TUGA USRED BEOGRADA! Čitave porodice ŽIVE U KANALIZACIJI zbog siromaštva: Meni ništa nije problem, ali šta da radim sa decom?!

Jedno od nekoliko nehigijenskih naselja u kojima žive Romi nalazi se u blizini Mostarske petlje nedaleko od Beogradskog sajma.

- Osam godina živim na ovom mestu. Dok nismo imali baraku žena i ja smo spavali u šahtu mnogo puta. Tamo smo boravili i noćili pošto nismo imali mogućnost da živimo kako treba. To je bio betonski šaht. Imali smo ćebe i sunđer na kome smo spavali. Bilo nam je toplo i niko nas nije dirao. Sa nama je dole bilo još nekoliko porodica. Nakon toga šaht je zatrpan. Neke porodice su se odselile, otišle u inostranstvo, dobile kuće ili stanove, ali mi nismo dobili ništa. Napravili smo baraku i ostali ovde - kaže Darko.

Mladi čovek objašnjava da njegova porodica i on nisu imali nikakvog drugog izbora i da je to bila borba za goli život.

- Dole je bilo vode, miševa, pacova... Ja sam umeo da ne spavam celu noć i da čuvam suprugu da je pacovi ne ujedu, a ponekad je ona mene čuvala. Stalno su skakali po vodi. Bili su ogromni i često smo ih čuli. To je bilo opasno, ali ipak, da šaht i dalje postoji, verovatno bismo još spavali tamo, pošto je toplije nego u baraci u kojoj nema ni vode ni struje - priča Darko svoje teško životno iskustvo i ne sakriva zahvalnost što su novinari došli da ga posete.

Darku se u priči pridružio i njegov komšija Elvis (30) koji je odrastao u ovom naselju. Sada tamo odrasta i njegovo troje dece u jednako lošim uslovima.

- Rođen sam ovde. Imali smo kuću i otac mi je radio u Železnici. Ni kad su nam srušili kuću nismo mrdnuli odavde. Kad smo prvi put prespavali u šahtu bio je januar i bilo je jako hladno. Šaht je bio dubok i velik. Otprilike četiri sa šest metara. Nije bilo prozora ni vazduha, ali je bilo toplo. Bio sam tamo sa ženom dok smo decu poslali kod tašte na selo. Ne dao Bog nikome, ali znate kako kažu "snađi se pa živi". Samo kad bismo dobili kontejnere za stanovanje i vodu, a struja nije toliko neophodna - priča Elvis.

Dodaje da još ima ljudi koji spavaju po kanalizacijama u Beogradu i kojima je potrebna pomoć.

- Do sada niko nije došao da nas obiđe, ali čuli smo od radnika da će rušiti naše barake krajem maja. Ja nemam gde. Moram da ostanem ovde. Snalazimo se, živi smo, imamo dovoljno da pojedemo i popijemo. Meni ništa nije problem, nego šta da radim sa decom? Imam sina od osam meseci i ćerke od šest i osam godina. Nemaju uslova da se školuju pa nam posle kažu da smo svi nepismeni. Kad bismo dobili osnovne uslove sve bi bilo drugačije i zato ovom putem molim za pomoć sve organizacije i institucije - kaže Elvis.

Jedna od stanovnika ovog improvizovanog naselja je i Violeta (34) koja živi sa dvoje dece i bratom koji je invalid i teško se kreće.

- Teško se živi. Kad nismo imali baraku palili smo vatru ispod mosta. Nepokretan brat se godinu dana nije okupao jer nemamo uslove za to. Htela bih samo jednu kućicu i krov nad glavom za decu. Jedan sin mi ima tri godine, drugi sedam i svako jutro ga vodim u školu koja je nedaleko odavde. Snalazim se, ali živimo u bedi i siromaštvu - priča Violeta.

(Kurir.rs/Mondo)

Bonus video: