NAJKRAĆI BRAK U BEOGRADU TRAJAO JE SAMO DAN: Mladi apotekar Oto 1937. ludo se zaljubio u lepu Mašu iz Splita, završilo se tragično

BEOGRAD - Leta gospodnjeg 1937, na savskoj obali beše kao u mravinjaku. Ceo Beograd preselio se na najlepše gradske plaže: mladi i stari, momci i devojke - i među njima jedna posebna i drugačija.

Sedamnaestogodišnji Oto Rajtinger, tada još krišom zaljubljen u crnokosu gospođicu, bio je mladić iz dobre i imućne porodice. Otac Franja je vodio drogeriju „Izis“ u Zagrebačkoj ulici, pa je i Oto u to vreme radio kao drogerista u apoteci, piše 011 info.

Sada mu je srce ukrala prelepa kupačica. Srećom, imao je među prijateljima i jednog koji ju je poznavao, te se uskoro upoznalo i dvoje mladih. Marija Kukolj – ili Maša, kako su je zvali – inače je bila rodom iz Splita. Ubrzo je i ona pokazala simpatije prema mladom apotekarevom sinu.

Da li zbog naočitog izgleda ili njegovog džentlmenskog stava – tek, buknula je među njima ljubav. Čak ni Oto nije slutio da će tako silno zavoleti lepu Splićanku. Ništa manje silno mu ni ona nije uzvraćala, te je mladić, ne bi li sa Mašom provodio svaki slobodan tren, sve češće počeo izostajati iz kuće.

Morali su to primetiti i Otovi roditelji. Bilo je jasno da je nešto tajanstveno preokrenulo njegov svet, a nedugo potom, doznali su da se Oto sastaje sa gospođicom iz Splita. Međutim, pronicljivi otac Franja shvatio je još nešto: dok je Oto bio ludo zaljubljen, Maša je „uhvatila“ Ota tražeći od njega da se uzmu. Za roditelje se ovo jedino moglo protumačiti kao crveni alarm.

Senka sumnje nad crnokosom lepoticom iz Splita

Gospodin Rajtinger nije mnogo čekao da otvoreno razgovara sa sinom. Otkrivši mu svoje sumnje, rekao je Otu kako on i njegova mati „nemaju najlepše informacije o devojci sa kojom se sastaje“, te da se „ne bi radovali kada bi je uzeo“.

Uprkos roditeljskoj brizi, Rajtingerovi nisu ni pretpostavili kakvu će lavinu pokrenuti. Mladi drogerista, kog je i Maša upoznala kao otresitog mladića, sada se počeo ponašati još čudnije. Sred sukoba se pritom našla i njegova voljena – otkako je došlo do otvorenog prebacivanja između nje i Otovih roditelja, Maša je od njih dobila 1000 dinara i kartu za povratak u Split.

Za ljubav koja je između dvoje mladih izdržavala više od dve godine, beše očito da je nije ugasilo ni nekoliko meseci razdvojenosti. Moleći ga da je ne napušta, Maša bi govorila kako ne može da živi bez Ota. Mladić je, pak, sredio da joj pronađe stan kod jednog prijatelja, sve dok vest o njenom povratku nije stigla i do Otovih roditelja.

Usledele su i „paklene muke“ u ovom nesvakidašnjem ljubavnom trouglu. Spram roditeljskog protivljenja, Splićanka je sa mladim apotekarem želela brak. Oto je, pak, bio u dilemi: da li će mu sudbinu krojiti uvažavanje roditeljskih molbi, ili ljubav prema devojci koju je voleo svim srcem? Najzad, prelomio je iznevši joj predlog da se uzmu u tajnosti.

Maša je za Ota već imala spreman odgovor. Reče mu da je dobila uposlenje u Državnoj štampariji te da ima ušteđevinu. Za pripreme im je trebalo tek nekoliko dana. Mladenci su stali pred oltar jednog subotnjeg novembarskog jutra, a kao supružnici su iz crkve izašli već nakon 6 časova u zoru.

Otprativši Mašu do njenog stana, i Oto se vratio svakodnevnim dužnostima. Do početka smene već je bio na radnom mestu, odlučivši da o ženidbi ništa ne pominje roditeljima.

Najkraći brak u Beogradu trajao je samo dan - gorki epilog najkraćeg prestoničkog braka

Plan je bio da venčanje mladog para i nadalje ostane tajna. Otuda je i Maša na suprugovu molbu imala držati jezik za zubima. Ispostaviće se, međutim, da joj zbog toga nije bilo pravo.

Oto je to shvatio već istoga dana. Doznavši da njegova voljena „piše i šalje neke ceduljice“, iz revolta je odbio da je vidi. Te večeri u domu Rajtingera zazvonio je telefon. Kada ga je glas sa druge strane žice pozvao da izađe u varoš, mladić je zabrinutim roditeljima rekao da odlazi sa prijateljima na večeru.

Ono što ga je u varoši dočekalo beše – hladan tuš. Sastavši se sa Mašom, supruga mu u naletu žestine priznaje da je sve bila laž: niti je imala ušteđevinu, ni službu u štampariji. Štaviše, od Ota je zahtevala da se odsad on stara o njoj – u suprotnom će već „naći načina da se brine za sebe“.

Oto Rajtinger je bio skrhan. Nakon rasprave koja je potrajala sve do iza ponoći, vratio se kod roditelja u nameri da za svagda okonča dramu.

Da je nešto opako mirisalo na nevolju, Otovi roditelji posumnjali su odmah narednog jutra. Već je bilo 9 časova izjutra, a Oto – što za njega nije bilo uobičajeno – još nije izašao iz svoje sobe.

Kako vrata behu zaključana, Franja Rajtinger ih je morao razvaljivati. O prizoru koji je zatekao već dan kasnije je brujala i beogradska štampa. Oto Rajtinger obesio se o šnur svoje pidžame – tako ga je, u uglu njegove sobe, zatekao i otac.

Nije bilo dvojbe da je reč o samoubistvu: pre nego što je sebi oduzeo život, mladi apotekar ostavio je tri oproštajna pisma. Dotučen Mašinom izdajom, ispisao je razloge zbog kojih se odlučio da prekrati sebi muke. Oto Rajtinger sahranjen je uz prisustvo brojnih Beograđana, a jedina koja se nije našla u oproštajnoj povorci beše ožalošćena Marija Kukolj.

Naime, Maša je istog dana pala u postelju, veoma potrešena ovom dramom. Mada je nesrećni madić već sve potanko obrazložio, i crnokosa lepotica je iznela svoju verziju priče. Objasnila je da je Oto želeo da se venčaju još godinu dana ranije, te da je znao da je Marija bila siromašna, da je imala samo četiri razreda gimnazije i bila pitomac Kola srpskih sestara. Čak i njena služba u štampariji beše „laž iz dobre namere“ – sve kako ih Otova majka ne bi ponovo razdvojila.

Kurir.rs/011.info