AMERIKANAC O BEOGRADU: Ovaj grad je kao zver koja odbija da bude zatvorena u kavez

Amerikanac Devin Vindelspekt koji je proveo više meseci u balkanskim zemljama napisao je na svom blogu tekst o svojim utiscima o Beogradu, koji se svakako puno razlikuje od uobičajenih putopisnih reportaža ili kurtoaznih pohvala našoj gostoljubivosti. Slagali se s njim ili ne - Devinov tekst svakako treba pročitati.

Sreo sam se sa starim prijateljem nedavno u malom kafiću u blizini Hrama Svetog Save, velike pravoslavne katedrale u beogradskoj opštini Vračar. Uz espreso i kafu razgovarali smo o uobičajenim stvarima – našim studijama i sadašnjim poslovima, nedavno održanim izborima za predsednika SAD, politici, pre nego što smo prešli na priču o Srbiji. Njenoj kulturi, istoriji i najviše od svega, njenom glavnom gradu – Beogradu.

Malo ljudi koje sam upoznao su toliko strastveni kada je reč o gradu i zemlji u kojoj žive, bar kao i moj prijatelj, ali prilično daleko od slepog nacionalizma koji toliko često boji politiku ove zemlje. Za njega, voleti svoju zemlju nije samo priznati njene mane, već je upravo zbog njih ceniti više. Jer Srbija nije elegantni pas poput Francuske ili radna životinja poput Nemačke: ona je lutalica čije je telo prošarano ožiljcima zadobijenim u sukobima iz prošlosti, pa ipak ljupka, ponosna i odana.

Beograd je, poput Srba i Srbije generalno, isti. “Zver koja odbija da bude zatvorena u kavez”, kako mi je moj prijatelj jednom rekao: Izmorena, pretučena, puna modrica, ali ipak ponosna, još nezavisna i nimalo nepostiđena zbog onoga što jeste.

Težina istorije ovde je drugačija nego na ostalim mestima na Balkanu. Sarajevo i Zagreb su u većem delu svoje istorije ležali van bojnih žarišta, mesta sukoba između Rusije, Otomana i Austrijanaca. Za razliku od njih, Beograd je u srednjem veku bio na glavnom udaru. Samo u periodu između 1690. i 1790. godine, Beograd je tri puta sravnjen sa zemljom i podignut iz pepela u borbi između Habzburga i otomanskih vojnih snaga.

Ono što je najvažnije - Srbija je oduvek bila zemlja pobunjenika protiv carstva. Prvi srpski ustanak pokrenut je 1804. protiv Turaka, drugi 1815. Srpsku naciju okupirala je Austrougarska za vreme Prvog svetskog rata, a kasnije i Nemačka za vreme Drugog. Oba puta narod je pružio otpor, uključujući Titove partizane, ali svaka pobuna ima cenu – kao što je uništavan u 18. veku, grad je gotovo potpuno uništen u 20. veku.

Nakon bombardovanja od sila Osovine u aprilu 1941, Beograd je bombardovan i 1999. godine od NATO-a tokom intervencija u vezi sa Kosovom.

Bez obzira na to kako se Srbi osećaju u vezi sa odlukama koje je donosio Milošević, priča o bombardovanju postala je nerazdvojni deo nacionalne priče koja se ponavlja iznova i iznova: priču o srpskoj nezavisnosti i otporu protiv veće, međunarodne sile, bile to SAD, Rusi, Otomansko ili Austrijsko carstvo. NATO bombardovanje samo je deo veće priče u kojoj Srbi sebe vide kao pobunjenike, “zver koja ne želi da bude porobljena”.

Ožiljci Beograda drugačiji su od ožiljaka Sarajeva. Dok se u Bosni radi na obnovi okrnjene istorije kako bi se povratilo ono što je uništeno u prošlosti, Srbija uvek gleda napred, ka novom i modernom.

Svako pljačkanje i uništenje tako se smatra šansom za novi preporod – za vreme Austrougarskog carstva podignute su građevine po ugledu na one koje su nicale u prestonici civilizacije i kulture – Beču. Nakon Prvog svetskog rata do Beograda je dopreo uticaj Pariza, dok je nakon Drugog svetskog rata Beograd prigrlio komunistički monumentalizam. Ove sive betonske zgrade danas se možda čine arhaičnim, ali u četrdesetim su predstavljale vrh modernizma.

Znam mnoge ljude koji Beograd smatraju ružnim, naročito u poređenju sa Bečom, Parizom, pa čak i Zagrebom ili Sarajevom. Ali, kada zaista shvatite iz čega se sastoji njegova “ružnoća” – iz rana zadobijenih u otporu, tek tada možete da vidite pravu Srbiju i ružnoća dobija sasvim novo značenje. Usuđujem se da kažem čak i romantične kvalitete.

Nešto sasvim drugačije takođe me fascinira kad je reč o ovom gradu: njegova živa ulična scena, koja boji svaku ulicu i obeležava skoro svaku zgradu. Čini mi se da je to jedan od načina na koji Srbi prisvajaju svoj grad, pretvarajući ga u nešto predivno, baš kao što osoba nanosi tetovažu da svoje telo da bi ga ukrasila.

Na kraju, ne može se doneti konačan zaključak i vezi sa Srbijom i njenom prestonicom – toliko toga je okupano nijansama sive. Opirale su se agresoru i i same bile agresori, žrtve etničkog čišćenja i uljezi. U pojedinim periodima u istoriji su se zbližavale sa Zapadom i oponašale ga, u drugim ljutito bile protiv njega, u trećim potpuno neutralne.

Volim ovaj grad, ne uprkos njegovim manama, već na mnoge načine baš zbog njih. I, baš poput Sarajeva, nedostajaće mi mnogo kada odem".

(B92/devinwindelspecht.wordpress.com)