BEOGRAD - Na današnji dan pre sedam godina, 2014. godine, umro je moj otac Milovan Vesić.

Umro je iznenada kao da nije hteo da optereti nikoga od nas, od svoje supruge Ljiljane, do sinova Zorana i mene, snaja i unuke. Tako je i živeo. Uvek se borio za svoju porodicu, trudeći se da nam pruži sve, da imamo dom, sigurnost i mirno odrastanje.

Kada nas napuste dragi ljudi razmišljamo o tome da li smo mogli više vremena da provodimo zajedno ili šta smo hteli da kažemo ili učinimo, a nismo. I danas, sedam godina posle, razmišljam šta me je sprečilo da odem u bolnicu kod njega dan pre smrti. Zato provodite vreme sa svojima jer svaki propušteni trenutak nikada ne može da se vrati.

Jutros sam na grobu odrecitovao Besmrtnu pesmu Mike Antića. Tako sam se ponovo oprostio od oca. Jer za nas, njegovu porodicu, živeće doveka.

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,

onda će u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavici magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad

mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam

evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko...

Visoko.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava

može da bude sutra

koren breze

il' trava?

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću,

kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

Kurir.rs/Facebook