Istoriju srpske prestonice obeležile su priče o ekscentričnim inovatorima, čudnim spomenicima, legalnoj prostituciji i jedinstvenim ljudima

Piše Momčilo Petrović

1. Prvi Srbin koji je poleteo kao ptica

Manojlo Švaba je 1841. napravio krila od platna i pruća i skočio sa Ðumrukane. Krilima je zamahnuo dvaput, a onda pao u duboki sneg

U Srbiji su četrdesetih godina 19. veka političkim protivnicima vlasti odsecale glavu i nabijale je na kolje uz put, za opomenu... Poštu su prenosili konjanici „tatari“, prelazeći put od Beograda do Carigrada za deset dana, a u glavnom gradu nije bilo nijednog uličnog fenjera. Takvo je vreme bilo.

Kalfin podvig

I u takvom vremenu, takvim okolnostima, Beograd se 1841. upisao u svetsku istoriju letenja, piše u svojoj knjizi „Vek avijacije“ Čeda Janjić.

Zahvaljujući zapisniku o saslušanju u Upraviteljstvu varoši, koja je slučaj tretirala kao „ozbiljno narušavanje reda i discipline“, a koji je sačuvan u Istorijskom arhivu Beograda, mi danas s priličnom pouzdanošću možemo da rekonstruišemo pomenuti slučaj. U središtu zbivanja - i u svetskoj istoriji avijacije! - našao se izvesni Manojlo, kalfa u kovačkoj radnji nekog Antanasa Tihova. Manojlovo prezime, nažalost, nije sačuvano, ali je ostalo zapamćeno da je imao nadimak Švaba, jer je došao „iz preka“, sa vojvođanske strane Save, iz tadašnje Austrije.

Novine su tada bile retkost i u Evropi, a kamoli Srbiji, a drugog načina da se sazna šta se dešava u belom svetu nije bilo osim nepouzdanih priča putnika, pa je vrlo verovatno da se Manojlo u svom naumu nije ugledao ni na koga do na ptice. On je, naime, odlučio da sebi napravi krila i poleti!

Svestan da je pretežak da se podigne sa zemlje, Manojlo je odlučio da se na let otisne sa zvonika Saborne crkve, čija je gradnja tih dana bila upravo dovršena. Međutim, s velikim krilima od platna i pruća nije mogao da prođe nezapažen od opštinskog stražara, koji ga je bez premišljanja oterao iz crkvenog dvorišta. Manojlo je tada odlučio da se preko Save - to mu je bila meta - otisne sa krova Đumrukane. U to vreme Sava je bila granica između Austrije i Srbije, i na njenoj obali bila je podignuta carinarnica, zgrada u kojoj je plaćana carina, đumruk. Đumrukana je bila čvrsta i velika zgrada na sprat, a srušena je u savezničkom, uskršnjem bombardovanju Beograda 1944.

Elem, Manojlo se sa svojom skalamerijom popeo na krov Đumrukane, skočio, mahnuo krilima jednom, dvaput, u zapisniku piše da je „zaklepetao krilima koja su bila kao u slepog miša“- i pao.

Samo dubokom snegu koji je te zime okovao Beograd ima da zahvali što se nije našao i na spisku prvih žrtava avijacije. Ugruvanog su ga odveli na isleđenje u Upraviteljstvo varoši... Ostalo je istorija.

Od Ota do braće Rajt

Tek ravno pedeset godina kasnije Nemcu Otu fon Lilijentalu uspelo je ono što nije Manojlu - preleteo je 15 metara s krilima na leđima. Istina, ona su mu služila da klizi kroz vazduh... Ovaj utemeljitelj jedriličarstva, upornim radom i usavršavanjem svojih letelica, uspeo je pet godina kasnije da preleti i rastojanje od 250 metara. A onda je jednom pao sa visine od 15 metara i slomio vrat.

