OVI MLADI LJUDI SU POBEGLI IZ BEOGRADA GLAVOM BEZ OBZIRA: Smrad, gužva, stres, bila sam neopisivo nesrećna... OVO SU NJIHOVI RAZLOZI

Svetla velegrada, poslovne prilike, nova poznanstva, kulturni i sportski događaji, provod do zore, mogućnost izbora... To su prve asocijacije koje mladi imaju na umu kada se iz unutašnjosti zapute u Beograd u potrazi boljim životom.

Odbijam da živim ko crv

Gordana je poreklom iz Čačka. U Beograd je došla pre dve i po godine kad je dobila posao u američkoj korporaciji koja je stacionirana na Novom Beogradu. Iako su svi bili ubeđeni da ima siguran posao i da je srećna, ona se pre mesec dana vratila u rodni grad.

"Glavni razlog za povratak u roditeljsku kuću u 31. godini je, naravno, novac. Za dve i po goined američka korporacija je odlučila da me nagradi sa 2.250 dinara povećanja. Probajte da sa 53.000 dinara mesečno plaćate stan troškove i hranu i da pritom imate aktivan društveni život koji srpski glavni grad pruža.

Posle samo devet meseci sam shvatila da moram da nađem drugi posao - što sam i uradila. Full time job do 22.30h, a onda freelance do 02.30 iza ponoći. I to sve da možes da kažeš kako si samostalna mlada žena u Beogradu. Rekla sam sebi odbijam da živim ko crv i vratila se kući. U Beograd se ne bih vratila ni za 100.000 dinara mesečno jer gužva, žurba i smrad".

Volim sigurnost, a tamo je nisam imala

Marina je kao i Gordana poreklom iz Čačka. Kao Gordana, provela je jedan deo života u Beogradu, tačnije, studentske dane. Posao i život nije zamišljala u srpskoj metropoli, već tamo odakle je potekla.

"Nikada nisam ni želela, a ni volela Beograd. On mi je bio jedina mogućnost zbog fakulteta koji sam završila. Volim sigurnost, a to nikad nisam imala u Beogradu. Bio je to jako stresan period za mene jer sam živela u kraju koji je bio poznat po opasnim, problematičnim momcima. Čudno je da nisam osećala slobodu kad sam stigla u Bg, sve mi je bilo daleko, gde god da sam krenula bila je nesnosna gužva, čekanje trola, buseva.

Sa druge strane jedino što me je privlačilo je to što sam imala izbor - gde ću u pozorište, bioskop, na klopu ili izlazak. Ali. to očigledno nije bilo dovoljno da ostanem u Beogradu. Ne bih se vratila, ne mogu da kažem nikada, jer ne znam šta nosi sutra, pogotovu sad kad imam decu".

Nisam se snašao

Mladen je poreklom iz Zaječara. Došao je u Beograd 2001. godine - studirao je, radio i živeo život kao i svi stanovnici ovog grada, ali je imao svoje razloge zašto se vratio kući.

"Nisam bio od onih koji su došli u Beograd da izdivljaju svoje potisnute želje. Došao sam da izgradim sebi život koji nisam mogao u svom rodnom mestu. Uostalom, kome treba filozof, osim možda nekoj školi, ali ja sam hteo više. To više se nikad nije desilo jer nisam imao kontakte i ljude koje sam imao u svom rodnom kraju. Trenutno se ne bavim onim što sam hteo, ali sam barem uspeo da obezbedim sebi bolji i mirniji život. Izluđivalo me je to opšte ludilo u Beogradu i stalni nemir. Svidela mi se ideja o poslovnim prilikama, ali moraš da znaš neke ljude. Ja se nisam snašao, zato mrzim i volim taj grad. On je za one koji umeju da se snađu, ja nisam jedan od njih.

Moja kuća je moja kuća

Bogdan je iz Kraljeva. Samo u toku studija je boravio u Beogradu i čim je diplomirao, spakovao se i otišao kući.

"Moja kuća je moja kuća. Osećaš se kao svom na svome. Beograd nije za mene. Iskreno, nisu mi se svideli ljudi i taj način života. To je neki fazon - od danas do sutra. A, od danas do sutra se vozim u gradskom, udišem smrad, cene su astronomske i nisam se osećao da sam dobrodošao. Bio sam presrećan čim sam našao posao kod mene u Kraljevu i to je bila karta bez povratka. Ne znam šta bi me nateralo da se vratim".

Prevoz mi je ubijao volju za životom

Ljiljana Bjelić je poreklom iz Inđije. Kaže da Vojodinu nikad ne bi zamenila za glavni grad Srbije.

"Toliko sam bila nesrećna u Beogradu da rečima ne mogu da opišem. Radila sam u bolnici u Zemunu, i samo sam radila i spavala. Kad sam i želela negde da odem sama pomisao na gradski prevoz bi mi ubila svaku želju za životom. Ništa nije bilo onako kako sam želela za sebe. Mogućnosti nisu bile onakve kakve sam očekivala, živela sam bukvalno na ivici egzistencije sa plaćenjem stana i svakodnevnim dažbinama. Istina je da sad živim sa mojima, ali želim miran život, ne ludnicu. Ne može toliki haos da bude u porodičnom domu koliko može na ulicama Beograda".