NIT’ ŠOFERA, NIT’ SEKRETARICE, BIO JE OMILJENI GRADONAČELNIK: Svojim kolima razvozio Beograđane na posao! JEDAN JE BRANKO PEŠIĆ

Voleo kafanu, a pio samo sok od jabuke... Voleo je boks, a i da se potuče... Jednom je izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera i četvoricu mangupa koji su spopadali jednu devojku

Na kraju njegovog drugog mandata završena je izgradnja Palate "Beograđanka", a započeta je izgradnja Zapadne i Istočne kapije Beograda, pisale su Novosti pre par godina.

Prema kazivanju njegovog sina Lazara od pre pet godina, Branko je bio najponosniji, što je za vreme njegove vlasti izgrađeno čak 86.000 stanova! Za tih devet godina, Beograd je sa 680.000 porastao na 920.000 žitelja. U to vreme drugovi i drugarice, pogotovo oni na položajima, dobijali su novoizgrađene nekretnine.

Nije imao službeni auto, ni šofera...

Međutim, Pešić je živeo skromno u prizemnoj kući koju je nasledio.

- Naša porodica se doselila u Zemun posle Prvog srpskog ustanka - priča Lazar Pešić, Brankov sin. - Preko dva veka živimo u današnjoj Ulici cara Dušana. Tata je ceo život proveo u kući koja je izgrađena 1909. godine.

Pre 35 godina, 4. februara Pešić je preminuo.

Za života bio je cenjen u javnosti zbog toga što je stalno želeo da pomaže građanima. Nije imao službeni automobil ni šofera. Vozio je svog "pežoa 504" i "opel askonu", sa kojima je često znao da usput vozi svoje sugrađane. Beograđani su bili toliko slobodni da su ga zvali na kućni telefon, a nisu se ustezali ni da mu u Zemunu zakucaju na vrata.

- Nama su danima dolazili ljudi pred kuću i molili tatu da im sredi zaposlenje, da dobiju uput u bolnicu ili da reguliše nešto u sudu ili opštini - priseća se Lazar.

Najteže mu je bilo sa partijskim funkcionerima. Znao je danima da obilazi privredne gigante, da ih odobrovolji da daju novac za infrastrukturu. Ipak, kao najtvrđi orah važila je vojska. JNA nije puno marila što je kroz Beograd trebalo da se izgradi moderan auto-put. Na prostoru današnje petlje na Autokomadi, 1967. nalazile su se stare kasarne i logor.

General Ivan Gošnjak je Pešića gotovo isterao iz kancelarije, kada mu je ovaj ponudio 43 hektara zemlje u Makišu, a da armija napusti plac od 10 ari koji je na trasi budućeg puta. Tražio je dodatne tri milijarde dinara. Te pare Grad nije imao, pa je Pešić pribegao lukavstvu...

Kardelju i njegovoj Pepici redovno isključivao struju!

Najtvrđi na parama je bio Edvard Kardelj. Za Beograd nije hteo ni dinar da da. U to vreme, Beogradu je bila potrebna nova mreža za napajanje grada. Stara infrastruktura je bila dotrajala. Međutim, Kadelj je stopirao sve. Kažu da je naredio da se Beogradu ne da ni dinar za to. Pešić, stari lisac, znao je gde Kardelj živi na Dedinju, te pozove svog čoveka iz "Elektrodistribucije". Odluči se za malu, ali veoma opasnu smicalicu.

"Tata je u tajnosti naredio ovom čoveku iz "Elektrodistribucije", da namerno svaki dan po dva-tri sata, isključuje struju u kvartu gde živi Kardelj. Njegova supruga Pepica se zbog toga nervirala. Zvala je i žalila se tati. A on kao naivno, govorio da je sistem star, da mora da se menja, a da Grad nema para za to. Pošto su u Kardeljevom komšiluku bile rezidencije ambasada, SFRJ nije smela da se bruka. Pare su obezbeđene, a Beograd je dobio novu elektro-mrežu", objašnjava Lazar Pešić.

Lukavstvom izmamio Titu obećanje...

