NADEŽDA NADA TOMIĆ, HEROINA ČIJU JE IZGRADNJU SPOMENIKA FINANSIRAO MEĐUNARODNI CRVENI KRST

U najskrivenijem kutku Novog groblja, pod senkom stoletnih stabala, nalazi se jedan od najupečatljivijih, a po mišljenju nekih istoričara umetnosti i najvrednijih umetničkih radova na ovom groblju. Visoki reljef prikazuje Hrista Spasitelja, sa usnulom mladom ženom u naručju, za čije se skute grčevito drži dečačić zaspao u večnosti. Devojčina duga talasasta kosa je naizgled još uvek vlažna, kao da je upravo izašla iz vode.

Na spomeniku od belog kamena stoji kratak natpis:

"U SMRT ZA DRUGOGA" – NADA 1896-1922.

Ovaj visoki reljef simbolične sadržine nalazi se na porodičnoj grobnici Tomić - Tomanić, a posvećen je Nadeždi Nadi Tomić, mladoj ženi koja je izgubila život u tamnim vodama Ženevskog jezera pokušavajući da pomogne malom davljeniku.

Nadežda Nada Tomić je bila najstarije dete istoričara, upravnika Narodne biblioteke i člana Kraljevske Akademije Jovana Tomića. Još kao devojčica osetila je strahote Velikog rata. Zajedno sa ocem i mlađim bratom prešla je Albaniju i našla utočište na Krfu. Ona je 1917. godine završila gimnaziju u Nici i kao državni stipendista upisala se na medicinski fakultet u Ženevi, dok je njen mlađi brat studirao tehniku u Cirihu. Rasejana širom Evrope - u Beogradu, Ženevi i Cirihu, ova bliska porodica davala je sve od sebe da ostane u kontaktu, pišući jedno drugom duga, nežna pisma, puna ljubavi i podrške. Ova brižna pisma, prepuna toplih i mudrih reči i danas se čuvaju u arhivima Srpske akademije nauka i umetnosti.

Mala divljakuša

Nada je svim srcem volela medicinu i shvatala svoje studije veoma ozbiljno. Provodila je beskarajne sate u laboratorijama i biblotekama. Ono malo slobodnog vremena koje bi joj preostalo provodila je u prirodi, planinareći i slikajući planinske pejzaže, ili družeći se sa siromašnom seoskom decom. Večeri su bile rezervisane za učenje stranih jezika za koje je bila izuzetno talentovana, ili za druženje u domu svoje najbolje prijateljice sa fakulteta, čiji je otac bio lokalni sveštenik. Za razliku od većine devojaka tog doba, Nadu nije zanimao nijedan oblik popularne zabave. Klonila se društva, tako da ju jedan ugledan mladi Švajcarac koji je pokušao da joj se udvara nazvao "malom divljakušom". Duge noći stažiranja na pedijatrijskom odeljenju, prekraćivala je pletenjem kapa i čarapica za svoje male pacijente, krišom im donoseći keksiće, koje bi oni grickali kao miševi.

Poslednja razglednica

Neposredno pre nesreće, Nada Tomić je provela neko vreme u idiličnom planinskom seocetu Šampe, oporavljajući se od šarlaha. Tog kobnog dana (10. juna 1922. godine), Nada je napisala poslednju razglednicu svom bratu, koju je on primio narednog dana zajedno sa vešću da se njegova jedina sestra utopila u Ženevskom jezeru. Prema izjavama svedoka Nada je oko 5 časova popodne iznajmila čamac i izvezla se na jezero sa dvoje dece. Dan je bio vetrovit, a čamac prilično mali. Niko nije mogao da kaže šta se tačno dogodilo, sem da je dečačić iznenada upao u vodu. Nada je bez razmišljanja skočila za njim. Nažalost, vetar je počeo da duva sve jače i nosi čamac u suprotnom pravcu. Ljudi sa obale su je videli kako dva, tri puta zamahuje jednom rukom, verovatno držeći dete u drugoj, pre nego što su oboje nestali u tamnom ambisu. Niko nije priskočio u pomoć. Da li se radilo o šoku, ili nedostatku samopožrtvovanja, to se nažalost nikada neće saznati. Nadino telo je pronađeno dva sata kasnije, dok je telo malenog dečaka nađeno tek nakon dva dana.

Žrtva koju je prepoznao Međunarodni crveni krst

O stradanju Nadežde Tomić pisalo se mnogo i to ne samo u švajcarskim novinama, već i u štampi susednih zemalja. Kada su vesti stigle do Srbije, na adresu Nadinih roditelja prispele su mnogobrojne izjave saučešća. Mnoge od njih su sačuvane do današnjeg dana. Slobodan Jovanović je između ostalog napisao: "Udar koji ste dobili ne da se nikakvim rečima ublažiti, ali Vaši prijatelji, koji nikada nisu u mislima bili više s vama nego u ove dane, ne mogu a da Vam ne kažu koliko su potreseni velikom nesrećom koja Vas je tako neočekivano snašla".

Opelo je služeno u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Ženevi, dok su Nadini posmrtni ostaci bili privremeno smešteni u kripti ove crkve. Nadežda Tomić je konačno preneta u Srbiju krajem novembra 1927. godine i sahranjena na Novom groblju, u parceli 20. Autor visokog reljefa simbolične sadržine na grobnici porodica Tomić-Tomanić je istaknuti vajar Rudolf Valdec. U znak priznanja za izuzetnu hrabrost i požrtvovanost mlade srpkinje, izgradnju spomenika je finansirao Međunarodni crveni krst.

JKP ”Pogrebne usluge” Beograd

U najskrivenijem kutku Novog groblja, pod senkom stoletnih stabala, nalazi se jedan od najupečatljivijih, a po mišljenju nekih istoričara umetnosti i najvrednijih umetničkih radova na ovom groblju. Visoki reljef prikazuje Hrista Spasitelja, sa usnulom mladom ženom u naručju, za čije se skute grčevito drži dečačić zaspao u večnosti. Devojčina duga talasasta kosa je naizgled još uvek vlažna, kao da je upravo izašla iz vode.

Na spomeniku od belog kamena stoji kratak natpis:

"U SMRT ZA DRUGOGA" – NADA 1896-1922.

Ovaj visoki reljef simbolične sadržine nalazi se na porodičnoj grobnici Tomić - Tomanić, a posvećen je Nadeždi Nadi Tomić, mladoj ženi koja je izgubila život u tamnim vodama Ženevskog jezera pokušavajući da pomogne malom davljeniku.

Snaga porodice

Nadežda Nada Tomić je bila najstarije dete istoričara, upravnika Narodne biblioteke i člana Kraljevske Akademije Jovana Tomića. Još kao devojčica osetila je strahote Velikog rata. Zajedno sa ocem i mlađim bratom prešla je Albaniju i našla utočište na Krfu. Ona je 1917. godine završila gimnaziju u Nici i kao državni stipendista upisala se na medicinski fakultet u Ženevi, dok je njen mlađi brat studirao tehniku u Cirihu. Rasejana širom Evrope - u Beogradu, Ženevi i Cirihu, ova bliska porodica davala je sve od sebe da ostane u kontaktu, pišući jedno drugom duga, nežna pisma, puna ljubavi i podrške. Ova brižna pisma, prepuna toplih i mudrih reči i danas se čuvaju u arhivima Srpske akademije nauka i umetnosti.

Mala divljakuša

Nada je svim srcem volela medicinu i shvatala svoje studije veoma ozbiljno. Provodila je beskarajne sate u laboratorijama i biblotekama. Ono malo slobodnog vremena koje bi joj preostalo provodila je u prirodi, planinareći i slikajući planinske pejzaže, ili družeći se sa siromašnom seoskom decom. Večeri su bile rezervisane za učenje stranih jezika za koje je bila izuzetno talentovana, ili za druženje u domu svoje najbolje prijateljice sa fakulteta, čiji je otac bio lokalni sveštenik. Za razliku od većine devojaka tog doba, Nadu nije zanimao nijedan oblik popularne zabave. Klonila se društva, tako da ju jedan ugledan mladi Švajcarac koji je pokušao da joj se udvara nazvao "malom divljakušom". Duge noći stažiranja na pedijatrijskom odeljenju, prekraćivala je pletenjem kapa i čarapica za svoje male pacijente, krišom im donoseći keksiće, koje bi oni grickali kao miševi.

Poslednja razglednica

Neposredno pre nesreće, Nada Tomić je provela neko vreme u idiličnom planinskom seocetu Šampe, oporavljajući se od šarlaha. Tog kobnog dana (10. juna 1922. godine), Nada je napisala poslednju razglednicu svom bratu, koju je on primio narednog dana zajedno sa vešću da se njegova jedina sestra utopila u Ženevskom jezeru. Prema izjavama svedoka Nada je oko 5 časova popodne iznajmila čamac i izvezla se na jezero sa dvoje dece. Dan je bio vetrovit, a čamac prilično mali. Niko nije mogao da kaže šta se tačno dogodilo, sem da je dečačić iznenada upao u vodu. Nada je bez razmišljanja skočila za njim. Nažalost, vetar je počeo da duva sve jače i nosi čamac u suprotnom pravcu. Ljudi sa obale su je videli kako dva, tri puta zamahuje jednom rukom, verovatno držeći dete u drugoj, pre nego što su oboje nestali u tamnom ambisu. Niko nije priskočio u pomoć. Da li se radilo o šoku, ili nedostatku samopožrtvovanja, to se nažalost nikada neće saznati. Nadino telo je pronađeno dva sata kasnije, dok je telo malenog dečaka nađeno tek nakon dva dana.

Žrtva koju je prepoznao Međunarodni crveni krst

O stradanju Nadežde Tomić pisalo se mnogo i to ne samo u švajcarskim novinama, već i u štampi susednih zemalja. Kada su vesti stigle do Srbije, na adresu Nadinih roditelja prispele su mnogobrojne izjave saučešća. Mnoge od njih su sačuvane do današnjeg dana. Slobodan Jovanović je između ostalog napisao: "Udar koji ste dobili ne da se nikakvim rečima ublažiti, ali Vaši prijatelji, koji nikada nisu u mislima bili više s vama nego u ove dane, ne mogu a da Vam ne kažu koliko su potreseni velikom nesrećom koja Vas je tako neočekivano snašla".

Opelo je služeno u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Ženevi, dok su Nadini posmrtni ostaci bili privremeno smešteni u kripti ove crkve. Nadežda Tomić je konačno preneta u Srbiju krajem novembra 1927. godine i sahranjena na Novom groblju, u parceli 20. Autor visokog reljefa simbolične sadržine na grobnici porodica Tomić-Tomanić je istaknuti vajar Rudolf Valdec. U znak priznanja za izuzetnu hrabrost i požrtvovanost mlade srpkinje, izgradnju spomenika je finansirao Međunarodni crveni krst.

JKP ”Pogrebne usluge” Beograd