BIO JE NAJBOGATIJI GRADONAČELNIK BEOGRADA, A UMRO JE U BEDI: Vladi Iliću venčani kum bio je kralj Aleksandar I, a supruga Olga, bratanica lepe Lenke Dunđerski

Na Petrovdan 1936. osnovao je Zoološki vrt, na zemljištu koje je poklonio gradu...Bio je jedan od potpisnika povelje za obnovu izgradnje Hrama Svetoga Save iz 1939. godine... Postoji i priča da su ga komunisti terali da čisti beogradske ulice... Komunističkog pogubljenja spasao ga lično Čerčil

Na početku njegovog mandata otvoren je most preko Dunava, koji je poneo ime Kralj Petar II, a spajao je Beograd i Pančevo. Na Petrovdan 1936. osnovao je Zoološki vrt, na zemljištu koje je poklonio gradu. Prilikom otvaranja vrta Vlada Ilić je rekao da Beogradu ostavlja otvorenu knjigu, da iz nje uči i da će sudbina vrta zavisiti od razumevanja Beograđana, pišu Urbanestrane.

U početku je vrt zauzimao nešto preko 3,5 hektara, da bi pred rat zauzimao prostor od preko 14 hektara, što je duplo više nego danas. Beograd je zvanično proglašen za turističko mesto 22. decembra 1936. rešenjem ministara trgovine i industrije.

Vlada Ilić je bio jedan od potpisnika povelje za obnovu izgradnje Hrama Svetoga Save iz 1939. godine, kada je, konačno, posle nekoliko decenija iščekivanja, položen kamen temaljac za ovu raskošnu bogomolju.

Priča o prvom modernom gradonačelniku Beograda ostaje zamagljena bez objašnjenja kako je porodica Ilić došla do ogromnog imetka. Kosta i Kostadina Ilić su stara građanska porodica iz Vlasotinca sa šest sinova i dve ćerke (Mihajlo, Petar, Blagoje, Sotir, Jevrosima-Roska, Milan, Vasilija i Vlada). Vladin otac Kosta Ilić Mumdžija je prešao tu prvu etapu od čitluk sajbije do kapitaliste.

Uvećavao kapital preko mumdžijskog zanata, ženidbom, trgovinom, zelenašenjem, otkupom turskih imanja posle oslobođenja Južne Srbije (1878)… Kosta je jedan od osnivača prve leskovačke štofare (1895) iz koje će se razviti Leskovac kao Srpski Mančester. Mumdžija će ostati upamćen i kako je među prvima, na jugu Srbije, slao sinove u inostranstvo da se obrazuju.

Vlada Ilić (rođen 1882), najmlađi Kostin sin, prvi je tekstilni industrijalac iz tadašnje Srbije sa akademskim obrazovanjem, završio je Trgovačku akademiju u Beču, a potom Višu školu u Ahenu, smer za tekstilnu proizvodnju. Posle završetka Vladinog školovanja u inostranstvu (1904), Ilići su kupovili Fabriku vunenih tkanina na Karaburmi (1905).

Vlada Ilić se oženio Olgom Jovanović Dunđerski, unukom čuvenog Lazara Dunđerskog, koji je bio poslovni partner Koste Mumdžije. Olgina tetka bila je čuvena Lenka Dunđerski. Venčani kum Vlade i Olge bio je lično kralj Aleksandar I Karađorđević.

Od mnogobrojnih položaja koje je zauzimao, treba istaći da je bio senator, dugogodišnji predsednik Beogradske industrijske komore, Centralne industrijske komore Jugoslavije i Saveza tekstilne industrije Kraljevine Jugoslavije (1928-1941).

Do početka Prvog svetskog rata Vlada Ilić je proširio i modenizovao tri nove fabrike u Beogradu, koje će biti teško oštećene i opljačkane za vreme okupacije. U ratnim godinama za Vladu Ilića i njegovu braću vezuju se protivurečne informacije. Oni su o svome trošku za vreme balkanskih ratova u fabrici štofa u Beogradu organizovali dobrovoljnu bolnicu sa 40 postelja, kao i Drinsku stalnu vojnu bolnicu u fabrikama u Leskovcu tokom Prvog svetskog rata. Međutim, njihova se imena pominju među optuženima u opančarskoj aferi iz 1914. godine.

Posle rata Ilić obnavlja fabrike i širi proizvodnju van granica nekadašnje Kraljevine Srbije. Jula 1922. na konferenciji industrijalaca na Bledu, Vlada Ilić je jedan od osnivača, a potom i predsednik, Centralnog saveza industrijalaca Kraljevine SHS. Tada je doneta i zajednička rezolucija, uprkos otporu nekih privrednika iz Bosne, Hrvatske i Slovenije. Već naredne godine na Bledu, Vlada Ilić je proglašen za privrednika godine 1923.

Na vrhuncu moći Koncern Koste Ilića posedovao je 15 preduzeća u Srbiji sa Vojvodinom (Vlasotince, Leskovac, Beograd, Veliki Bečkerek i Odžaci) i dva u Hrvatskoj (Karlovac). Godine 1930. imovina im je procenjena na 40 miliona dinara, rezervni fond je iznosio 65 miliona dinara i godišnja vrednost proizvoda 250 miliona dinara.

