NE MOŽE KLOŠARKA DA ME PRAVI BUDALOM: Pogledajte kako je srpski taksista nadmudrio prevarantkinju koja nije htela da mu plati vožnju od 1.700 dinara

Nedavno se jednom beogradskom taksisti desila nesvakidašnja situacija koju je opisao u statusu na svom Fejsbuk profilu. Ovo je njegova ispovest:

„Dobro veče, recite“, kažem.
„Idemo do aerodroma“.

Krećem.
„A, koliko će to da košta?“, upita.

„Nešto malo manje od dve hiljade.“
„A je l’ može za hiljadi i po?“

„Ne može, ali eto, može za 1700. Da se nađemo na pola.“
„Pa dobro kad hoćeš već da se cenjkaš, neka ti bude 1700.“

„Slušaj dileju… Ja hoću da se cenjkam, a ona traži mi da bude jeftinije!?“, pomislim, ali ćutim i vozim. Vidim da je tukla po nekom alkoholu, pa mi se nešto i ne mili da počinjem razgovor.

Usput sam saznao i da ima 37 godina i da se nesrećno zaljubila u „klinca“ kako reče od 21 godinu i da ima američko državljanstvo, gde je i živela 17 godina i da joj je dosta Srbije, pa ide kod ćaleta u Majami, sa uverenjem da se ovde nikada više neće vratiti i tako bla, bla u nedogled uz moje, pristojnosti radi, povremeno odobravanje.

U jednom momentu, dok smo se vozili auto putem, negde posle skretanja za stari novosadski auto-put ona reče:
„Jao, prebićeš me kada ti nešto budem rekla, ali to neću još da ti kažem.“

Naravno, istog trenutka sam pomislio da ima nameru da mi ne plati vožnju, ili da u najboljoj varijanti ima samo pomenutih 1500 dinara, oko čega i ne bih pravio neki problem.

„Daleko bilo da Vas prebijem. Pa ja uopšte nisam agresivne prirode“, ozbiljnog izraza lica kažem i kao odgovor dobijem komplimente tipa:

„Ma videla sam ja odmah da si ti super lik. Faca. Još ste jedino vi taksisti u ovoj smrdljivoj Srbiji zadržali taj neki šmekerski duh, ovo ono, itd.“

„E moj Vladimire, ova, koliko te hvali, nema ni tih 1500 dinara“, prolete mi kroz glavurdu, ali se i dalje pristojno osmehujem.

Dolazimo ispred prvog ulaza u aerodrom, zaustavljam se i sa novčanikom u ruci izlazim. Izlazi i ona, dolazi pozadi i pokuša da otvori vrata gepeka.

„Neće“, reče.
„Neće“, kažem i ja „baš sam glup, zaboravio sam da pritisnem dugme, a kod Forda se gepek otvara samo iznutra“, kažem uz osmeh i nastavljam „dajte, da naplatim onih 1700 dinara, da se ne šetam dva puta bez potrebe. Lako ćemo za kofer, imate vremena. Avion Vam poleće tek za tri sata“, trica…

Muk.

Gleda me i ćuti.

U sledećem momentu, priđe mi bliže (kao sramota je nešto) i tiho reče:
„Jao, ja stvarno nemam para da ti platim.“

„Ne razumem“, pravim se nevešt.
„Znaš, ja sam sve pare zamenila u dolare i stvarno nemam ni dinara.“

„Pa to bar, gospođice, nije nikakav problem. Ja sam, kao što ste malopre rekli, šmeker i neću sad da pravim neku buku oko toga“, sa osmehom kažem, napravim finu pauzu da sačekam njen osmeh; dobijam pomenuti, i nastavim:

„Postoji unutra menjačnica, nije nikakav problem da Vas sačekam dok razmenite novac.“

Muuuuuuu…

„Ali ja, pa, buu, muu, bee…. pa dobro“, jedva nekako sastavi „daj mi kofer i evo idem pravo u menjačnicu da razmenim, pa ću odmah da se vratim i da ti donesem novac.“

