Druga nedelja jula tradicionalno je u Vašingtonu vruća, ali ove godine, politička temperatura je nadmašila čak i one klimatske ekstreme koje prevazilaze 40 stepeni Celzijusa. Dok se administrativni centar SAD obično odmara tokom letnjih meseci, ovaj jul je poseban. Ove nedelje, Vašington je domaćin NATO samita i proslavlja 75 godina postojanja najmoćnijeg vojnog saveza u istoriji čovečanstva. Savez je veći nego ikad, sa dve nove članice, Finskom i Švedskom, sada broji ukupno 32 zemlje. Vojni budžeti članica su takođe na istorijskom maksimumu, mnogi čak i premašuju proklamovanih 2% GDP-ja.
Ova godina je ključna za NATO, ne samo zbog promena u rukovodstvu, gde Mark Rute zamenjuje Jensa Stoltenberga, već i zbog predsedničkih izbora u SAD. Lideri zemalja članica NATO-a pažljivo prate ovu trku, pribojavajući se posledica eventualne promene administracije. Za Ukrajinu, koja gleda na SAD i NATO kao na ključne saveznike u svojoj borbi za slobodu, ishod američkih izbora je od suštinskog značaja. Predsednik Zelenski i ukrajinski narod vide SAD kao garant opstanka i snage u njihovoj borbi protiv agresije. Njihova sudbina je usko povezana sa političkom stabilnošću i doslednošću američke podrške.
Ima li razloga za brigu?
Deluje da ovaj NATO samit nije samo rutinska godišnja konferencija. To je manifestacija snage i jedinstva koje ovaj savez pokazuje, sa članicama koje povećavaju svoje vojne budžete i usmeravaju veći deo svojih GDP-ja ka kolektivnoj bezbednosti. Ove godine, generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg, prenosi svoju dužnost Marku Ruteu, ali promene u rukovodstvu ne menjaju suštinu - NATO je veći i jači nego ikada.
Dok demokrate preispituju da li je aktuelni predsednik Bajden sposoban da se suprotstavi bivšem predsedniku Trampu, koji će ove nedelje objaviti svog kandidata za potpredsednika, stvara se atmosfera da sudbina sveta zavisi od toga da li će demokrate zadržati Belu kuću ili će se u nju ponovo useliti Tramp. Ko misli da su stvari tako proste i jednostavne, potcenjuje Ameriku i sistem koji je iznad administracija, a posebno iznad pojedinaca, i potcenjuje sistem vrednosti na kom najmoćnija ekonomska i vojna sila sveta počiva. Fascinantna je transparentnost koja odlikuje sve procese, pa i preispitivanje sposobnosti aktuelnog predsednika da se kandiduje za novi mandat, i upravo u toj činjenici leži snaga Amerike.
Ako nas istorija nečemu uči, onda je to i činjenica da Amerika ne ostavlja svoje saveznike na cedilu, te da su upravo to vrednosti na kojima zasniva sopstveni prosperitet. Nema razloga za brigu, Evropa neće biti ostavljena na cedilu, Ukrajina će dobiti svu neophodnu podršku da se odbrani od agresije, ma ko da bio novi/stari stanovnik Bele kuće.
U ovom kontekstu, Srbija mora pažljivo pratiti dešavanja u Vašingtonu. Posle mnogo godina, čini se da to i čini. Poruka koja se šalje Srbiji je jasna - SAD je partner, a mnoge zemlje članice NATO-a su naši prijatelji. Ova prijateljstva treba da budu zasnovana na ekonomskim vezama koje se iz godine u godinu jačaju na obostranu korist. Prijateljstvo sa državama poput SAD ne treba da bude oslonjeno na jednu administraciju, već na dublje, trajne veze koje prevazilaze pojedince.
Bez obzira ko bude novi predsednik SAD, bilo Bajden, Kamala Haris ili Tramp, osnovni principi neće se promeniti. Amerika svoje saveznike ne ostavlja na cedilu, što je lekcija i za našu zemlju.
Srbija treba da gradi prijateljstva sa najmoćnijim akterima u vojnom, ekonomskom i svakom drugom smislu. Umesto da pasivno posmatramo, treba da aktivno radimo na podizanju nivoa saradnje sa SAD. Neka pružena ruka preraste u zagrljaj – ne mora biti bratski, ali neka bude prijateljski.
Autor teksta je poslanik XII saziva Narodne skupstine Republike Srbije Milan Urošević
