BEOGRADSKI DŽEK TRBOSEK: Sa 60 žrtava na svojoj duši, pretekao svog "idola"
Miodrag Stole Trifunović (datum rođenja nepoznat) rođen je u Nišu u problematičnoj porodici. Njegov otac, koji je u centru držao jednu od najuglednijih obućarskih radnji, bio je notorni kockar i alkoholičar. U kuću je dovodio žene sumnjivog morala i dok su ga one na bračnom krevetu seksualno zadovoljavale, terao je suprugu da im klečeći pored kreveta peva njegove najomiljenije pesme. Tako je, zahvaljujući ocu, Stole počeo da mrzi ceo ženski rod. Već tada je razmišljao na koji način da se osveti ženama za poniženja kojima je bila izložena njegova majka. U detinjstvu je često sanjao kako se krišom prikrada nekoj od ovih prostitutki i prvo je hvata za vrat, potom davi, i na kraju siluje.
POČETAK ZLOČINAČKE KARIJERE
Prvo seksualno nasilje izvršio je u petnaestoj godini u Merošini pored Niša. Žrtva je bila devojčica od dvanaest godina. Da ne bi pukla bruka, njegova majka, koja se u međuvremenu razvela, rešila je da se sa sinom preseli u Beograd. Kao učenik srednje građevinske škole, Trifunović je sopstvene bolesne nagone zadovoljavao u prepunim tramvajima time što je devojke hvatao za grudi i stražnjicu. Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u večernjim satima, predstavljao je strah i trepet za parove koji su ljubavisali po beogradskim parkovima. Posle višečasovnog praćenja prvo bi im se nečujno prikradao, da bi potom gvozdenom šipkom onesvešćivao mladiće, a njihove devojke silovao.
Odmah nakon položene mature Stole Trifunović dobio je poziv za služenje vojnog roka. Dug otadžbini, prema odluci vojnih vlasti, trebalo je da odsluži u rodnom Nišu. Zanimljiv je podatak da je još tokom školovanja pasionirano sakupljao sve što je na srpskom jeziku bilo objavljeno o Džeku Trboseku. Takođe je obožavao i prozu Onorea de Balzaka, a najviše „Golicave priče". Pored pohotnih likova iz Balzakove proze, Trifunović se divio Trbosekovoj snazi, inteligenciji i snalažljivosti, kao i dvostrukom životu koji je vodio. Tada je odlučio da nadmaši svog idola. U tome je, kako se docnije ispostavilo - i uspeo.
Mesec dana pre početka svojih manijakalno-ubilačkih pirova iz stana pozorišnog i filmskog glumca Milivoja Mavida Popovića ukrao je periku, brkove, bradu, odela i specijalne umetke za popunjavanje obraza. Zahvaljujući tim rekvizitima skoro godinu dana navodio je na lažne tragove tadašnje operativce Povereništva za unutrašnje poslove grada Beograda.
KRIK IZ PAVILJONA
Prvo ubistvo izvršio je 31. januara 1948. oko 21 čas. U službenoj belešci operativac za krvne delikte zapisao je: „Dana 1. februara 1948. godine nađen je ženski leš u jednom od nedovršenih paviljona u Cvijićevoj ulici. Ustanovili smo da je žena stara oko 33 godine. Na njoj je pocepano rublje. Žrtva je najpre silovana, a zatim zadavljena, što tragovi na vratu jasno pokazuju. Po zgrčenim rukama i povredama na njima da se zaključiti da se između žrtve i ubice vodila očajnička borba.
Daljom proverom utvrđen je identitet žrtve. Bila je to trgovačka radnica Milka K., majka dvoje maloletne dece. Njeno telo rano ujutru prvi je primetio neki sakupljač otpada. Milkin suprug bio je ubeđen da mu se žena zbog čišćenja i sređivanja radnje zadržala.
Dvadeset dana kasnije Stole, koga je narod u međuvremenu prozvao fantom, masakrirao je 22-godišnju Slavicu Trifunović. Njeno unakaženo telo spakovao je u dve vreće i bacio u Savu.
Jednu vreću izvukao je iz vode penzionisani železničar, inače strastveni ribolovac Čeda Savić.