„Jeste, mamicu ti tvoju, sigurno ćeš da se vratiš. Šta, ja sam brabonjke jeo kad sam bio mali, a?“, pomislim pa kažem:
„Ma nemojte bez potrebe da se sa koferom cimate tamo vamo“, opet osmeh, „otiđite slobodno i razmenite novac, a ja ću evo dobro da Vam pazim na torbu dok se ne vratite.“

Jedno polutiho „ok“ joj se jedva otrglo iz usta…

Stojim ispred ulaza i čekam. Nema je bukvalno pola sata. Sreća pa je jutro i nema toliko gužve, pa ni policija, a ni komunalci ne prave problem što stojim (zaustavljanje je dozvoljeno bukvalno na minut samo radi istovara stranaka). U međuvremenu, vezom sam obavestio radio stanicu moje firme o „problemčiću“ sa naplatom, kao i o tome da stranke nema da se vrati i rekao im da ću kofer sa stvarima doneti kod njih ukoliko se stranka ne pojavi. Nije prošao ni minut, nailazi policajac i maše mi rukom da se udaljim odatle.

„Prijatelju, imam mali problem i molio bih te da me pustiš da stojim ovde još koji minut. Stranka mi je još pre pola sata izašla iz kola i ušla u zgradu da promeni devize jer nije imala dinara da mi plati vožnju, a njen kofer je kod mene i ako odem, neće moći da me nađe.“

„Je l’ ti ta stranka jedna onako niža crnka, sa napumpanim ustima, pripita?“, reče.
„Jeste“, kažem i već znam šta sledi.

„Eno je, prijatelju, ona tamo dole sa mojim kolegama. Traže te. Kaže da nećeš da joj vratiš kofere.“
Ja slušam i ne verujem. Izlazim iz kola. U to, nailazi i ona u pratnji dva policajca.

„Dobro veče, kakav je to problem?“, pita stariji od njih.
Ja ga i ne gledam, nego gledam u onu napumpanog ženskog prevaranta i pitam:

„U čemu je problem? Ne razumem, zašto ste zvali policiju!? Jeste li mi rekli da nemate dinare i da idete unutra da razmenite dolare i da Vas čekam!? Nemojte da me gledate, pitao sam Vas u čemu je problem!“, nastavljam povišenim glasom.

„Jadan si“, kaže ona.
Znači u sekundi mi je došlo da je tako zavalim bekhendom po onim naduvanim, balavim ustima, ali obzirom da to nikako nije dolazilo u obzir, blago povišenim glasom rekoh:

„Ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Dovezao sam Vas do ovde, i za vožnju koja košta dve, tražio hiljadu i sedamsto dinara, a Vi mi dovodite policiju, i ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Hajde, platite mi vožnju i da idem.“

Ona me gleda i ne progovara nijednu.

„Je l’ Vam dobro?“, upitah je uz brižni izraz lica, „hajde platite pa da se rastajemo.“

Ona i dalje ćuti i gleda me.
„Ja verujem da sam Vam simpatičan i da Vam je teško što moram da idem, ali imam obaveze i stvarno bih pošao ako se slažete?“

„Jadan si, stvarno si jadan“, prezrivo reče.

„Čekajte, Vi za koji sat letite, jeste li platili kartu? Nemojte da me gledate. Jeste li platili – jeste. Ne vidim u čemu je suštinska razlika između mene i njih pa da meni nećete da platite?“

Ona ćuti i gleda me.
Gledaju i slušaju i ljudi koji vare pljuge ispred ulaza u aerodrom, tako da mi i bi malo neprijatno.