Šezdeset dve godine posle Manojlovog skoka sa Đumrukane, braća Orvil i Vilbur Rajt, sa plaže Kiti hok u Severnoj Karolini, u SAD, vinula su se avionom u nebo. Njihov let trajao je 12 sekundi i bio dug 37 metara. Da su krenuli sa Đumrukane, ni oni ne bi preleteli Savu...

2. Kako „gledati svoja posla“

Zbog živopisnog Moše Avrama, Beograđani su se od političkih zbivanja ograđivali izjavom: „Ja prodajem amreli“

Sve dok se sredinom prošlog veka nije uobičajio izraz „Nisam odavde“, Beograđani bi se od političkih zbivanja ograđivali izjavom: „Ja prodajem amreli“. Odatle i naziv za čoveka koji gleda samo svoja posla - „stari amreldžija“.

Od svadbenih do popovskih

Poreklo ovog izraza dugujemo živopisnoj pojavi Moše Avrama, zvanog Maca, „Srbina Mojsijeve vere“, kako se predstavljao. U prestonicu je došao iz Niša i na spratu zgrade na uglu Vasine i Zmaj Jovine otvorio radionicu za izradu kišobrana i suncobrana. Milan Jovanović Stojimirović beleži Macin asortiman: „Izrađivao je sve vrste amrela, počevši od najobičnijih do onih velikih koji se razapinju pred kafanama, ili koje vuku sa sobom geometri. Liferovao je ženske suncobrane u svim bojama, pa čak i one ‚svadbene‘, koji su bili od bele čipke. Pravio je i plave seljačke amrele, one s jakim štapom - da bi mogli poslužiti i za eventualno obračunavanje, a imao je na lageru i ‚popovske‘ kišobrane. Ne treba zaboraviti da su sve do 1914. popovi, starija i punija gospoda, kao i mnogi koji su se bojali srčane kapi, nosili suncobrane, jer su im to i lekari preporučivali kao predohranu od sunčanice.“

Moša Avram, zvani Maca, bio je jedan od pionira marketinga u Beogradu. Štampao je plakate sa sugestivnom porukom: „Amreli štite čoveka od vlage i nazeba, oni čuvaju odelo i sam ugled čoveka, jer niko ne izgleda dobro kad pokisne; najzad, svaki Srbin i domaćin čovek treba da nosi amrel da ne bi izgledao kao adrapovac!“ Kafedžijama i berberima po celoj Srbiji poklanjao je, da kače po radnjama, uramljene slike cveća i mačića s potpisom Prva srpska fabrika amrela „Maca“. Živeo je i radio u skladu s motom da „čovek može ići i bez donjeg rublja, jer se to ne vidi, ali ne i bez amrela, jer se to vidi“.

Majski prevrat

Na razmeđi dva veka Srbija je bila u političkim previranjima. Prvo je kralj Milan posle neuspešnog atentata na Ivanjdan 1899. pohapsio sve svoje političke protivnike, a onda se njegov sin kralj Aleksandar oženio Dragom Mašin, što je izazvalo bes oficira. Moša Avram Maca, inače rado viđen u svakom društvu, vešto je i dosledno izbegavao svaki razgovor o politici.

I zato se, kad mu je u jutro 29. maja 1903. sused šapnuo da ne otvara radnju jer su oficiri ubili kralja i kraljicu, nije obazirao.

„Gledaj ti svoj posao, ja ništa neću da znam“, rekao mu je.
„More, Mošo, ja ne teram komediju, odista su ubili kralja“, ubeđivao ga je komšija.
„Ama, čoveče, ostavi me na miru, lepo ti kažem, ja prodajem amreli“, viknuo je Moša Avram Maca i besno podigao rešetku.

Vlasnik Prve srpske fabrika amrela „Maca“ umro je 1921.


3. Spomenik svinji

Sima Nikolić je 1929. naručio izgradnju višespratnice, a na njen vrh postavljena je kamena svinjska glava. Time se odužio životinji od koje se obogatio

U Beogradu, u centru grada, podignut je spomenik svinji. Uloga ove domaće životinje u istoriji Srbije veća je nego što se obično misli. Pre ustanka 1804, recimo, svi su Srbi u Beogradskom pašaluku bili podjednako siromašni. Odreda su svi bili seljaci, a samo mali deo bavio se trgovinom svinjama. Oni su imali pare, i oni su predstavljali „elitu“, jer su zbog posla putovali do Austrije, dakle „videli su svet“. Stoga su baš oni organizovali ustanak.

Lake za gajenje

Najvažnija grana privrede u Srbiji u doba kneza Miloša bilo je stočarstvo, a najviše su gajene svinje. One su bile, kako navodi Vuk Karadžić, „pravi i najveći užitak narodni; jedno što ih je zbog šuma lasno zapatiti i držati, a drugo, što se u svako doba godine mogu prodati“. A Mita Petrović u raspravi „Finansije i ustanove“ iz 1897. beleži: „I najsiromašniji seljak imao je po nekoliko brava svinja. Nepregledne šume davale su obilato žira za njih, te su odgajivane gotovo bez ikakvih troškova i velikih teškoća.“

U prvoj polovini 19. veka trgovci svinjama predstavljali su zametak građanske klase u Srbiji, a ovaj posao neke porodice učinio je veoma bogatim. U Beogradu se tako za neuljudnog čoveka govorilo da je „nevaspitan kao da je živeo u Karamatinim oborima“. Karamate su bili Cincari koji su u Zemun došli sredinom 18. veka. Oni su u Srbiji, okupiranoj od Turaka, povoljno kupovali mršave svinje, hranili ih u oborima u Bežaniji kraj Zemuna i tako ugojene terali u Mađarsku i Austriju, ali i u Italiju. Koliko su bili bogati, svedoči i podatak da je u njihovoj kući prenoćio i austrijski car Josif II u vreme rata s Turskom 1788. Danas se jedna ulica u Zemunu zove po njima.

Braća Đorđe i Naum Atanasijević naselili su se u mladenovačkom kraju na izmaku 19. veka i, pošto im je trgovina svinjama dobro išla, 1893. otkupili su zemlju pored Luga za svinjske obore. Za svinje im je bila potrebna voda, pa su 1898. počeli da buše arteške bunare. Vodu su našli tek na dubini od 270 metara, ali bila je neupotebljiva za napajanje stoke - topla i slana. Trgovački duh braće Atanasijević nagnao ih je da uzorak pošalju na analizu, pa se ispostavilo da je u pitanju lekovita mineralna voda, po svojstvima najsličnija vodama nemačkih banja Ems i Selters. Flaširanje ove vode odobreno je 1906. i ona je sa etiketom na kojoj je pisalo „Srpski selters“ prodavana u celoj Evropi. Pretpostavlja se da je, zahvaljujući vodi „selters“, začeta i prva keramička industrija u Mladenovcu, pošto je voda najpre pakovana u čuture od keramike.

Simbol na vrhu

Odakle je u Beograd došao i kako je trgovinu svinjama otpočeo Sima Nikolić, nije poznato. Zna se samo da mu je dobro išlo, i da je 1929. od poznatog arhitekte Franje Urbana naručio planove za višespratnicu. Devet godina kasnije - o tome svedoči broj na ulazu - na uglu današnjih ulica Svetogorske i Takovske nikla je lepa zgrada, na čiji je vrh postavljena kamena svinjska glava! Sima Nikolić odužio se životinji zahvaljujući kojoj se obogatio.

KARAMATINI OBORI

U Beogradu se za neuljudnog čoveka govorilo da je „nevaspitan kao da je živeo u Karamatinim oborima“. Karamate su bili Cincari koji su u Zemun došli sredinom 18. veka

4. Bludničenje u prisustvu vlasti

U Beogradu je prostitucija dugo bila legalna, a svakog utorka i petka žandarmi su prodavačice ljubavi vodili na lekarski pregled

Prestonica Srbije nekad je ponosno stajala rame uz rame s Parizom, Bečom, Budimpeštom, jer je i u njoj, kao u ostalim svetskim metropolama, prostitucija bila legalna. Prve ilegalne javne kuće u Beogradu rade tek od treće decenije 19. veka, a najveća i najpoznatija bila je ona u hanu, odnosno prenoćištu u zgradi koja i danas postoji kao Manakova kuća.

Uz blud su išle i venerične bolesti, pa je vlast zaključila da je jedini način da se one suzbiju stavljanje prostitucije pod lekarsku kontrolu. Ministarstvo unutrašnjih dela stoga je 10. decembra 1871. uputilo svim nižim organima vlasti akt pod naslovom „Javni rad bluda i bludionica“, kojim je ovo pitanje regulisano. Novi biznis je procvetao, a u Beogradu mu je sedište bilo na Savamali - zbog lađara, i na Dorćolu - za građanstvo. Ovde su bordeli bili grupisani u Vidinskoj ulici (današnje Džordža Vašingtona i Dušanova), koja je zbog njih bila na tako lošem glasu da su Beograđani smatrali nepristojnim i njeno pominjanje, a ako su baš morali, govorili su: „S oproštenjem, Vidinska ulica...“

Legalizacija je prodavačice ljubavi obavezivala na redovne zdravstvene kontrole, pa je godinama sastavni deo beogradskog folklora predstavljala scena koja se ponavljala svakog utorka i petka: kolona upadljivo našminkanih dama u kitnjastim toaletama u pratnji žandarma odlazi na lekarski pregled, a glave drže visoko i ne obraćaju pažnju na pogrde koje im dobacuju „ispravne građanke“. Glavni gradski venerolog bio je dr Voja Kujundžić, živopisna ličnost obimnog dela: između ostalog, inicijator je gradnje krematorijuma, organizator zidanja masonskog hrama, autor rasprava o radničkim stanovima... i studije o prostituciji.

Njemu dugujemo opis „zavoda ljubavi“, kako su Beograđani zvali bordele: „Bili su zavodi ljubavi za svačiji ukus i džep - od onih najjevtinijih u svakom pogledu pa do onih najskupljih (...) Kad su na Dorćolu Đoka Sofijanac ili Ranko otvorili svoj novi bordel, to je radoznali beogradski svet pohrlio sa svih strana kao na kakvo do tada neviđeno čudo; sve je išlo da vidi kupleraj sagrađen po jevropejskoj modi. Pričalo se da je to elegancija i lepota, noću osvetljena sa svih strana mnogim električnim žaruljama.“ Bilo je, naravno, i dalje prostitucije i u „sivoj zoni“. To je suzbijala policija, a Uprava grada potrudila se da suzi prostor za izvrdavanje zakona. Aktom „Držanje ženskinja u stanu“ propisano je: „Ko hoće da drži ženskinje u stanu mlađe od trideset godina, mora za to imati odobrenje Odeljenja javne bezbednosti Uprave grada. Ovo odobrenje će se izdavati samo bračnim parovima i ženskinju dobrog vladanja, nikako neženjenim ili udovicama.“ Kraj legalnoj prostituciji donela je Šestojanuarska diktatura Aleksandra Karađorđevića 1929, kad je ukinuta s mnogim drugim slobodama i pravima. Ali osveta je stigla brzo: pošto je ukinut zdravstveni nadzor bordela, venerične bolesti su buknule. Od 241 prostitutke uhapšene u jednoj raciji, njih 68 imalo je sifilis, a 16 triper. U Beogradu je 1935. bila proglašena epidemija tih bolesti.

ZABRANA I SIFILIS

Kraj legalnoj prostituciji donela je Šestojanuarska diktatura Aleksandra Karađorđevića 1929. Ali osveta je stigla relativno brzo: pošto je ukinut zdravstveni nadzor bordela, venerične bolesti su buknule. Od 241 prostitutke uhapšene u jednoj raciji, njih 68 imalo je sifilis, a 16 triper.