Prema izveštaju iz prosekture, žrtva je najpre silovana pa potom zadavljena. O nestanku svoje sestre policiju je obavestila Seka Trifunović, radnica koja je sa suprugom živela u Zemunu. Proverom u rejonu u kojem su Trifunovićevi stanovali utvrđeno je da je sestra ubijene Slavice veoma preke naravi, sklona svađi i tuči, za razliku od njenog muža, poslovođe uglednog građevinskog preduzeća, koji je, prema rečima njihovih komšija, bio izuzetno miran i povučen čovek, spreman da im u svakom trenutku priskoči u pomoć. Docnije je za komšije, kao i za policiju, veliko iznenađenje predstavljala činjenica da je taj mirni, tihi i dobri muž, koga je supruga često zlostavljala i koga su molili da im u kasnijim večernjim satima sačeka i doprati žensku čeljad do kuće, da ne bi „nabasale na tog užasnog manijaka", bio niko drugi do fantom - Miodrag Stole Trifunović!
Posle hapšenja, kad je saznala za zločine koje je počinio, Seka je podnela zahtev za razvod braka. Začuđenim islednicima još je dodala da ga je tukla zato što je u krevetu bio nikakav!
Fantom je najradije harao po Zvezdarskoj šumi. Jedna od njegovih žrtava bila je i plavokosa devojka lepuškastog izgleda, stara između 16 i 18 godina. Po tragovima koji su ostali na mestu zločina utvrđeno je da se devojka očajnički borila s pomahnitalim ubicom. Oko njenog mrtvog tela bilo je polomljeno šiblje i izgažena trava. Tom prilikom policajci su pronašli tragove muških cipela s rebrastim otiscima, što je za istragu bilo značajno otkriće. Međutim, zločinac je odneo sve stvari koje su pripadale žrtvi i time otežao njenu identifikaciju. U proleće i leto 1948. žrtve su počele da se nižu kao na pokretnoj traci, što je islednike dovodilo do očaja. Stoletovi zločini delovali su nemotivisano, što je istragu dodatno otežavalo i usporavalo. Jednoj devojci, koja je srećom uspela da preživi napad, pre davljenja i cepanja odeće recitovao je poeziju, žaleći se da renomirani književnici kojima je pokazivao pesme nemaju sluha za njegovu umetnost.
Zanimljiva je činjenica da je pomenuta devojka danima razmišljala da li da prijavi napad. Naime, ona je tokom okupacije išla na kurs odbrambenih veština, koji su u Beogradu organizovale nemačke vlasti da bi se devojke zaštitile od nasrtljivih i primitivnih udvarača. Plašila se da joj nove vlasti ne pripišu „kolaboraciju s neprijateljskom okupatorskom vojnom silom". Njen strah bio je bez osnova. Islednici su joj prvo zamerili na tom premišljanju, ali su joj ubrzo bili zahvalni, jer im je svojim svedočenjem znatno olakšala dalju istragu.
Interesantan je i način na koji je Trifunović stupao u kontakt s potencijalnim žrtvama. Devojkama i ženama prilazio je s tugaljivom pričom o bolesnoj supruzi koja je ostala sama kod kuće i kojoj je neophodna pomoć. Naivne i povodljive, pogotovo mlade osobe brzo su upadale u Stoletovu vešto postavljenu zamku.
FANTOMOV KRAJ
Miodrag Stole Trifunović dopao je šaka operativcima nekadašnje Ozne kad je počeo da ubija muškarce - svoje jatake i ortake s kojima je pljačkao diplomatske magacine, prodavnice i kuće. Fatalnu grešku napravio je prilikom podmetanja požara u bifeu „Zlatno burence" koji se nalazio na Zvezdari. On je od prijatelja s kojima je krao, a potom preprodavao robu čuo da je šef ovog ugostiteljskog objekta prijavio policiji ukradenu robu koju je čuvao u skladištu. Trifunović je odlučio da ga zbog toga kazni, ali je tom prilikom zaboravio da s kante u kojoj se nalazio benzin ukloni svoje otiske prstiju.
Te 1948. godine u Beogradu je registrovano četrnaest Stoletovih ubistava, ali tačan broj njegovih žrtava u prestonici do danas je ostao nepoznat. Ostalo je nepoznato koliko je tačno osoba ubio u okolini Niša, kao i u duševnoj bolnici u Toponici, u kojoj je jedno vreme bio smešten. Simulirao je ludilo da bi izbegao ne samo služenje vojnog roka već i eventualni odlazak na front, koji je početkom 1941. bio sve izvesniji.