Policajcu valjda dosadili i ona i ja pa progovori:
„Znate, po zakonu Vi ne možete da joj naplatite na silu. Ja mogu da Vam omogućim podatke i da je tužite i to je jedino što možemo da uradimo.“

„Stvarno?“ podignuh obrve uz ironični osmeh, „pa da li mislite da ja nemam pametnija posla nego da idem po sudovima i tužim stranke koje neće da mi plate vožnju? Pa da može tako, ja bih svaki dan imao po nekoliko ovakvih pacijenata. Ne biva gospodine. Ne biva.“

„Ne znam zaista“, ljubazno nastavi policajac, „ali kao što rekoh, Vi po zakonu morate da joj vratite kofer.“

Aaaa, hoćete da se igramo? Pa dobro…

„Koji kofer?“, uz začuđujući pogled dočeka ih kao šamar moje pitanje.
„Kako koji, pa onaj koji Vam je ostavila u gepeku!?“, reče začuđeno policajac.

„A ne gospodine, pa Vi ste u velikoj zabludi. To je moj kofer“, rekoh mirnog izraza lica.
„Molim!?“, reče u čudu on.

„Da, da, to je moj kofer i jedino što ja mogu da Vam dam je moja lična karta, pa neka gospođica mene tuži ukoliko smatra i može da dokaže da je pomenuti kofer njen.“

Izraz lica policajaca i šabanke – neprocenjivo.

„Da pokušam da Vam objasnim“, rekoh policajcu, „gospođica tvrdi da je kofer njen. Ja tvrdim da je kofer moj. Pošto Vi niste nadležni da odlučujete o tome ko je od nas dvoje u pravu, uputite gospođicu na privatnu tužbu, uzmite podatke od mene i prosledite joj ih. Dalje, mi idemo na sud, Vi ste svoj deo posla pravilno obavili i to je to. Pitajte gospođicu da li želi da joj omogućite moje podatke, ne bih li Vam dao svoju ličnu kartu.“

Policajac me gleda, pa gleda nju, pa mene, pa nju, pa je na kraju upita:
„Hoćete li da ga tužite?“

Ona ga i ne gleda, već mene fokusira pogledom i ponovo kaže:
„Baš si jadan. Misliš da si pametan, a jadan si i to za smešne pare“, reče sa prezirom.

Kunem se, u trenutku osećam kako me sekundi dele od odluke da je pred svima zavalim pesnicom preko labrnje (sramota me je što to kažem, obzirom da je žensko) i da time napravim sebi veliki, mnoogo veliki problem, ali zadnjim naporima uspevam da budem smiren i da poentiram kulturno.

„Molim Vas gospodine, upozorite gospođicu da me ne vređa i pitajte je da li želi da me tuži ili da se razilazimo polako. Već sam mnogo vremena izgubio, i iako mi prija svež vazduh i ovo neobavezno druženje, ja bih se udaljio ako nemamo više nikakva posla.“

I uopšte ne filujem tekst i ne ulepšavam ga, bukvalno sam tako rekao.
„Gospođice, hoćete li da ga tužite, još jednom Vas pitam?“

Ona ćuti i dalje me prezrivo gleda, a ja sa pobedničkim osmehom na licu kažem:
„Hvala Vam gospodo, ja bih pošao, ako nemate ništa protiv“, sedam u kola, onaj prvi policajac iz teksta mi maše rukom teraj, teraj i to je to, odlazim.

E pa sad putuj bez prtljaga u Ameriku, pa da te jadnik nauči ponašanju „gospođice damo“…

Malo kasnije sam kofer odneo u radio centar i ostavio ga koleginicama uz poruku da ga vrate vlasniku kada donese novac.

I šta kažete, ovo nije po zakonu?

Naravno da nije, ali mi se vrši velika nužda (vidite kako fin umem da budem kad se potrudim) od svih tih nakaradnih zakona koji štite džukele na uštrb poštenih ljudi. I znam da sam sebi samo napravio komplikaciju time što sam zadržao kofer, jer da sam alalio vožnju i prežalio pare, ne bih izgubio sat vremena na aerodromu i ne bih sa aerodroma morao da kofer nosim u firmu na Vidikovac, već bih nastavio sa poslom. Problem je što, ako se ne pobuniš protiv nepravde i ako se ne boriš za sebe, svi počinju polako da te gaze, a to već nikako nije dobro, a i bre ne mogu da dozvolim da me jedna klošarka pravi budalom.

Ne dam i tačka.

(Vladimir Božanić)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: