Slikar Božidar Damjanovski posle duge bolesti sanja da se vrati velikom formatu, koji ga je proslavio. Damjanovski je jedan od prvih srpskih slikara koji su u galerijskom prostoru pravili specijalne ambijente za svoja dela.

Od umetnosti se ne živi, ali se za umetnost živi – to je moto kog se pridržavaju mnogi naši likovni stvaraoci. Jedan od njih je slikar Božidar Damjanovski. Posle duge bolesti, sanja da se vrati velikom formatu, koji ga je proslavio.

Jedan je od prvih srpskih slikara koji su u galerijskom prostoru pravili specijalne ambijente za svoja dela. Uz slike inspirisane Egiptom, rađene u kombinovanoj tehnici, gde pesak ima posebno mesto, izlagao je piramide od različitih materijala i druge predmete, prenosi RTS.

Pre više od tri decenije, trudio se, kao i danas, da sazna šta je to što umetničko delo čini univerzalnim i večnim.

”Svi mi tragamo za nekim blagom koje je neko davno već našao, otkrio ali i zaboravio”, priča Damjanovski.

Ovenčan našim uglednim nagradama, omiljen kod kritike i publike, proslavljen u Njujorku, vratio se u Beograd gde je stekao status istaknutog umetnika, ali atelje nije nikad.

Skromno i vredno radio je u malom stanu pored troje dece, a zbog dimenzija platna delo sagledavao u celini tek u prostoru galerije.

”Tada sam se orijentisao da radim samo noću, što mi je ostalo do danas, čovek sova”, uz smeh objašnjava Damjanovski, prenosi RTS.

Uvek u neizvesnom statusu slobodnog umetnika, za koji kaže da je socijala, danas sa malom penzijom, žao mu je što ne može da slika veliki format, za šta je pravi majstor.

”Ne možemo da kupimo ja i supruga lekove, a kamoli velike blind ramove, platna, boje, ukrasne ramove, tako da to ostaje da čeka bolja vremena”, priča Damjanovski.

U međuvremenu stvara. Najnovija slika posvećena je Aleksandru Velikom. Ta jednostavna kompozicija zamišljena sa tamnim nebom, simbol je čoveka koji je, kako Damjanovski kaže, sam sa sobom i sa kosmosom.