Čak 90 odsto džepnih krađa dešava se u vozilima gradskog prevoza

BEOGRAD - Zeleni venac, autobuska i železnička stanica tri su tačke na kojima caruju džeparoši. Devedeset odsto džepnih krađa dešava se u vozilima gradskog prevoza.

"Džeparoši u poslednje vreme naročito vole da rade na ulazu u vozila, jer kada žrtvu ,,odrade”, ona uđe u autobus, vrata se zatvore, a oni ostanu na stanici, na sigurnom. Čak i kad oštećeni primeti da je odžeparen, kasno je, jer vozilo je već krenulo. To nisu sitne krađe", kaže Aleksandar Mitrović, šef Odseka za suzbijanje džepnih krađa.

Mitrović za Politiku objašnjava da se dešavalo se da putnici u prevozu ostanu i bez 20.000–30.000 evra, iako su ih nosili u unutrašnjem džepu košulje.

"Naši ljudi još nisu naviknuti na mere predostrožnosti za platne kartice, za koje često spajalicom zakače pin-kod. Zbog toga je jedna sugrađanka ostala bez milion dinara", kaže Aleksandar Mitrović.

U poslednjih šest godina džeparenje je u prestonici u porastu, a u prošle tri godine gotovo da je udvostručeno.

"Razlog je u neadekvatnoj politici pravosudnih organa koji ovo delo ne smatraju društveno opasnim. A džeparoši su konstantno na ulici, najčešće žive od toga i dnevno mogu da izvrše i po desetak dela. To su veliki troškovi, jer ljudi moraju da vade nova dokumenta, a i nekad zbog ukradenog novca ne mogu da kupe hranu, lekove…. Džeparenjem se uglavnom bave narkomani, alkoholičari i kockari", objašnjava Mitrović i ističe da policija može džeparoše da privede i zadrži u pritvoru, u skladu sa zakonom, najduže 48 časova.

"Sudija posle tog vremena neće uopšte ni da ih primi, pa smo primorani da ih pustimo na slobodu i čak angažujemo za njih službenog advokata, što se plaća iz budžeta MUP-a. Ako oni sami angažuju advokata, kada izađu još više kradu kako bi platili pravnu pomoć", ističe Mitrović.

Postavlja se pitanje koja je svrha zadržavanja lopova, osim što ih policija na dva dana fizički sklanja sa ulice.
"Mi pišemo krivične prijave protiv njih, ali te prijave idu redovnim putem tako da neki postupci traju i po pet godina. Sve vreme dok traju postupci oni su na slobodi i kradu", ističe Mitrović.

Po pravnoj teoriji, džepna krađa se smatra lakim krivičnim delom za koje je predviđeno maksimalno tri godine zatvora ili novčana kazna. U Beogradu ima oko stotinak domaćih džeparoša.

Kada bi se oni našli na tri godine iza rešetaka problem džeparenja bi bio gotovo iskorenjen, jer ne bi imao ko da obuči nove „kadrove”. Džeparenje je veština, umeće, to ne može da radi svako. Džeparoši se i po dve, tri godine obučavaju na ulici. Idu sa nekim ko se time bavi, uče zanat koji tretiraju kao umetnost i postoji razlika zavisno od toga kako umeju da završe posao.

Pravi džeparoši nikad ne primenjuju fizičku silu niti na taj način privlače pažnju. Upravo po tome, objašnjava Mitrović, da li nekoga moraju da gurnu ili otrgnu plen iz ruku, vidi se da još nisu savladali džeparošku veštinu. Uglavnom rade sami ili u paru, prvenstveno zbog podele plena, a i zbog zakonske kvalifikacije.