Svetska kriza 1929. godine, izazvana krahom berze u SAD, pogodila je 1930. i Kraljevinu Jugoslaviju. Koncern Ilića posledice krize delimično ublažava kreditom Narodne banke.

Uoči rata 1939. godine, ostvaruje veliki poslovni uspeh snabdevajući vojsku, čime vraća industrijsku imperiju Ilića na pozicije pre globalne krize. Fabrike u godinama Drugog svetskog rata prekidaju rad zbog bombardovanja, pa nastavljaju, da bi dolaskom komunista bile oduzete od Vlade Ilića.

Ono po čemu će Vlada Ilić biti trajno upamćen je period koji je proveo na čelu Beograda, od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine. Pored očiglednih menadžerskih sposobnosti koje je Vlada posedovao, kao čovek koji je godinama uspešno vodio brojna preduzeća, njegovo dugogodišnje prijateljstvo sa knezom Pavlom Karađorđevićem bilo mu je od nesumnjive pomoći da postane gradonačelnik Beograda. Neki izvori navode kako je Vlada finansijski pomagao knezu Pavlu, dok ovaj nije bio na čelu države, što je doprinelo jačanju njihovog prijateljstva.

Ubistvom kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju 1934. godine, knez Pavle će praktično postati prvi čovek Kraljevine Jugoslavije, pošto je Aleksandrov sin Petar bio maloletan. Samo par meseci nakon ovog sudbonosnog događaja, Vlada Ilić postaje predsednik Opštine Beograd.

U burnim godinama pred Drugi svetski rat i u toku njega Vladino ime se pominje u presudnim trenucima opstanka nacije. Knez Pavle se savetovao sa njim oko svih važnih političkih odluka.

Krajem 1938. nemački poslanik u Beogradu, fon Viktor Heren, Ilića je predlagao za presednika Vlade. Ovaj predlog je posledica Ilićevih poslovnih veza sa Nemačkom, koje datiraju od početka 20. veka. On je koristio nemačku tehnologiju u proizvodnji, a ne treba zaboraviti da se tamo i školovao.

S druge strane i saradnja sa Englezima je bila intenzivna, i to kako u industriji tako i u konjičkom sportu. Verovatno, Ilić nije imao premijerskih ambicija, jer sa svojim ugledom u inostranstvu, brojnim uspesima u vođenju prestonice i dugogodišnjim prijateljstvom sa Karađorđevićima, to je mogao postati. Tako će 5. februara 1939. godine, posle višemesečnih političkih previranja, Dragiša Cvetković konačno biti predsednik Vlade.

Hitlerova invazija na Poljsku 1. septembra 1939. je početak Drugog svetskog rata, što je bio dovoljan signal Vladi Iliću da se povuče sa mesta gradonačelnika Beograda 13. septembra 1939. Njegove fabrike su radile tokom rata, ali i bile oštećene prilikom bombardovanja i od strane Nemaca i od strane saveznika.

Vlada Ilić je osuđen, a još nije došlo ni do formalnog kraja rata, presudom Vojnog suda Komande grada Beograda od 26. marta 1945. godine, rešenjem pod oznakom 333/44, da bi 5. aprila 1945. i Viši vojni sud doneo presudu koja nosi oznaku 237/45. U presudama glavna krivica Ilićeva je što su njegove fabrike radile u ratu i „na taj način jačale okupatorski ratni potencijal, a pravi razlog za osudu je bila konfiskacija njegove celokupne imovine“.

Postoji i priča da su ga terali da čisti beogradske ulice. Skoro sedam godina proveo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde su mu bivši radnici donosili pakete. Po kazivanju Jovanke Lalić, unuke Vladine sestre Jevrosime, od pogubljenja bivšeg gradonačelnika Beograda, spasao je lično Vinston Čerčil, koji je intervenisao kod Josipa Broza Tita. Ilić biva pušten na slobodu 28. septembra 1951. godine, ali ubrzo doživljava šlog i umire u mansardi svog rođaka, 3. jula 1952.

Sahranu mu organizuju nekadašnji radnici. Supruga Olga je te godine poniženja preživela prodavajući nakit, ali i zahvaljujući seljacima, koji su joj poklanjali hranu na pijaci kada bi je prepoznali. Od novca uzetog od prodaje jednog francuskog prstena, ona je živela tri godine, kako je navodi Mira Mojsilović, praunuka Vladinog brata Mihajla. Olga je preminula 1959. godine.

Tako su nekad najbogatiji Srbin i njegova supruga, naslednica najbogatijeg Vojvođanina, završili bez potomstva u krajnjoj bedi i poniženju.

Vlada Ilić nije imao dece, a potomci njegovog brata i sestre morali su čekati pola veka da pokrenu pitanje rehabilitacije i povratka imovine slavnog pretka. Posle promena 5. oktobra 2000. godine, stvaraju se povoljnije okolnosti za pokretanje ovog pitanja.

(Kurir.rs/Saša Z. Stanković/Urbanestrane/Foto: