MISTERIOZNI LEKAR IZ ZAGREBA PREVARIO BEOGRAĐANE: Muškarci masovno kupovali "lek za večni problem", a onda svi TRČALI U POLICIJU

Naivnih je uvek bilo i biće. Bilo ih je i te kako i 1939. godine, a njihova naivnost je poprimila bila tolike razmere da su se tadašnji novinari utrkivali ko će pre da objavi tekst, i da na muci naivnih i sami profitiraju.

"U istražnom zatvoru i dalje sede Ljubica Dragićević-Vojteh, Antonija Toni Heger i njen svekar Milan Heger, dok se Gizela Dobrovšćak, koja je više umešana u šverc novca a manje u aferu Interkozme, brani iz slobode. Pošto je prvo krivično veće Okružnog suda za grad Beograd donelo odluku da se svi pohapšeni zadrže u istražnom zatvoru, istražni sudija Puniša Vešović nastavlja istragu saslušavajući stalno krivce i oštećene".

Sudija Puniša i njegovi ljudi imali su pred sobom zadatak kojeg ne bi propustio ni slavni Herkul Poaro, da je kojim slučajem legendarna spisateljica Agata Kristi znala za ova dešavanja u prestonici tadašnje Kraljevine Jugoslavije.

A šta se zapravo zbilo? Počelo je time da je izvesni "francuski" brend “Interkozma” u ponudi kroz oglase u beogradskim novinama odjednom imao preparat za koji se decidno tvrdilo da konačno rešava problem miliona muškaraca.

"Što istraga dalje traje, utvrđuju se sve ove pojedinosti koje bacaju punu svetlost na poslovanje tobožnjeg pariskog instituta u kome je, radi obmane publike, radio i tajanstveni dr De Grev. Njegova je ličnost zagonetna i islednici o njemu ne mogu dobiti podrobnija obaveštenja ni od same Antonije Toni Heger.

"Znam samo jedno: da mi iz Pariza nismo slali neke laičke recepte. Ti recepti nisu bili plod mašte mog muža, već ih je on negde nabavljao. To su bili neki stari preparati za negu kose i grudi…" tvrdila je uporno u beogradskoj policiji ova žena osumnjičena za masovnu prevaru. Prosto rečeno – navukli su ljude.

Kao reklamu "Interkozma" je objaviljivala u novinama mnoge zahvalnice od raznih pacijenata. Tu je bilo ljudi iz svih društvenih slojeva i svi su oni najtoplije zahvaljivali što su dobili kosu ili zaustavili opadanje. I, naravno, svaka je zahvalnica bila propraćena ilustracijom. Lepa fotografija onoga čija je zahvalnost kao oglas štampana, trebalo je da potvrdi navedene reči i pokaže kako on zaista sad ima bujnu kosu.

Da se primetiti da se i danas uveliko primenjuje istovetni model kako bi se namamili naivni kupci, pa se objavljuju pohvale kojekakvih zadovoljnih potrošača što na sajtovima i društvenim mrežama, što u TV reklamama.

Ali vratimo se na ono što se dešavalo u tim danima neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata. Dok se Hitler spremao da čovečanstvo uvede u nezapamćen pokolj, Beograd je raspredao da li je ćelavosti zaista konačno došao kraj ili je razotkrivena ipak još jedna prevara lakovernih.

„Ti oglasi su bili svakodnevni i u njima se stalno isticalo kako je koji pacijent za kratko vreme dobijao kosu. Tako nisu bili retki naslovi: Posle jedne upotrebe Interkozminih preparata zaustavio sam opadanje kose, ili „Smrt ćelavosti“ i tako dalje“

Jedan od novinara koji je izveštavao o ovoj aferi konstatovao je da su islednici otkrili da je suma koja je na taj način izmamljena od lakovernog sveta prešla tadašnjih milion dinara, što bi otprilike bilo isto toliko evra danas.

Ono što je zbunjivalo inspektore koji su ovaj slučaj istraživali jeste kako su iz “Interkozme” dolazili do tih zahvalnica koje su potom objavljivali.

Zbog toga je došlo i do policijske potere za ljudima kojima se „san ostvario i koji su se ratosiljali svojih ćela“. Prikupiljena su imena i adrese tih lica, pa su i ona privedena na saslušanje.

“To jest, ako ta lica postoje i ako njihova imena nisu izmišljena“, kako napisa jedan od novinara.

Ono što se pak znalo jeste da je mnogo Beograđana pohitalo da pazari čudotvorni preparat koji bi im vratio bujnu kosu.

Hodnik pred kancelarijom istražnog sudije Okružnog suda za grad Beograd Puniše Vešovića stalno je pun oštećenih. Ali nisu bili, kao što već rekosmo, samo muškarci prevareni!

“Dok se muškarci i dalje žale, žene ćute. Čak i one dame koje dolaze poslom u Okružni sud za grad Beograd nikako se ne usuđuju da zađu u taj deo hodnika kako ne bi bile sumnjive. Po mišljenju islednika ovo uzdržavanje dolazi otuda što žene ne vole da se sazna šta one sve preduzimaju da poboljšaju svoj izgled“

“Mozak” prevaranata. Vilko Heger živeo je godinama u Zagrebu, a u dosijeima tamošnje policije navedeno je da se bavio sumnjivim poslovima. U Parizu je, pričali su poznanici, živeo na visokoj nozi, obilazio najskuplje restorane, trudio se da se približi viđenijim ljudima iz jugoslovenske kolonije. Vozio je raskošna kola, kojima je one do kojim mu je bilo stalo ne bi li ostvarivao svoje planove, vozio na izlete.

Još dok je vođena istraga, pozvan je da dođe u Beograd, ali nije. Angažovano je više advokata odbrane, koji su listom tvrdili da će se ipak pojaviti na suđenju. Kako se ne bi igrali „hoću-neću“ islednici su pariskim kolegama uputili zahtev da ga isporuče.

Nisu svi oštećeni koristili preparate. Bilo je i onih koji su svoje vlasi slali na, tobože, analizu koju su takođe plaćali i to tako što su morali da u pismu sa kosom pošalju i poštanske marke u vrednosti od 12 dinara.

Zapravo te poštanske marke su bile čista zarada za Vilka Hegera i njegove kompanjone. Antonija Toni Heger je marke pakovala u obična pisma i slala ih poštom svojoj drugarici Gizeli Dobrovčak, koja je u Zagrebu nalazila pojedine trafike i prodavala ih. Sav novac je predavala Hegeru, a on je pare ilegalnim putem prebacivao dalje u inostranstvo.

"Zato sad islednici u isto vreme vode istragu i po “aferi ćelavih” i po aferi sa ilegalnim prenosom novca preko granice i nedozvoljenom trgovinom poštanskih maraka", zaključuje se u tekstu o jednoj od, kako su je u to vreme novinari nazvali, najzabavnijih afera.

Ono što u to vreme beogradski novinari nisu znali, a što baca dodatno svetlo na ovu aferu, jeste podatak da je Heger bio u to vreme već ozbiljno povezan sa nacističkom tajnom policijom, Gestapom, i da su u čitavoj stvari iz pozadine bili upleteni i prsti nacista. To će se videti tek izbijanjem rata i početkom okupacije zemlje, ali tada je već bilo kasno.

(Kurir.rs/Kaldrma)