To je zaključak projekta saradnika Nemačkog društva za spoljnu politiku Kornelijusa Adebara

Da je bivša Jugoslavija ostala cela izbegavši pogubne ratove 90-ih i ušla u Evropsku uniju, ne samo da bi ljudima u regionu bilo bolje, već bi i Evropska unija bila bolja.

To je zaključak projekta saradnika Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP) Kornelijusa Adebara koji je razmotrio šta bi bilo da je Evropska unija uložila veće napore, pre svega finansijskim podsticajima, u opstanak Jugoslavije i njeno primanje u svoje članstvo.

"Zamislite kako bi Evropa mogla izgledati da se Federalna Republika Jugoslavija nije raspala, već, recimo, samo da je ostala bez prefiksa "Socijalistička"", navodi autor.

Životi stotine hiljada ljudi u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, na Kosovu, Makedoniji, Sloveniji i Srbiji bili bi pošteđeni, a SAD ne bi angažovale svoje vojnike u Evropi prvi put posle Drugog svetskog rata, navodi Adebar dodajući da bi Balkan mogao biti "bolje mesto", s čim se slažu i mnogi građani nezavisnih država nastalih iz SFRJ. Po tom hipotetičnom scenariju, Jugoslavija bi zatražila članstvo u EU 1991. i dve godine kasnije počela pristupne pregovore zajedno s Austrijom, Finskom i Švedskom.

Ipak, zbog problema visoke nezaposlenosti, javnog duga i inflacije, kao i na nekonkurentne privrede, evrointegracije Jugoslavije bi bile nešto sporije. Jugoslavija bi na kraju veka postala članica EU zajedno s Mađarskom, Estonijom i Maltom, a zahvaljući ranom početku ekonomske traznicije, u zonu evra bi mogla ući zajedno s Grčkom.

Politika proširenja EU bi zbog tog hipotetičkog uspeha Jugoslavije bila promenjena - proces više ne bi bio geopolitički već zasnovan na zaslugama. Iz ovako zamišljenog razvoja, autor zaključuje da bi činjenica da postoji tranziciona zemlja poput Jugoslavije koja traži članstvo u evrozoni navelo "stare članice" da insistiraju na strožijoj kontroli ekonomskih politika članica što bi moglo sprečiti krize poput onih u Grčkoj i Španiji. Izbegavajući rat na svom pragu, Evropska unija bi razvijala i drugačiju spoljnu politiku. Pošto ne bi bilo brutalnog rata u njenom dvorištu EU ne bi radila na zajedničkim odbrambenim snagama već bi se članice oslonile na NATO koji bi bio angažovan uglavnom izvan evropskih granica. Jugoslavija bi, s druge strane, kao jedna od osnivačica Pokreta nesvrstanih omogućila bolje odnose EU s novim silama u povoju poput Indije, Južne Afirke, Indonezije i Malezije, što bi bilo značajno preimućstvo za EU imajući u vidu specijalne odnose koje je imala s mnogim zemljama koje trpe posledice kolonijalizma nekih drugih članica Unije.

Bivša država sa skoro 24 miliona stanovnika, bila bi peta najveća članica EU do ulaska Poljske, a na Evropskom savetu bi imala više glasova od Holandije, Portugala ili Belgije. Ipak, Jugoslavija je imala šest republika. Mogući razvoj bi išao u pravcu da se Slovenija i Hrvatska udružuju s regionima poput Bavarske, Katalonije i Škotske u traganju za uticajem u Evropi i novčanim sredstvima. Položaj Srbije bi, s druge strane, bio otežan komplikovanim sporazumom o podeli vlast s autonomonom kosovskom manjinom. Zbog toga bi bilo nove distribucije moći u EU, s promenom nadležnosti od vlada članica ka evropskim i regionalnim nivoima.

Ekonomske i socijalne politike, poput zapošljavanja, migracija, socijalnog sistema bi uveliko bili određivani u Briselu, dok bi politike infrastrukture i saobraćaja, obrazovanja i kulture išle u regione, što očigledno ostavlja vladama članica manje nadležnosti. Težnja ka decentralizaciji u Jugoslaviji bi i u tom priotivčinjeničnom slučaju, ipak toliko jačala da bi se omogućilo izdvajanje jedne od republika, što bi predstavljalo presedan za independističke pokrete u starim članicam.

Mogući ishod bi bio da bi EU na kraju činilo više država manje i srednje veličine. Iz ovog hipotetičkog scenarija, Adebar izdvaja tri lekcije za aktuelnu Evropsku uniju. Prvo, EU bi se tranzicijom Jugoslavije i njenim prilagođavanjem za ulazak u zonu evra, bolje pripremila za krize u Grčkoj i Španiji. Drugo, Brisel bi imao znatno manje razvijenu bezbednosnu i odbrambenu politiku, a više bi se fokusirao na globalnu spoljnu politiku s manje vojne snage nego danas. Treća lekcija ulaska cele Jugoslavije u EU je više u formi pitanja: da li nacionalne države još određuju okvir za rešavanje izazova u Evropi u 21. veku?

Multietnička država članica sa slabom federalnom strukturom bi nagovestila današnje debate o podrivanju nacionalnog suvereniteta posle finansijske krize, povremene žalbe o otuđenju demokratije u Evropi ili pokretima za nezavisnost u Kataloniji i Škotskoj.