Skladni bračni par Đurđević, oboje invalidi s cerebralnom paralizom, govori za Kurir kako izgleda njihova svakodnevica i šta im nedostaje

Nekada samo četiri stepenika znaju da budu nepremostiva prepreka. Nekada je teško kada vas ne gledaju u oči i prave se da vaš hendikep ne primećuju jer im je tako lakše. A nekada ste tužni kada znate da nema nikoga ko će vam zakucati na vrata.

Sve ovo veoma teško pada osobama sa invaliditetom, koje se, nažalost, i u regularim okolnostima često stavljaju na društvenu marginu. S obzirom na specifičnost situacije izazvane širenjem koronavirusa i zahteva za fizičkom distanciranošću, njima je sada dodatno teže.

Četiri decenije u dobru i u zlu

Bračni par Azemina i Branislav Đurđević već 43 godine dele dobro i zlo. Oboje od rođenja imaju cerebralnu paralizu.

Kakav je život osoba sa invaliditetom u Srbiji, od njih smo čuli iz prve ruke. Iako su zadovoljni, svesni su da bi stvari mogle da budu i bolje. U svojim željama, skromni su, jer ističu da sitnice čine život.
- Bilo bi dobro kada bi neko mogao da popravi i ojača gelender u našoj zgradi. Znači nam kada silazimo da se pridržavamo, jer živimo na drugom spratu, a lift nemamo. I da se pored ta tri-četiri stepenika na ulazu u zgradu, koji nekada znaju da budu nepremostiva prepreka, napravi rampa za invalide. To bi nam mnogo značilo. Moj suprug ima 74 godine i do pre petnaestak godina je hodao, doduše otežano, ali ipak samostalno. Onda je sve više počeo da koristi štap, a kada mu je i tako bilo teško, uzeo je hodalicu - kaže za Kurir Azemina (62), uprkos svemu nasmejana i vedra žena, i dodaje:
- Lečila sam se osam godina u Centru za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“ i tu, u Beogradu, upoznala sam budućeg supruga Branislava. Ubrzo potom sam ga ponovo srela na moru, na koje sam otišla sa Udruženjem invalida. Na toj igranci su prvi put zaplesali, iskre su odmah sevnule.

0600-akcija-foto-kurir-2.jpg
Foto: Kurir

Pomoć gerontodomaćica

- To je bilo u Čanju 1974. Desila nam se ljubav na prvi pogled. Ja sam se posle vratila kod mojih u Visoko, a Branislav u Beograd. Skoro tri godine smo se dopisivali. A onda se jednog dana Branislav sa svojim roditeljima uputio u Visoko da me isprosi. Iako nismo dobili podršku mojih roditelja, poslušala sam svoje srce i venčali smo se - kaže Azemina.

Ona ističe da veliku pomoć imaju od Službe gerontodomaćica Grada Beograda, koja ih u redovnim okolnostima posećuje pet puta nedeljno na po sat vremena. Iako su tri godine čekali da im se dodeli gerontodomaćica, na kraju je zahtev rešen u njihovu korist.
- Ona obavi sve ono to nam treba - ode do pijace, u nabavku, sredi kuću, usisa, stigne i da se ispriča sa nama. Dvaput nedeljno nam dolazi i terapeut. Onda, tu su i prijatelji, komšije sa kojima se družimo. To nam sada posebno nedostaje, to viđanje s ljudima. Inače, pomoć imamo i od Udruženja invalida, koje često organizuje izlete, odlaske na more sa asistentima - ističe Azemina.

* Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Foto: Kurir