Delimo karte za predstavu "Ratna kuhinja"

U novoj crnoj komediji, u kuhinji jednog hotela sprema se i zakuvava veoma uzbudljiva pozorišna priča…

Inspicijent: Emilija Rafajlović
Sufler: Marina Vujević

Postavka svetla: Radomir Stamenković
Postavka tona: Dragan Stevanović

Fotografije: Dušan Đorđević
Vajarsko – kaširerski radovi: Nenad Gajić
Scenski masker: Dubravka Bušatlija
Specijalni efekti: Danilo Dudić
Radionice Ateljea 212: Andreja Petrović, Radiša Đurić i Milan Cvetković


Autor poručuje – čim se nasmeješ ratu, pobedio si ga! Da li će iz njega, ipak, izaći kao pobednici, na sceni će pokazati Dragan Bjelogrlić, Milutin Karadžić, Sofija Juričan, Ivan i Jakov Jevtović, Nikola Jovanović i Ivan Zekić.

- Namera nam nije bila da ustanovljavamo krivce i žrtve nego da pokažemo kako se i u zverskim vremenima može biti čovek, makar se zbog toga plaćala velika cena – objašnjava Koprivica. – Smeh, pak, donekle katarzira bol, mada se njim ne isključuje tragičan ishod.

Radnja se odvija na dubrovačkom ratištu?

- Da, i to u jednoj podzemnoj kuhinji elitnog hotela, gde se, sticajem okolnosti, zatiču rezervni podoficir JNA i pripadnik “zengi”, sa istim zadatkom: da prehrane vojske koje se iznad njihovih glava smenjuju. S njima je i silom zatečena novinarka strane agencije. To troje su stožeri komada, oko kojih se plete cela priča.


Znači li to da smo sa ove distance spremni da sa humorom posmatramo ratna zbivanja?

- Presedan je, pa i drskost, da se o neuralgičnim i bolnim događajima govori na taj način i pokuša katarzično da se prebrodi. Ovo jeste komad detanta i pomirenja. Oba junaka su ljudi slični nama – ni heroji, ni razbojnici. Došli su sa bagažem političkih i nacionalističkih manipulacija, a onda su dovedeni u situaciju da se bore za opstanak. Moja i Karadžićeva namera je da se, izjednačavajući na tragičkom nivou, pokaže da smo pre svega ljudi, pa tek onda Srbi ili Hrvati.

A u zlu se moramo i nasmejati?

- Smeh je najjači stav prema životu: prema sebi, drugima, sudbini. Kad više nemaš izbora, ostaje ti smeh. On te “oljudi”, uostalom, samo se čovek smeje. Smeh je i subverzivan. Zato vojska i crkva ne podnose smeh. Jer, degradira dogme, hijerarhiju, pa i smrt. Nasmejati se smrti najveći je dokaz ljudske superiornosti.

Melodrama se pokazala kao vaš omiljeni žanr, ima li i u “Ratnoj kuhinji” tih elemenata?

- Ona je kraljica žanrova jer u sebi sadrži sve ostale. Pogrešno ju je vezivati samo za ljubavne sadržaje, mnogi svetski komadi mogu stati u taj žanr. Šta je “Romeo i Julija” nego melodrama?! Pogotovo doba u kome živimo briše granice među žanrovima. Čvrste podele pripadaju arhaičnim vremenima, mada mislim za sebe da sam arhaičan pisac. Držim i do forme i do značenja.

A u našoj svakodnevnici je sve manje i jednog i drugog?

- Sad je trend poništavanja forme. Uostalom, postdramski teatar znači dekonstrukciju forme. Ali po pozorište to nisu nimalo dobri ishodi. Odsustvo forme podrazumeva proizvoljnost, a teatar ne trpi proizvoljnost. Inače, ovo je vreme bez etike. Kao kategorija ljudskosti i pravilo ponašanja, etika je uništena početkom 21. veka.