KOMANDANT ODBRANE SVETE GORE: Srpski monah Danilo spasao pravoslavlje!

Napad na Svetu Goru započela Katalanska kompanija - najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima

Svetovno ime ovog heroja i danas je tajna. U istoriji je ostao poznat ne kao ratnik, već kao diplomata, državnik, pisac, prosvetitelj i zadužbinar - arhiepiskop srpski Danilo Drugi.

- Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, shvatio sam da je Danilo, njegov štićenik i saradnik od najvećeg poverenja, bio neverovatna ličnost, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao je kao komandant bitke za Hilandar - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

Naš sagovornik objašnjava da je oko 1300. godine Sveta Gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog prvoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu.
- Danilov učenik i saborac je ostavio svedočanstvo o trogodišnjoj borbi srpskih ratnika za Hilandar, koja je bila više od odbrane jednog manastira. Bitka se vodila za simbol pravoslavnog „vizantijskog komonvelta“ - kaže dr Stanković.

On podseća da je napad na Svetu Goru započela Katalanska kompanija - najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima.
- Prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih romejskih trupa. Plaćenici su započeli rat s Vizantincima i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj Gori. To nije bila slučajnost. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima „latinskog cara“ u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište „šizmatičko carstvo“ - objašnjava Stanković.

Svestan velike bure koja se spremala, kralj Milutin je nastupao oprezno i pragmatično pregovarao sa zagovornicima novog krstaškog rata. Istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos. Svestan da bi uništenje Svete Gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin koji je već godinama krišom jačao bedeme Hilandara, saziva državni sabor na kome za njegovog igumana imenuje jeromonaha Danila.
- Ovaj mladi učeni plemić samo dve godine ranije bio je deo lične Milutinove dvorske pratnje, a onda je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je u Srbiji imenovan za igumana Hilandara, što je bilo potpuno neuobičajeno. Važio je za Milutinovog čoveka za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete Gore. Vizantija nije više imala snage za to - kaže sagovornik „Novosti“.
„Posle malo vremena tiha života u Svetoj Gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu Goru.

Iguman Danilo je s kolonom na prvi pogled običnih crnorizaca stigao u Hilandar u poslednji trenutak. Stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora, pridružili su se crnorisci iz Srbije čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Hilandar je jedini odolevao opsadama, a iza njegovih zidina utočište je našao veliki broj porodica iz okolnih sela.

Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.„Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela“, beleži strahote Danilov učenik.

Danilo ostaje nepokolebljiv uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga - kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji su svakodnevno napadali Katalanci.
„Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera“, nastavlja dalje Danilov učenik.
Jedan predah opsade Danilo je iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, relikvije, knjige i dokumente, koje su odnesene kralju Milutinu u prestono Skoplje. Vladar je zatražio od monaha da ostane u prestonici dok ne prođe opsada Hilandara, ali je Danilo to odbio i krenuo nazad na Svetu Goru. Pod borbom se probija ka Atosu, zemljama koje je poharala i spalila Katalanska kompanija.

Po Danilovom povratku s pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. Umesto toga, potajno je izveo vojsku kraj puta, kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem i tu postavlja zasedu.
„Mnoge umrtviše, druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika“, opisao je biograf Danilovu pobedu.

Ovo je bio prelomni trenutak bitke za Svetu Goru, posle koje iguman Hilandara uzima pod zaštitu i druge manastire. Poslednja bitka odigrala se u ruskom Pantelejmonu gde su pljačkašku hordu sačekali srpski strelci napetih lukova. Besni zbog gubitaka, Katalanci su pokušavali da ih žive spale u njihovom uporištu na manastirskom prigu.
Napadači su znali da u manastiru oskudevaju vodom i da je u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojima je ugasio vatru, a zatim je ostatak hilandarske posade napao pljačkaše sleđa, koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.