Svega 12 odsto građana Srbije slaže se s tvrdnjom da se većini ljudi može verovati, kaže komunikolog Zoran Pavlović sa Filozofskog fakulteta

BEOGRAD - Istraživanja sprovedena u periodu 2008-2009. godine pokazuju da se svega 12 odsto građana Srbije slaže se s tvrdnjom da se većini ljudi može verovati, što je osnovni pokazatelj interpersonalnog poverenja, izjavio je komunikolog Zoran Pavlović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

On je dodao da je Srbija u tom smislu praktično na dnu liste evropskih i država u regionu, ali, s druge strane, pri vrhu evropske liste u pogledu mišljenja da bi nas većina ljudi iskoristila kada bi bila u prilici i da većina ljudi misli samo na sebe.

"Takva mišljenja su relativno stabilna i veoma malo se menjaju u poslednjih desetak godina, što znači da interpersonalne odnose karakteriše hronično nepoverenje, a u takvoj situaciji je veoma otežana saradnja s drugima, kompromis je teško ostvariv, a ulaganje truda u ostvarenje nekih zajedničkih ciljeva ili brige o opštem dobru obesmišljena", rekao je Pavlović.

U skladu s tim, Pavlović navodi primer pojedinca koji ima veliku ličnu korist od toga ako se vozi gradskim prevozom, a ne plaća kartu, pri čemu dugoročno gube ne samo drugi ljudi, već i on sam, jer zašto bi plaćao kartu kada je većina drugih ne plaća.

Pavlović je naveo i da je Borislav Pekić jednom rekao da je "onaj ko gaji hronično nepoverenje u druge ljude, mogao da ga stekne samo iskustvom". "U tom kontekstu, iskustvo svakodnevnog života u Srbiji je prebogato - afere, zloupotrebe, krađe, pronevere i druge slične rabote", istakao je Pavlović.

On je rekao da je poverenje osnovni gradivni element bilo kod međuljudskog odnosa bez koga nema saradnje, solidarnosti ili ljudske brige o drugome.

Prema Pavlovićevim rečima, ako pojedinac veruje drugim ljudima, on smatra da je većina spremna da pomogne i da je dobronamerna, pa će i on biti voljan da pomogne drugome u nevolji, jer smatra da bi i drugi ljudi to isto uradili za njega i da se na njih može osloniti.

"Međutim, ako pojedinac smatra da treba biti oprezan u odnosima s drugim ljudima, jer su sebični, zainteresovani samo za sopstvene interese i spremni da iskoriste druge ljude, ne samo da neće biti spreman da se žrtvuje za druge, nego će znati da na druge ne može da se osloni", naglasio je Pavlović.

On je dodao da bi se, čak i da smo voljni da se angažujemo za druge, reklo da osećamo da praktično malo šta možemo da učinimo i da su stvari izvan naše kontrole.

Tome delimično "kumuju" tranzitivni potresi prethodnih decenija koji su doveli u pitanje sve ustaljeno i usvojeno, što je dovelo do nesigurnosti i neizvesnosti, tako da građani ne znaju na koga i na šta se u današnjem svetu mogu osloniti.

"Važniji deo odgovora leži u praksi političkih elita - potpuno neresponzivni (ne reaguju) na zahteve građana, bahati u gledištu da građanima ništa ne duguju, pa oni nemaju prava ništa ni da traže, čvrsti u uverenju da zauvek ostanu na vlasti i, povrh svega, neefikasni, jer su reforme populističke i neuspešne", kazao je Pavlović.

On je naveo da razlog otuđenosti među ljudima u Srbiji može biti i taj što smo naučeni bespomoćnosti.

"Packe" koje su građani ranije dobijali za pokušaje da utiču na tok društvenih dešavanja za rezultat imaju pasivnost i apatiju, rekao je Pavlović i naveo ilustraciju psihologa Martina Selidžmena koji je sproveo eksperiment sa psima koji su, posle kratkog zvučnog signala, primali elektrošokove.

Pas, koji inače lako nauči da izbegne negativnu draž kada čuje najavu i pređe u drugi deo prostorije, preskoči ogradu i slično, ako šok doživi bez obzira na to šta uradi, odnosno ako ne može ništa učiniti da ih izbegne, nakon nekoliko takvih sesija slika koja se dobija je tužna.

Posle zvučnog signala koji ga najavljuje, pas mirno prima elektrošokove i više uopšte i ne pokušava da ih izbegne, a čak i kada mu se uvede mogućnost da ih izbegne, on neće ništa ni pokušati, jer je naučio da je bespomoćan.

"Analogija, iako gruba, sasvim je primenjljiva, jer građani, uljuljkani u osećaju da su stvari izvan njihove kontrole, da uzroci njihovog nezadovoljstva, ali i rešenja i odgovornost leže van njih, jednostavno ništa i ne pokušavaju da urade za sebe ili svoje sugrađane", naglasio je Pavlović.

On smatra da se jedan od uzroka otuđenosti nalazi i u činjenici da je srpsko društvo društvo hroničnih i dubokih podela - partizani i četnici, Jugosloveni i Srbi, Srbi i Hrvati, Srbi i Albanci, vernici i ateisti, monarhisti i republikanci, modernisti i tradicionalisti, autonomaši i centralisti, prozapadno i rusofilski orijentisani, vlast i opozicija, demokrate i radikali, demokrate i naprednjaci, "delije" i "grobari", bogataši i siromasi, stari i mladi...

"Podele same po sebi nisu problem, svrstavanje i kategorisanje ljudi i događaja je sasvim prirodna ljudska potreba", objašnjava Pavlović i dodaje da "podele jesu veliki problem ako se potenciraju i naglašavaju, ako animoziteti po raznim osnovama traju i to u sitaciji kada nedostaje neki nadređeni okvir zajedništva, nešto čemu svi zajedno pripadamo", zaključio je Pavlović.