Na jednom prijemu, ispred holandske kraljice glasno je hvalio Tita, kako mu on pomaže oko izgradnje prestonice. Maršalu je bilo milo kako ovaj lepo govori o njemu, pa mu reče, "šta god ti treba, ja ću ti pomoći".

Već sutradan Pešić piše pismo, u kome ukazuje potrebu za izgradnjom glavne magistrale preko vojnog logora. U uvijenoj formi je saopštio svoj razgovor sa Gošnjakom. Tito, svestan da je pred inostranim zvanicama obećao pomoć, uzvraća pismo u kome kaže da je sve sređeno.

Voleo kafanu, a pio samo sok od jabuke

- Tata je bio čest gost kafana iako nije pio alkohol od 1954. godine. Bio je preke naravi, voleo je da se pobije, pa je zbog karijere odlučio da pije isključivo sok od jabuke. Znao je da se veseli, a najviše je voleo tamburaše. Valjda ga to veže za detinjstvo, jer je moj deda Dimitrije držao kafanu u kući pored naše - priča naš sagovornik.

Pored običnog sveta, cenile su ga mnoge ličnosti iz javnog života.

- Za njegov 50. rođendan, tadašnja elita, poklonila mu je jedinstvenu knjigu sa posvetama. Među potpisnicima su bili Duško Radović, Ljuba Tadić, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Čkalja, Pavle Vuisić, mnogi slikari i pesnici tog doba - priča Lazar, dok lista stranice požutelog albuma.

U biografiji Branka Pešića piše da je rođen 1922. godine u Zemunu, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Neposredno pred rat upisao je Pravni fakultet u Beogradu.

- Kada se zapucalo, otac je uzeo pušku u ruke i otišao u rat. Zajedno sa stotinama sremskih partizana, prešao je preko Save u Bosnu, jer su tamo postojali bolji uslovi za borbu protiv okupatora - priča Lazar.

Sa ovom brigadom borio se na Sutjesci. Prilikom oslobođenja Bijeljine, avgusta 1943. godine teško je ranjen u stomak. U sastavu 12. vojvođanskog korpusa učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda i Zemuna, oktobra 1944. godine.

Dve ćerke i sin

Posle rata počinje političku karijeru. Obavljao je niz značajnih funkcija. Preminuo je 4. februara 1986, u godini kada je trebalo da ode u penziju. Bolovao je od srca i šećerne bolesti. Ima dve kćerke Branislavu (67) i Sofiju (52), a od sina Lazara (54) ima unučad Tesu i Dimitrija.

Prijateljstvo sa Branom Crnčevićem

Književnik Brana Crnčević bio je odličan prijatelj sa Brankom Pešićem. Često se dešavalo da ga ovaj vadi iz zatvora zbog verbalnog delikta. Prema Pešićevim rečima, Crnčević je po kafanama znao da razveže jezik i žestoko kritikuje pojedine drugove na visokim državnim funkcijama. Posle jedne pijanke i izlaska iz pritvora uz pomoć gradonačelnika, Crnčević je otišao do jednih novina i javno u intervjuu obećao da više neće piti.

- Kada je pročitao članak, tata je pozvao književnika i počeo da viče na njega. Kako sada da te vadim iz zatvora. Ovako sam te pravdao bezbednjacima, da si se napio i da nisi imao pojma šta pričaš - priseća se Lazar Pešić.

Voleo boks, a umeo i da se potuče

Pokojni gradonačelnik Beograda voleo je boks. Čak je i očevu kafanu dao na korišćenje jedom klubu. Nije mu bilo strano ni da se potuče. Jednom je izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera.

- Sećam se da je u Zemunu, dok je bio predsednik opštine, zaštitio devojku koju su maltretirala četvorica nasilnika. Trojicu je nokautirao, dok je četvrti uspeo da pobegne. Sutradan, posle batina, pretučeni nasilnici su došli u njegov kabinet da se izvinjavaju - priseća se Lazar Pešić.

(Kurir.rs/Večernje novosti/Foto: Youtube printscreen)