PARE NA KANAPU I ŽILET! Klinci nemaju pojma o čemu je reč, ali će se stariji slatko nasmejati! Kako je narod varao telefonske govornice! PTT je ovo zvao džekpot

Za sve što je bilo javno u nekadašnjoj državi, “Jugi” kako smo joj tepali ponekad, vezivale su se neverovatne priče kroz koje ste mogli da skenirate duh neposlušnog, nevaspitanog, domišljatog i katkad tvrdoglavog i pomalo zlobnog pripadnika radnog naroda., kako su tad funkcioneri nazivali građane.

Nevoljama tu nije bio kraj: ako bi govornica i radila, postojala je opasnost da će da vam “proguta” novac, a onda, ako ste tome vični, morali biste da je udarate sa svih strana da zaglavljena kovanica ipak nekako prođe i da se veza uspostavi, pa makar posle vašeg “boks meča” aparat morao na remont.

O tome kako je izgledala “borba” pojedinih stanovnika Beograda sa telefonskim govornicama, svedočili su mehaničari zaduženi za sakupljanje i brojanje novca te 1962. godine.

Oni su otkrili jedno zanimljivo mesto – sobu u kojoj se novac zbraja, ali i gde se otkrivaju nestašluci i malverzacije građana. Zbog sumnjivih kanapa službenici su zvali čak i policiju u pomoć.

“I poslednji od osam mehaničara za kontrolu beogradskih javnih telefonskih govornica izruči sadržinu svoje torbe na sto odeljenja za brojanje novca koje se nalazi u pošti 7 u Katićevoj ulici broj 18.

Svakog dana oni po jednom ili dva puta, u pratnji inspektora, pokupe novac iz aparata svih 175 javnih telefonskih govornica i donesu ga ovde na sto prekriven limom. Zatim se okupe oko stola, gledaju ko je šta doneo i: smeju se, čude ili ljute na pojedine građane što baš svašta ubacuju u telefonske aparate javnih govornica, pisale su novine.

A šta može da se nađe? Pre svega bezvredne kovanice i parčići koje bi apart detektovao kao da su jugoslovenskih 20 dinara! Libanski i turski novčići, stari francuski franak još iz 1923. godine, italijanska lira iz ratne 1941. godine i stari srpski dinari kovani još pre prve Jugoslavije.

Domišljatost Beograđana prelazila je svake granice, Varanje i potkradanje na govornicama bilo je mnogo više rasprostranjenije nego što je iko želeo da prizna.

Sami telefoni u govornicama su neretko izgledali kao prava korpa za otpatke. Sve što bi moglo da se gurne kroz otvor za kovanicu moglo je da se nađe i u aparatu: sečeni metal, žileti, sečene kutije od krema, ekseri, zihernadle, kazaljke sa satova, šibice, opušci. Neko je iz samo njemu znanog razloga prosuo unutra jogurt ili napunio otvor blatom.

Često se u aparatima pronalazila i probušena dvadesetinarka vezana koncem ili tankom žicom. Neko je pokušao njome da obavi telefonski razgovor pa da je izvuče, ali se i ona zaglavila. U zbirci falsifikata bilo je i mnoštvo običnog metala isečenog u obliku dvadesetica. Za proizvođačima tog “novca” tragala je policija.

Jednu prevaru u tadašnjem PTT-u nazivali su “džek pot“.

“U poslednje vreme telefonske govornice postale su mesta odakle deca kradu novac. Kroz donji otvor aparata uguraju hartiju i zapuše kanal kroz koji se novac vraća ako se razgovor ne obavi.

Nekad bi se u tako zapušenom aparatu nakupilo i po više hiljada dinara. Uveče bi lopovi došli i dugačkom žicom izvukli hartiju, a novac bi ispao iz aparata. Monteri su doskočili ovim kradljivcima: blizu otvora aparata postavili su metalne pločice koje sprečavaju da se u kanale ugura hartija.

Da je neko baš voleo da krade, pa i da se iživljava nad ovim, svima potrebnim aparatima, svedoči i činjenica da je mesečno nestajalo po pet slušalica, a dnevno desetak telefonskih imenika. 

Kurir.rs/Kaldrma