Stradali Jevreji u Beogradu tokom Drugog svetskog rata doživeli su zlehudu sudbinu samo zbog svog etničkog porekla.

Šta se na beogradskom Sajmištu događalo u periodu između 1941. i 1945. saznaće svi koji posete Kulturni centar “Rex” u Jevrejskoj ulici u Beogradu, u sredu, 27. januara, od 17 do 19 sati, gde će se održati komemoracija povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta.

Đaci tri beogradske srednje škole predstaviće zainteresovanim posetiocima životne priče stradalih Jevreja u Drugom svetskom ratu, sa ciljem da društvo podsete na to da su svi ljudi isti.

"Stradali Jevreji bili su sasvim obični ljudi, ali zbog svog etničnog porekla bivali su markirani i odbačeni. Razlike koje su postojale u društvu dovele su do toga da veliki broj njih i strada. Ovime želimo da deca, ali i ljudi shvate da ne treba praviti razlike među ljudima", priča organizatorka ovog događaja Sonja Viličić.

Ester Bajer, rođena Albahari (1919)

Braću nikad nije upoznala

Ester je rođena u porodici Albahari 1919. godine u Sarajevu. Svog muža, Aleksandra Bajera, upoznala je u Srpsko-jevrejskom pevačkom društvu u Beogradu, gde se doselila sa porodicom. Venčali su se u Crkvi Aleksandra Nevskog, na Dorćolu. Stanovali su u Solunskoj ulici broj 4, sa sinovima Đurom (1936), Vitomirom (1938) i Bobanom (1940). Bila je domaćica.

Jednog dana, tokom okupacije, u poodmakloj trudnoći, Ester je sa sinovima bila na pijaci. Tada su joj komšije rekle da su celu njenu porodicu odveli u logor, i roditelje, i sestre, i tetke. Odmah je otišla da se javi miliciji u Ulici Džordža Vašingtona, a nakon toga su i nju odveli na Sajmište. Ćerku, koju je takođe nazvala Ester, rodila je u logoru, nakon sedam meseci. Porodica njenog muža je spasla bebu Ester tako što su je odveli u Zvečansku ulicu, u Dom za nezbrinutu decu. Tu je provela tri godine. Svoju braću, Vitomira i Bobana, koji su preživeli rat, Ester nikada nije upoznala.

„Zovem se Ester Bajer. Rođena sam 31. januara 1942. u Beogradu, na Sajmištu. Kako sam se tu rodila? Tako što je moja majka Jevrejka.“

Hilda Dajč

Pisma Hilde Dajč nude redak i dirljiv uvid u uslove u Jevrejskom logoru na Sajmištu, izmedu decembra 1941. i maja...

Posted by SFR Jugoslavija - SFR Yugoslavia on Monday, January 27, 2014

Po nalogu svoje savesti

Hilda Dajč je rođena 1922. u Beču, u aškenaskoj porodici koju su sačinjavali njeni roditelji, Emil i Augusta, i mlađi brat Hans. Pre rata, pošto je maturirala u gimnaziji kao jedna od najboljih u svojoj generaciji, Hilda se upisala na studije arhitekture na Beogradskom univerzitetu. Pošto su, u okupiranoj Srbiji, studije prekinute, Hilda je volontirala kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici u Beogradu.

Decembra 1941. godine jevrejskim ženama, deci i starcima bilo je naređeno da spakuju lične stvari i jave se glavnoj kancelariji Specijalne policije. Odvedeni su u novoosnovani Judenlager Semlin. Sačuvana su njena četiri pisma, koja je ona pisala svojim prijateljicama Nadi Novak i Mirjani Petrović. Datum smrti Hilde Dajč nije poznat, ali je sigurno da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa preko 6.000 žena, dece i starih.

„Sutra ujutru polazim u logor... Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru. Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih...” Iz prvog pisma, 7. XII 1941.

Flora Glik, rođena Altaras (1907), Markus Glik (1930) i Žaneta Glik (1933)

Markus je voleo da čita

Flora - Florika je rođena u Beogradu u porodici Altaras 1907. godine. Svog muža, Natana Glika, upoznala je tokom jedne posete, kada je sa svojom tetkom putovala u Beč. Flora i Natan su se venčali 1929. godine u aškenaskoj sinagogi Sukat Šalom u nekadašnjoj Kosmajskoj ulici. Ta ulica se danas zove Ulica Maršala Birjuzova.