Prema Stoletovom kazivanju, on je likvidirao oko šezdeset osoba oba pola. Operativcima za krvne delikte Stole je ispričao na koji je način u kasnim večernjim satima davio duševne bolesnike u Toponici. Pre egzekucije pažljivo je čekao da utonu u san. Ubijao ih je da bi prisvajao njihova sledovanja cigareta i hrane, koja je delio sa sadistički nastrojenim bolničarima. Ta ubistva nikoga nisu zanimala. Svi lekarski izveštaji bili su identični: Bolesnik (ime i prezime) umro je u snu od srčanog ili moždanog udara.
Na saslušanju je cinično govorio da mu je nemačka okupacija donela slobodu. Umesto da bude u zatvoru, niko ga nije proganjao zbog silovanja koje je počinio u okolini rodnog grada, a potom ni zbog ubistava u duševnoj bolnici „Toponica". Posle rata Beograd je kao veliki grad bio idealno mesto za nastavak zločinačke aktivnosti. Do današnjih dana ostalo je nerazjašnjeno da li su Stoletovi „podvizi" bili samo plod njegove bolesne mašte ili su se pak zaista dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem tridesetih godina 20. veka bila je uništena. U policijskoj arhivi nisu sačuvane ni Trifunovićeve fotografije, pa je danas nemoguće makar i ovlaš rekonstruisati fantomov pravi izgled.
Najveći serijski ubica svih Jugoslavija Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u istražnom zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput „baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce
NASLEDNICI
Mračnu slavu „Beogradskog fantoma" Miodraga Stoleta Trifunovića nisu pomutili drugi vesnici smrti, koji su takođe po Srbiji orgijali krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka. Serijski seksualni manijaci i ubice 1948. najviše su orgijali po nedovršenim paviljonima u Cvijićevoj ulici i Zvezdarskoj šumi. U prvi mah još dva ubistva pripisivana su čuvenom fantomu Trifunoviću. Međutim, zbog samoubistva počinjenog u pritvorskoj jedinici, islednicima je ostalo nerazjašnjeno iz kojih razloga je Stole, samo u dva navrata, pored leševa ostavljao primerke dnevnog lista Borba.
Naime, u martu je u nedovršenom paviljonu u Cvijićevoj ulici pronađen leš 30-godišnje službenice Milene Petrović. Dva meseca docnije u Zvezdarskoj šumi pronađen je leš 17-godišnje Jele Đukić. Odeća im je bila pocepana. Pored tela islednici su pronašli primerke Borbe. Tri godine docnije ispostavilo se da pomenuta ubistva nije počinio Trifunović, već Mitar Sekulić.
Milenu Petrović i Jelu Đukić Sekulić je prvo brutalno silovao, a potom zadavio. Poput Trifunovića, i on je sa sobom odneo sve njihove stvari, što je islednicima u prvim trenucima znatno otežavalo istragu. Nakon počinjenih ubistava Sekulić je mirovao dve godine, u periodu 1950-1951. Svoje žrtve je sačekivao u večernjim satima. Zatim ih je pratio. U slabo osvetljenim ulicama, brzim, nečujnim koracima prikradao im se s leđa, obarao ih na zemlju, i posle žestokog otpora silovao ih. Prva ga je prijavila Marija Mitorović. I ostale žrtve (bilo ih je petnaestak) uspele su da se otrgnu iz manijakovog smrtonosnog zagrljala. Avgusta 1951. Mitar Sekulić je uhvaćen u policijskoj zasedi na Železničkoj stanici. U zatvoru je okončao život nakon svađe sa sobnim cimerima.
Pročitajte još na portlau Newsweek.rs :
Rešena misterija ko je bio Džek Trbosek
Ukaljani simbol Kolovrat: Ovo stvarno predstavlja slovenska svastika
Krvave devedesete: Zločinci koji su postali serijske i masovne ubice
6 omraženih: Bili su diktatori, ubice, fanatici, a mogli su biti omiljeni (FOTO)
Zvali su ga Bela smrt: Sa 542 potvrđena ubistva, ovo je najveći snajperista svih vremena
PREDSEDNIK VUČIĆ SA PREDSEDNICOM SAVETA ZA DUALNO OBRAZOVANJA ŠVAJCARSKE: Ključna uloga u smanjenju stope nezaposlenosti