5. Vreme smrti i razonode

U oslobađanju Beograda poseban značaj imalo je osvajanje Palate Albanija i isticanje trobojke s petokrakom na njenom vrhu

U bici za Beograd u oktobru 1944. učestvovalo je 40.000-50.000 partizana, oko 30.000 crvenoarmejaca i 40.000-60.000 nemačkih vojnika. Poginulo je 2.953 boraca NOVJ i 976 crvenoarmejaca...

Borbe za svaki sprat

Borbe su vođene za svaku zgradu, a nekad se napredovanje između dva kućna broja merilo danima. Poseban značaj imalo je osvajanje Palate Albanija i isticanje trobojke s petokrakom na njenom vrhu, jer je tada sa svoja 53 metra i 13 spratova bila najviša zgrada u Beogradu, vidljiva sa svih strana.

Uveče 19. oktobra Albanija se našla na meti puščane paljbe Prve proleterske brigade iz Kolarčeve i u unakrsnoj vatri sovjetskih tenkova s Trga republike i sa Terazija, koji su gađali mitraljeska gnezda u zgradi. Koristeći njihovu vatrenu zaštitu, kroz ulaz iz Knez Mihailove u zgradu su upala četiri borca Osme crnogorske brigade: komandir 2. čete Momo Jokić, desetari Milan Božović i Mlađo Cimbaljević i puškomitraljezac Miladin Petrović. Ovaj poslednji u nedrima je nosio zastavu, rešen da se probije na vrh zgrade. Malo kasnije iz Kolarčeve je u Palatu Albanija ušla jedna brojnija partizanska grupa.

Navešćemo tri svedočenja učesnika borbi:
„Događalo se da se naši borci nalaze na petom ili na trećem spratu zgrade, a Nijemci na drugom ili na četvrtom spratu. Za likvidaciju pojedinih dijelova zgrade borci su pijucima probijali međuzidove, ubacujući ručne bombe kroz napravljene rupe.“
„Nijemci se žilavo brane, sobu po sobu, sprat po sprat. Na ulazu, pored lifta koji ne radi, leže dva mrtva Nijemca, a na stepeništu, oslonjen na gelender, još jedan. Svuda gomila čaura i tragovi borbe. Negdje između trećeg i četvrtog sprata borci me opominju da ima još Nijemaca koji, skriveni, pucaju u leđa naših boraca. Tako su iz prostorija na trećem spratu, koje gledaju prema Kolarčevoj, iznenadili naše drugove: trojicu su ubili, a četvrtog ranili. Na četvrtom su se iz jedne prostorije pojavili njemački puškomitraljezac i njegov pomoćnik. Predali su se.“
„Nemci su napadali kroz oba ulaza. Nastala je ogorčena borba bombama i bliskim rafalima na stepeništima i kroz sobe, od sprata do sprata. Preko nemačkih leševa, stepeništem su grabile borbene grupe 2. čete ka ravnom krovu zgrade, na kojoj su likvidirali poslednju nemačku posadu, koja je uporno branila visoku zgradu.“ Miladin Petrović mogao je da istakne zastavu koju je nosio i da obznani dolazak slobode Beogradu. Poginuo je nekoliko sedmica kasnije, 8. decembra iste te godine, na Sremskom frontu, a o njegovom podvigu svedoči skromna kamena ploča na neupadljivom mestu u ulazu u „Albaniju“.

Devojka s porukom

Ova priča, međutim, počela je nekoliko dana pre nego što je zauzeta Albanija. Prema svedočenju Miodraga Mirkovića, pukovnika JNA i borca Osme crnogorske brigade, na tek oslobođenoj Slaviji partizanima je prišla devojka koju nikad ranije nisu videli i pružila im zastavu s petokrakom koju je sašila.

„Stavite je na Albaniju, drugovi!“, rekla im je. Miladin Petrović, devetnaestogodišnjak iz okoline Lajkovca, uzeo je zastavu iz njenih ruku i pošao na zadatak koji je vrlo lako mogao da ga košta glave. Takvo je vreme bilo...

ZADATAK

Prema svedočenju Miodraga Mirkovića, pukovnika JNA, na tek oslobođenoj Slaviji partizanima je prišla devojka koju nikad ranije nisu videli i pružila im zastavu s petokrakom koju je sašila. „Stavite je na Albaniju, drugovi!“, rekla im je. Miladin Petrović uzeo je zastavu iz njenih ruku i pošao na zadatak koji je vrlo lako mogao da ga košta glave

6. Mumija u Srbiji

Pavle Riđički je kupio posmrtne ostatke u Egiptu, ali oni su propadali po depoima

Pavle Riđički rođen je 1804. u Mokrinu. Bio je pravnik, industrijalac i austrougarski plemić. U braku nije imao decu, pa je posinio Kornelija Stankovića, docnijeg kompozitora. Riđički je bio dobrotvor, ali i svetski putnik i putopisac. Sa svojih putovanja izveštaje je objavljivao u tadašnjoj štampi.

Poklon za narod

Na Bliskom istoku je 1888. kupio mumiju u drvenom kovčegu i poslao je u Beograd. Riđički, koji je tada imao 82 godine, u pismu Narodnom muzeju kaže: „Uzimam slobodu poslati Vam mumiju, koju sam kupio u Luksoru u Gornjem Egiptu, ne za sebe, nego za srpski narod. Primite ovaj mali darak, koji sam iz rodoljubive namere poneo iz daleke zemlje.“ Mumija je te 1888. bila izložena, a onda su došli ratovi, Prvi i Drugi svetski, eksponati su sklanjani, seljeni... Kovčeg s mumijom čamio je u depou, dok osamdesetih nije pozajmljen Galeriji umjetnosti nesvrstanih „Josip Broz Tito“ u Titogradu. Mumija je i tamo bila u depou... Možda bi se još vukla po podrumima da dr Branislav Anđelković, tada mladi arheolog, krajem osamdesetih sasvim slučajno nije u Arhivu Srbije naišao na podatke o mumiji. Zaintrigiran činjenicom da mu tako vredan predmet tokom studija niko nije pominjao, nastavio je istraživanje i ušao joj u trag. Na njegovu inicijativu, zatraženo je vraćanje, i 1993. dr Anđelković je prvi put, noseći hiruršku masku i rukavice, otvorio drveni kovčeg. Našao je glavu, trup i noge u prašini, a uz mumiju staru 2.300 godina bili su i komadići stakla, dinar iz 1953. i ruska kopejka iz 1972, opušak „morave“ bez filtera i nekoliko starih ulaznica za muzej!

Godine rada dale su rezultate - dešifrovanjem hijeroglifa ustanovljeno je da se balsamovani Egipćanin zvao Nesmin, što znači „onaj koji pripada bogu Minu“, da je bio sveštenik u hramu boga plodnosti Mina, kao i svi muški članovi njegove porodice. Saznalo se da mu je otac bio Unefer, majka Čai-Hator-Imu, deda Džed-Hor, a otkriveno je čak i da mu je i majka Uhramju svirala na žičanom instrumentu sistrumu.

Specijalna vitrina

Ali najznačajnije otkriće dr Branislava Anđelkovića bio je papirus nađen pod levom miškom pokojnika, s tekstom iz „Knjige mrtvih“. Pokojnici su u Egiptu, naime, sahranjivani sa zbirkom himni, vradžbina i uputstava pomoću kojih su savladavali teškoće u zagrobnom životu. Takvi papirusi su nalaženi i ranije, ali nikad na svetu nisu nađeni zajedno mumija i „Knjiga mrtvih“ koja joj pripada! „Beogradska mumija“ je po tome jedinstven primer u svetu!

Za razmotavanje osetljivog papirusa, starog 23 veka, i njegovo dešifrovanje neophodna su sredstva kojih - nema! Jedva su 2012, i to posle akcije koju je na svoju ruku sproveo dr Anđelković - kao da je jedino njemu bilo stalo! - nađene pare za specijalnu vitrinu u kojoj mumija može da bude pokazana javnosti...

