u Evropi 2018. godine.

Urbani mladi ljudi okupljeni oko „Egzita“ imali su veliku ulogu i afirmaciji imunizacije i procesu odgovornog otvaranja za masovnije manifestacije tokom pandemije korona virusa. Dijalog i saradnja gradskih ustanova sa omladinskim aktivistima i kulturnim organizacijama mladih pokazali su najbolji rezultat kada je Novi Sad postao Omladinska prestonica Evrope 2019. godine.

Iza ovog projekta ostalo je bezbroj novih omladinskih resursa, stotine kulturnih događaja i desetine hiljada mladih ljudi koji su se povezali sa Novim Sadom. O dodeli ove titule relevantne institucije Evropske unije odlučile su 2016. godine, kada je doneta još jedna istorijska odluka za Novi Sad.

Grad je proglašen Evropskom prestonicom kulture za 2021. godinu.

Fantastična vest došla je u četvrtoj godini vlasti Miloša Vučevića. Dakle njemu je bio dovoljan jedan mandat, ne samo da pokrene sa mrtve tačke inicijativu, koja od 2008. do 2012. nije odmakla dalje od lepe ideje, već da se, kroz ranije pomenuto otvaranje za sposobne i neafirmisane stručnjake, posao iznese do kraja i da Novi Sad bude izabran među mnogim kandidatima iz Evropske unije. To nije uspela stranka čiji je slogan bio „Evropa nema alternativu“ i koja je glasove dobijala lažno optužujući druge za nekakvo „antievropejstvo“. Tako ni danas, žalosni ostaci te gorde političke grupacije, ne mogu nikoga da ubede u svoj prevaziđeni i za zdrav razum uvredljiv narativ.

Titula Evropske prestonice kulture podrazumeva realizaciju niza projekata iz prijave grada kandidata, tokom više godina, koji kulminiraju u godini kada izabrani grad vrši funkciju prestonice.

Novi Sad je 2017. krenuo u stvaranje jedinstvenog kulturnog prostora u okviru nekadašnje industrijske zone na Limanu, popularne „Kineske četvrti“, koja je bila zapuštena decenijama. Grad je uložio mnogo sredstava u transformaciju tog prostora, u okviru kojeg se istovremeno čuva staro arhitektonsko nasleđe i stvaraju novi kapaciteti za potrebe kulture.

Tako je, na tom prostoru, 12. avgusta ove godine, na međunarodni dan mladih, otvoren Omladinski centar “OPENS” i Kulturna stanica “Liman” kao deo infrastrukture Evropske prestonice kulture. Na prostoru starih, prevaziđenih industrija niču nove, „kreativne industrije“ znanja, umetnosti, kulture i stvaralaštva, koje istovremeno postaju ekonomski, turistički i edukativni resurs grada.

Jedan od prvih uspeha koncepta „kulturnih stanica“ bila je stara Streljana, poznatija kao „Eđšeg“.

Ona je 2010. u medijima pominjana kao „ukleti dvorac“ a 2014. godinu objekat je dočekao, ne samo potpuno obnovljen, već i sa osmišljenom namenom galerijskog, koncertnog i svečanog kulturnog prostora. U istorijsko zdanje iz 1890. godine se stalno ulagalo, pa su 2018. godine kulturnim pridodati i sportski sadržaji, kroz obnovu košarkaških terena u okviru kompleksa.

Po tom konceptu nastale su i druge kulturne stanice, poput „Svilare“, „Bukovca“, „Mlina“, „Rumenke“ i „Barke“ koje približavaju kulturu Novosađanima i stanovnicima prigradskih naselja, redefinišući koncept nekadašnjih „domova kulture“ i obnavljajući njihovu infrastrukturu.

Svi ti objekti i sadržaji su, drago mi je da primetim, potpuno otvoreni i za avangardnu i za tradicionalnu kulturu. Tu ćete jednako moći da pogledate neku konceptualnu umetnost i izložbu ikona. Meni je to jako važno, pa primećujem, da se ni u jednom od tih prostora ne stide ćirilice i da je ona jednako zastupljena i vidljiva.

To je autentična novosadska kultura u eri Miloša Vučevića. Otvorena za novo ali ponosna na staro. Kadra i sposobna da razume i čuva svoje nasleđe, da bude i Srpska Atina i Evropska prestonica kulture.

To gradonačelniku Vučeviću neki pripadnici novosadske kvazi-elite nikada neće oprostiti. Zato mi je posebno drago što je Evropska unija, zbog pandemije, odložila novosadsku titulu kulturne prestonice kontinenta za 2022. godinu. Pošto će tako svi autori ovih nedavnih kleveta i napada, imati prilike da vide gradonačelnika Vučevića, kako pred Srpsku novu godinu, 13. januara 2022. zvanično preuzima titulu Evropske prestonice kulture za njegov ponosni Novi Sad, koji oni nikada nisu razumeli, niti poštovali i zato danas samo i mogu da dobacuju iz prikrajka i vređaju onog koji ih je tri puta pobedio i pobediće ih ponovo.

Autor teksta: Sava Stambolić, diplomirani pravnik, saradnik Centra za društvenu stabilnost

Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.