Njihov sin Markus se rodio 1930, a nakon tri godine i ćerka Žaneta. Stanovali su u Ulici Mlada Bosna. Tih godina živeli su teško. Natan - Tuli, kako su ga zvali u ženinoj porodici, nije imao jugoslovensko državljanstvo pa nije mogao da nađe dobar posao. Državljanstvo je konačno stekao kada je u Evropi već besneo Drugi svetski rat. Flora je bila snalažljiva domaćica. Muževljevu platu od 277 dinara raspoređivala je u sedam različitih šoljica, po jednu za svaki dan u nedelji. Flora nije bila lepotica, ali je bila živahna, vesela, strpljiva i blage naravi.

Volela je da igra i da peva, a životni optimizam je nikada nije napuštao. Tako je se seća njen brat Rafael Ratko Altaras. Sina Markusa su 1940. godine upisali u prvi razred gimnazije. Ubrzo mu je zabranjeno da se dalje školuje - doneta je uredba o organičenju broja Jevreja u srednjim školama i na fakultetima. Ali, Markus je voleo da čita. Kada je sa majkom 1941. godine posetio svog ujaka Rafaela u logoru u Smederevu, preko bodljikave žice su razgovarali o knjizi koju je Markus tada čitao. Rafael se seća odeljka pesme:

„Gore-dole kreću straže

I ne može niko van

Ti što beže, ti smrt traže

Ograđen nam žicom stan.“

Flora, Markus i Žaneta odvedeni su zajedno sa drugim jevrejskim ženama i njihovom decom u logor na Starom sajmištu. Nije poznato na koji način su njihovi životi okončani.

Rejna – Lenka Lunginović, rođena Demajo (1912)

Sonja će biti devojka

Rejna - Lenka Demajo je rođena u Beogradu, kao jedna od petoro dece. Bila je Srpkinja Mojsijeve vere. Njena porodica je bila poreklom iz Brčkog u Bosni. Njen otac Maksim Menahem Demajo imao je limarsku radionicu u Prizrenskoj ulici i služio je kao kantor u beogradskoj sinagogi Bet Izrael u Ulici cara Uroša. Njena majka Lea Bukica Demajo, iz porodice Naftali, rođena je u Nišu. Po dolasku u Beograd živeli su na Dorćolu, ispod Bajlonijeve pijace.

Rejna je sa Bogoljubom Lunginovićem 1938. godine sklopila građanski brak. U miraz je donela samo šivaću mašinu i svoj zanat. Bila je krojačica. Imali su veliku biblioteku, oboje su voleli da čitaju. Bili su članovi Komunističke partije Jugoslavije. Već sledeće godine, 8. septembra, rodila je ćerku Sofiju. Kada su Nemci došli po nju 19. januara 1942. godine da je vode u logor na Starom sajmištu, Sofiju nisu poveli, jer je bila polumrtva, izgledalo je da svakako neće preživeti. Bogoljub je već bio ubijen na Banjici kao politički zatvorenik. Majka je znala da će doći i po nju.

Zato je ćerku ostavila svojoj dobroj prijateljici Mari i njenim ćerkama, Nataliji i Veri. Kada su je odvodili, rekla je: „Tetka Maro, nemojte Sonju učiti da se moli Bogu. Nema Boga, kada mene na Bogojavljanje odvajaju od mog deteta... Pletite joj kike... U ormaru, na trećoj polici nalazi se džakčić, i u njemu je sve spremljeno, sve što treba... Jer, Sonja će biti devojka“. U paketu je bio devojački pojas i ulošci.

David Bivas (1931)

Nije imao s kim da se druži

David je bio desetogodišnji dečak. Živeo je u Beogradu sa majkom Bojanom i ocem Efraimom - Franjom, kako su ga zvali. Njegova baka, Bojanina majka, Klara Tatjacak imala je osmoro dece. Jedno vreme su svi zajedno stanovali u Jevrejskoj ulici na Dorćolu.

Jedna od Klarinih unuka, Nada Karaičić, seća se da su svi živeli kao jedna porodica. David i Nada su rasli kao rođeni brat i sestra. Kad je počeo rat, on je imao deset, a ona sedamnaest godina. Doneta je uredba o organičenju broja Jevreja u srednjim školama i na fakultetima. David nije imao s kim da se druži jer više nije išao u školu. Nada je zato sa Davidom išla od škole do škole, bezuspešno ubeđujući nastavnike da prime Davida u četvrti razred.

Nemci su ušli u dvorište kuće u Jevrejskoj ulici. Odvodili su jevrejske žene u logor na Sajmište. Odveli su i Davida. Nada se seća: „On je tada nešto pisao ili crtao... sedeo je na šamlici, a svesku je držao na stolici, tako je pisao... Teško mi je bilo bez suza da se pozdravim sa njim, samo sam ga poljubila. To je bio naš rastanak poslednji, to je bio 17. oktobar 1941. godine“.

(Blic)