SEĆANJE NA TUGU KRAJIŠNIKA ČUVALA SAMO SPC Na inicijativu predsednika Vučića 2014. počelo obeležavanje sećanja na stradale u Oluji

Najneposrednija i najočiglednija patnja sa kojom su se prognani Srbi suočili svakako je bio gubitak njihovih domova i teško stečene imovine. Emocionalni danak koji je uzeo neravnopravni rat takođe se ne može proceniti. Mnogi izbegli iz prve ruke su bili svedoci užasa nasilja i razaranja, koje im je ostavilo duboko ukorenjene traume i emocionalne ožiljke. Za brojnu decu školovanje je nasilno prekinuto a trebalo se privići i na novu sredinu. Važno je napomenuti da je Miloševićev režim postavio brojne pravne i društvene barijere zbog čega su se prognani i izbegli suočili sa brojnim birokratskim preprekama. Za prevazilaženje ove nerazumne politike morala se čekati 2012. godina i dolazak na vlast Srpske napredne stranke koja je učinila sve da te brojne barijere konačno budu srušene.

Od svega je najviše bolela medijska tišina i gotovo zvanična zabrana sećanja

Međutim, u toj sveopštoj patnji, možda od svega je najviše bolela medijska tišina i gotovo zvanična zabrana sećanja i obeležavanje ove humanitarne katastrofe i nesumnjivo velikog ratnog zločina. Kako je bilo u vremenu dok je na vlasti bio Slobodan Milošević tako je bilo i kasnije posle Petooktobarskih promena. Sećanje na tugu i muka krajiških Srba čuvala je samo Pravoslavna crkva dok je ta tema u srpskim medijima i političkom diskursu bila izopštena. Bio je to još jedan jasan primer autošovinizma i auto-cenzure koji nije stran jednom delu političkog spektra u našoj državi.

Na inicijativu predsednik Srbije Aleksandra Vučića od 2014. godine Republika Srbija i Republika Srpska započeli su zajedničko obeležavanje sećanje na stradanje tokom tzv. vojno-policijske akcije Oluja. Ovo je bio prvi veliki korak ka prihvatanju i obeležavanju sećanja na stradanje ali i ka emancipaciji od nametnutih medijski zabrana i klišea koji su dugo dominirali javnim prostorom.

Ono što 5. avgusta neki slave kao pobedu vreme je pokazalo kao nesumnjiv veliki zločin

Kada je upitan o obeležavanju sećanja na prognane i poginule tokom tzv. Oluje, ministar odbrane i predsednik Srpske napredne stranke, Miloš Vučević je rekao: „Ta priča, nažalost stradalnog srpskog naroda je dala novu potentnost i snagu i Novom Sadu i Vojvodini i Srbiji. S jedne strane jesmo trpeli ogromne gubitke, ali smo sa druge strane dobili novu snagu i energiju“. Zaista, kada danas pogledamo puste predele Slavonije, Banije, Like, Dalmacije itd. i pogledamo preporođenu Srbiju i posebno Novi Sad, zaista moram da se složimo sa konstatacijom da su proterani Srbi dali ogroman doprinos na ekonomskom i društvenom uzdizanju našeg društva. Ono što 5. avgusta neki slave kao pobedu vreme je pokazalo kao nesumnjiv veliki zločin, ali i autodestrukciju i poraz u demografskom i kulturološkom smislu.

Na nama ostaje da čuvamo sećanje i na ovo od brojnih stradanja srpskog naroda u XX veku koliko iz duga prema žrtvama ali kao i opomenu da nam se slično više nikada ne dogodi! Zato prisustvom obeležavanju sećanja na stradanje tokom tzv. vojno-policijske akcije Oluja mi jasno i svima govorimo „NIKADA VIŠE“.

Grad Novi Sad/Dnevnik novosadski/Petar Đurđev, istoričar