OGLASIO SE DEKA IVAN (88) KOJI JE SATIMA BIO ZAROBLJEN MEĐU CEVIMA: Nisam mogao da verujem da sam ponovo izvukao ŽIVU GLAVU (FOTO)

Združenom akcijom policije i vatrogasaca razrešena je drama koja se u nedelju odvijala u stambenoj zgradi u Višnjičkoj banji.

Sada mi je smešno, ali bilo je opasno...

- Sada kad se setim cele situacije smešno mi je, ali bio sam u velikoj opasnosti. Znate, ja imam veštački kuk, koji sam operisao u decembru, a i dalje mi je jako teško da se krećem. Još jednom svaka čast momcima koji su me izbavili. Bez njih verovatno ne bih bio ovde sada - počeo je svoju priču Ivan Vundać.

Kako je objasnio, komšija sa sprata ispod i on već godinama imaju problem jer čim cevi popuste u Ivanovom stanu plafon komšijinog stana bi prokišnjavao.

- Ove zgrade su građene osamdesetih i nisu baš urađene sa previše brige. Instalacije su loše i onda čim i najmanji potočić krene iz cevi odmah prokišnjava kod komšije. Jednom je tako pukla cev u mom kupatilu i napravilo mu je ogromnu štetu. Od tada, čim pritisak i najmanje oslabi, tražimo gde curi i zatvara se ventil. Tako je bilo i u nedelju. Komšija mi je rekao da nešto curi i da moram da zatvorim ventil. Međutim to nije bilo moguće - rekao je deka.

Iako je operacija kuka u decembru odlično prošla, Ivan je pao niz stepenice i uradio glavom o beton, samo nekoliko meseci nakon operacije i to dok je bio na oporavku u banji.

Komšija ga nagovarao da po svaku cenu zavrne ventil

- Operacija i pad su me dovoljno poremetili da ja to jednostavno ne mogu da uradim. Rekao sam mu to, ali on je nastavio da insistira. Meni je u jednom trenutku postalo neprijatno jer nisam želeo da pomisli da ja to neću da uradim i odlučio sam da pokušam makar nešto. Pre nego što sam ušao u otvor u zidu rekao sam mu da ću ja sigurno ući unutra, ali da nisam siguran da ću odatle izaći živ - objasnio je Ivan.

Graju u hodniku i nagovaranje deke Ivana da uđe u otvor u zidu čula je i komšinica sa sprata iznad koja je po profesiji lekar. Kako je rekao Ivan, molila je obojicu da ne rade ništa glupo, ali Ivanova dobrota je preovladala.

Uz malo finese i iskustva, Ivan je uspeo da zađe među cevi i zavrne ventil. Međutim, kad je pokušao da se vrati, shvatio je da nema gde i tu počinje prava drama.

Pun hodnik, prava žurka!

- Nisam mogao nikako da se okrenem zbog kuka, ali najveći problem mi je pravila desna noga koja je ostala zaglavljena. Komšinica je odmah pozvala vatrogasce, ali koliko sam ja razumeo, prvo su morali da izađu na teren policajci kako bi se utvrdilo da sam sam ušao. Dva momka su došla i pokušavali su da nekako rašire cevi ili da me izvuku. Posle su im se pridružili i vatrogasci, tako da je ceo hodnik bio pun, prava žurka - našalio se Ivan.

Ipak i pored sve pomoći i ljudstva, nikako nisu mogli da priđu Ivanu, jer bi svaki pokušaj ili bio nemoguć ili bi ga ozbiljno povredio.

"E tu sam počeo da se oprašam od života"

- Bio sam naslonjen na jednu cev od koje nisam mogao da izađem. Da su me vukli, možda bih i prošao, ali bi mi cela leđa bila odrana. U tim trenucima sam se već opraštao od života, nisam verovao da ću živ izaći odatle. Međutim, onda mi je u jednom trenutku samo došla misao u glavu i upalio mi se instinkt koji me je mnogo puta spasavao. Počeo sam da razmišljam kako da se izbavim i došao na rešenje - treba da me podignu. Ipak, momci nisu hteli baš odmah da me slušaju, pa su pokušavali kako znaju i umeju. Bili su umorni, obliveni znojem, dobro sam ih namučio - priča ovaj vremešni gospodin, prilično dobro rapoložen posle svega što ga je snašlo juče.

Kako je ponestalo rešenja, ekipa koja ga je spasavala odlučila je da posluša Ivana, stavili su mu opruge ispod ruku i počeli da ga vuku dizalicom, a tada je on je uspeo da izvuče zaglavljenu nogu.

- Čim sa osetio da je "kliknulo" rekao sam im da je rešen problem. Oni su me malo zbunjeno pogledali, ali stvarno su me istog trenutka izvukli. Prosto nisam mogao da verujem da sam ponovo izvukao živu glavu - priča deka.

Snimak spasavanja možete videti OVDE

"Crna sreća ceo život me prati..."

Kako nam je rekao Ivan, kroz ceo život prati ga "crna sreća".

- Ja sam uvek izbegavao smrt nekako za dlaku. Rodom sam iz Krajine i tokom Drugog svetskog rata sam izgubio sve. Nemci su mi ubili majku, a ja sam bio sav izranjavan. Išao sam u italijanske fašističke škole, terali su nas puškama da učimo njihove pesme. Pobegao sam prvo za Rijeku, pa za Beograd i to sve sam. Kad sam došao ovde morao sam da spavam na betonu. Bio sam uvek u blizini železničke stanice i kad bi stizali vozovi, pomagao sam babama i dedama oko prtljaga, a oni bi mi dali dinar-dva. Dva dinara je tad bilo dovoljno za obrok u javnoj kuhinji, pa sam tako živeo - prisetio se Ivan.

Pratile su ga i mnoge porodične tragedije, ali za sve to vreme on je ostao vitalan i snažan.

- Ja sam medicinski fenomen. Bio sam na samrti par puta. Jednom prilikom sam se trznuo tokom operacije želuca i udario ruku sestri koja je držala jod i on se prosuo po mojoj utrobi, od tada stalno idem na neke operacije i mislim da je to poreklo svih mojih zdravstvenih problema. Ali ne dam se, ja i dalje radim u lokalnoj prodavnici, pomognem radnicima kolko treba. Trudim se da šetam da radim šta stignem, koliko mi zdravlje dozvoljava - rekao je Ivan Vundać.

(Kurir.rs/Blic)