NEVEROVATNA PRIČA BEOGRAĐANKE: Živim sa pantljičarom u mozgu već 10 godina, a sve zbog...

M. S. 81-godišnja penzionerka iz okoline Beograda, priča nam njenu čudnu i tužnu priču. Ova baka je pre malo više od deset godina obolela od bolesti za koju bi mnogi pomislili da danas više ne postoji.

- U početku, lekari su mislili da imam blagi moždani udar, ili čak multipleks sklerozu. Međutim, bilo im je čudno što se to događalo samo s vremena na vreme - objašnjava za Dnevno.rs M. S. koja ima 81 godinu. Nije mnogo prošlo, a počele su i glavobolje i oduzimanja, pa i trenuci kada nije mogla da vidi na levo oko. Više puta je išla na ispitivanja, ali lekari nisu mogli da objasne šta joj se to dešava.

- Samo je lekarima na Vojnomedicinskoj klinici u Beograd gde sam na kraju ponovo snimala glavu i na rendgenu i na magnetnoj rezonanci, sinulo šta mi je zapravo. Neurohirurg je na snimku mozga video neku leoptastu masu između centra za vid i kontrolu ekstremiteta. On je i bio taj koji mi je saopštio da imam pantljičaru - prepričava M. S.

Iako je najveći broj ljudi čuo da pantljičara živi u crevima domaćina (pa i ljudi) ovaj parazit - vrsta pljosnatih crva, može da živi i u plućima, mozgu, srcu i nekim drugim organima. Ehinokokusom ili psećom pantljičarom osoba se može zaraziti tako što u organizam unese jajašca parazita. To se najčešće dešava preko prljavih ruku ili od jedenjem neporverenog jagnjećeg ili goveđeg mesa jer stoka jede travu u kojoj se mogu nalaziti jajašca pantljičare.

- U mom slučaju pantljičara se nastanila u mom mozgu i to na mesto koje je jako rizično za operaciju jer bih sa leve strane mogla da ostanem slepa ili paralizvoana. Tako su mi lekari prepisali lekove koji sprečavaju njen rast i debljaju opnu koja se formirala oko nje pa tako parazit ne može da se pomera - objašnjava ova žena i dodaje da tako živi već više od deset godina.

M. S. kaže da se navikla da u svom organizmu ima "tuđina" i da će lekove morati da pije do kraja života. Ipak, strah je i dalje prisutan.

- Ponekad me noću probudi trnjenje u levoj ruci ili nozi i tada pomislim na ono najgore. Ali kada radim, kada sam zauzeta i kada me posete komšije i porodica bude mi lakše i tako preguram dan. Ako ne osećam ni najmanje trnjenje ponovo sam kao ona stara i skroz zaboravim kakva neserća me je snašla - kaže naša sagovornica.

Ipak, više od straha, pa čak i od same bolesti, ovoj starici smeta diskriminacija i odnos koji pojedinci imaju prema njoj. Selo u kome živi je malo, a niko ne može da spreči ljude da pričaju iza leđa i ogovaraju. Upravo zbog priča i odnosa koji sredina ima prema njoj, M. S. je želela da ostane anonimna i da se njena priča objavi bez njenih ličnih podataka.

(Dnevno)