7. beogradski mit

O dr Veselinu Saviću se ispredaju legende, pa će sve teže biti razlučiti šta je istina, a šta mit

Ime neuropsihijatra dr Veselina Savića ne nalazi se u enciklopedijama. O njemu se, međutim, u Beogradu ispredaju legende, i sve će teže biti razlučiti šta je u njima istina, a šta mit...

Čirokana i mokrenje

Istina, pouzdano se zna kako je izgledao i kako se oblačio: uvek u raskopčanom džemperu preko karirane košulje i u pantalonama pumparicama iznad svilenih dokolenica, s frizurom koju su pod nazivom čirokana docnije proslavili pankeri. Svakako je bio ekscentrik: tresao je piksle preko ograde terase, a ponekad i mokrio sa nje. Malu nuždu vršio je i u parku, a kad bi naišao neki poznanik, bez zazora bi se s njim rukovao drugom rukom. Psovao je u svakoj prilici.

Brojni svedoci tvrde da je jednom kod Savića došao Žarko Broz, Titov sin.

„Zove te Stari, boli ga glava, ne oseća se dobro!“, preneo je Maršalovu poruku.
„Boli ga glava? I treba da ga boli! Je.e mi se što ga boli...“, odgovorio je Savić.

Stan dr Savića na Vračaru sedamdesetih i osamdesetih godina bio je mesto okupljanja opozicionog krema. Redovni gosti bili su Vuk i Danica Drašković, Dragoljub Mićunović, Matija Bećković, Dobrica Ćosić, filozof Ljubomir Tadić, otac Borisa Tadića. Dr Savić priređivao je za goste seanse prizivanja duhova. Prema nekim podacima, izvesno vreme ulogu domaćina u Savićevom domu imao je penzionisani sveštenik Jelenko. Časopis Republika navodi da je doktor Jelenku, kad se na ovog naljutio patrijarh German, dao lekarsko uverenje na osnovu kojeg se sveštenik penzionisao i umakao Germanovom gnevu... Jelenko je docnije, pod monaškim imenom Filaret, postao vladika mileševski. Dr Savića s nežnošću se u svojim memoarima seća Olivera Katarina, a Vuk Drašković o njemu je napisao roman „Aron“.

Na internetu se može naći i podatak da su američki špijuni zaduženi za socijalističke zemlje Edvard Rudek i Patrik Monro o dr Veselinu Saviću pisali u knjizi „Teorija srpske zavere“. Ovaj dvojac tvrdi da su Amerikanci panično tragali za osobom koju bi promovisali u lidera koji će Srbe u miru prevesti iz komunizma u kapitalizam. Na kraju, odabrali su izvesnog bankara Slobodana Miloševića, na sugestiju čoveka i stručnjaka kome su verovali - dr Veselina Savića.

Sumnjive tvrdnje

Izvesnu sumnju u autentičnost ovog kazivanja baca činjenica da se Rudek i Monro i njihova knjiga nigde ne pominju na engleskom jeziku! Ima ozbiljnih izvora koji tvrde da su izmišljeni u Beogradu, a kao autori mistifikacije jedni pominju Milomira Marića, a drugi Isidoru Bjelicu.

Veselin Savić umro je u vreme predizborne tišine uoči prvih predsedničkih izbora, u decembru 1990. Pomenuti Milomir Marić ovom sigurnom podatku dodaje: „... A njegovi pacijenti su krenuli u osvajanje vlasti“.

CENTAR OPOZICIJE

Stan dr Savića na Vračaru sedamdesetih i osamdesetih godina bio je mesto okupljanja opozicionog krema. Redovni gosti bili su Vuk i Danica Drašković, Dragoljub Mićunović, Matija Bećković, Klara Mandić, Dobrica Ćosić, filozof Ljubomir Tadić, otac bivšeg predsednika Borisa Tadića...