URBANIZAM U PRESTONICI: Dvorišta i prolazi su neiskorišćeni delovi Beograda

Predsednik Društva arhitekata Beograda Ivan Rašković smatra da ti prostori ili džepovi predstavljaju veliki potencijal u svakom gradu, pa i u našem, međutim, primetio je da su potrebni plan i vizija bi se taj potencijal i ostvario, kao i čarolija zvana novac

Za razliku od Beograda, London je poznat po svojim unutrašnjim dvorištima a mediteranskim gradovima šarm daju trgovi što privlači i veliki broj posetilaca, pa se nameće pitanje da li ta dvorišta, prolazi ili delovi između zgrada u našoj prestonici mogu da postanu mesta na kojima će se građani opustiti, uživati, družiti, deca se igrati ili čija su ona nadležnost?

Na neka od ovih pitanja odgovore je dao arhitekta, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i doskorašnji predsednik Društva arhitekata Beograda Ivan Rašković koji smatra da ti prostori ili džepovi predstavljaju veliki potencijal u svakom gradu, pa i u našem, međutim, primetio je da su potrebni plan i vizija bi se taj potencijal i ostvario, kao i "čarolija zvana novac".On kaže da kod nas udobnost i interes najčešće ostaju na pragu kuće.

"Mi baštinimo i deo orijentalne tradicije koja je fascinantna, ali tu se ne radi o siromaštvu, već o pristupu životu", rekao je on.

"Orijentalni grad je između ostalog i grad intime", kaže on i dodaje da ga odlikuju visoki, zidovi introvertne kuće, atrijumska rešenja, "nema prozora prema ulici, nema pogleda u tuđu baštu... to je grad u kojem je intima uzdignuta na najviši nivo", podsetio je Rašković i dodao da tada građane ne zanima ono što se dešava "napolju".

Komentarišući da li je moguće da se građani sami organizuju i sebi oplemene životni prostor, Rašković smatra da je to teško, jer smo mi društvo koje se veoma teško dogovara.

"Mi smo društvo pojedinaca i individuaca i vrlo često više cenimo sebe, nego zajednički napor", rekao je on i dodao da druge strane gradska uprava i država nemaju mogucnosti da pune kasu na način koji bi svima odgovarao.On smatra da bi bilo najbolje kada bi gradske uprave raspisale javni konkurs za proces, način i/ili model rešavanja tog pitanja u koji bi se uključile institucije, nevladine organizacije, kao i pojedinci.U Nemačkoj je zakonom propisano da stanari moraju da sređuju fasade svojih zgrada, prilaze i dvorišta, čak od države dobiju kredit ukoliko nisu u materijalnoj mogućnosti.

"To je dobar primer, ali svaki model traži određene okolnosti da bi se realizovao. Model Nemačke može da funkcioniše u društvima koja su dobrostojeća, pa takve države mogu propisati zakone da vlasnici uređuju određene prostore", objašnjava arhitekta. On je rekao i da se mnoga rešenja kriju u dobroj volji građana, bez uloženog dinara. "Zamislite kako bi ovaj grad i ova zemlja postali čisti bez otpadaka, to je ne košta ništa, samo je potrebno da ljudi prestaju da bacaju. Ali ljudi ne prestaju da bacaju. To može da se izmeni veoma brzo, ali se ne menja, zato što je manjina spremna da sarađuje", primećuje on.Međutim, nameće se pitanje čija je nadležnost briga o svim tim prostorima, pa je Rašković objasnio da je to pitanje vlasništva.

U gradovima postoje javne površine o kojima se brinu gradske uprave i parcele za koje su zaduženi stanari određene zgrade ili bloka. "U slučaju stanara - teško se dogovaramo, a u slučaju države - kase su prazne", primećuje on i dodaje da je to razlog što se sve sporo dešava.

Arhitekta i urbanista iz Urbanističkog zavoda Žaklina Gligorijević složila se sa Raškovićem po pitanju zainteresovanosti odnosno nezainteresovanosti građana da ulepšaju svoj životni prostor i istakla je da je jedan od važnijih aspekata tih neuređenih prostora i bezbednost pošto se može desiti da postoji rupa, da padne deo fasade i slično.Međutim, ona je objasnila da niko ko se bavi urbanizmom ne može da kaže građanima da su obavezni da održavaju određene delove, jer je to odnos građana u odnosu na prostore u kojima žive.

Gligorijević je dodala da je više nego dobrodošlo ukoliko građani sami reše da sami održavaju određeni prostor i smatra da je to danas možda i jedini način da se to reši."Ima primera po gradu gde su građani uredili prostore u kojima žive" rekla je ona i podsetila na stanare Konjarnika koji održavaju prostor ispred svoje zgrade, sade cveće, brinu o njemu, čime su napravili malu oazu.

Gligorijević je objasnila je da u propisima urbanističkog zavoda nema jasnog pravila, već da je obaveza lokalne samouprave da uređuje javne površine. Ona je navela primer Novog Beograda, pošto je za održavanje prostora između zgrada u tom delu prestonice zaduženo Javno zelenilo.

"Urbanistička dilema je u tome da kada se rade planovi treba li zgradi dodeliti parcelu o kojoj će se brinuti stanari ili ih prepustiti lokalnim samoupravama", kaže ona i daje primer zapadnih društava gde vlasnik zgrade obezbeđuje i održavanje, ne samo hodnika i zajedničkih prostorija, već i dvorišta i prolaza, tako da je sve to obaveza vlasnika stanova.Ona smatra da bi najbolji način za rešenje tog pitanja bilo da lokalne samouprave donesu svoje propise u odnosu na ljude koji žive u određenom mestu kako bi se ulazi i sve ono što je na oku javnosti bilo uređeno i pristojno.

Na pitanje da li bi se angažovali po pitanju uređenja prostora u kojem žive građani su u Tanjugovoj mini anketi najčešće odgovarali: ja čistim, oni opet bacaju, ako hoće drugi i ja ću, što bih ja radila, a oni koji ne rade da to koriste...

"O kakvom uređenju govorite kada, pogledajte, gde čovek baca đubre (kesu sa đubretom) to je kanta, a ne kontejner", bila je ljuta jedna sugrađanka. Međutim, bilo je i onih koji su rekli da bi se uključili, ali da nemaju vremena zbog svakodnevnih obaveza, stresa, problema koji ih svakodnevno pritiskaju.