POP KAJEVIĆ: Namestila mi UDBA, prošao sam pakao u američkim zatvorima

Sve je počelo 1978, kada je njegova grupa SOPO (Srpski oslobodilački pokret „Otadžbina“) pohapšena. Uhapšen je dok je sekao kolač na slavi Boška Radonjića, u Njujorku, a sa njim i Radonjić i Nikola Kavaja

Dane provedene iza rešetaka oslikao je u knjizi „Krug osvete i pravde“.

- Video sam najmanje 20 ubistava. Ne možete da učinite ništa da ih sprečite, jer ste onda gotovi. Ne reaguju ni zatvorski policajci. Samo kad se sve završi pošalju momke da operu krv i uklone leševe, uz reči: „Sklonite ovo đubre“. Za njih je to jedan kriminalac manje. Za mene kao čoveka i sveštenika bio je to ne samo šok, već i veliki izazov koliko ću ostati snažan u veri. Posle svega, mogu da kažem da mi je Bog pomogao da izađem živ i ostanem normalan - kaže Kajević.

Sve je počelo 1978, kada je njegova grupa SOPO (Srpski oslobodilački pokret „Otadžbina“) pohapšena. Uhapšen je dok je sekao kolač na slavi Boška Radonjića, u Njujorku, a sa njim i Radonjić i Nikola Kavaja. U stvari, sve je počelo devet godina ranije, kada je jugoslovenska Udba počela likvidacije emigranata po Evropi i Americi. Između ostalih, sekirom je brutalno ubijen, u Parizu, Andre Lončarić, Kajevićev blizak prijatelj. Kap je prelila čašu kada je 1977. u SAD ubijen Dragiša Kašiković. Sledeća meta bio je Kajević, koji kratko podseća kako je osuđen za pripremu terorističkih akcija:

- Nije bila nikakva priprema, već samo priča na koju nas je naveo jedan Udbin čovek, Bogoje Panajotović. Došao je iz Pariza sa preporukom prijatelja. Ja sam ga venčao. Kad mu je poginuo najbolji drug Kašiković, navodno je hteo da se osveti.

Jugoslovenski režim je dugo tražio njihovu deportaciju. Kada je Tito bio u Americi, u martu 1978, rečeno mu je da ih Vašington neće deportovati, ali ako treba - slomiće ih. Udba je poslala čoveka koji će im „namestiti igru“. Panajotović je snimao sve skupove, pretočene u 3.200 strana transkripata. Svega strana i po teretila je Kajevića. Panajotovića je pre toga trenirao psihijatar koji je radio za CIA, naše gore list, Lorenc Zelić Fridman.

- Skupili smo se Panajotović, Nikola Živović, njegov kum, inženjer Životije Savić, bogoslov Radoš Stevlić i ja, uoči moje krsne slave Đurđic, u kafani „Švarcvald“, u Čikagu. Ostalo je snimljeno da sam rekao da ne možemo da pobedimo sve neprijatelje, da je bolje da se ne mešamo i ne kvarimo gostoprimstvo zemlje koja nas je primila. Panajotović me je ubeđivao: „Kajko, ti nemaš osećanja, filozofija ti je isprala mozak! Tvom najboljem prijatelju odsekli su glavu, Kašikovića krvnički ubili...“ Igrao je perfektnu igru i pao sam.

Ideja je bila da se za Dan republike unese eksploziv u „Kongres hotel“ u Čikagu, i dignu u vazduh jugoslovenske diplomate iz Amerike, koje će se okupiti. Mada je pop jedini glasao protiv, prihvatio je odluku većine.

- Kavaja i Boško nisu ni bili na sastanku i ne bi ni bili u zatvoru, da ih nisam posetio u Njujorku. U Kavajinom stanu, FBI je našao 20 petardi i satove za elektronske bombe, iako on nije pravio ništa. Boško je optužen kao navodni finansijer. Ta akcija nikad ne bi uspela jer nismo imali para. Nisam želeo smrt nevinih ljudi.

Dok je bio pod istragom, pop Kajević je „ležao“ u Federalnom istražnom zatvoru u Čikagu, 18 meseci. Kavaja je u to vreme izveo čuvenu otmicu aviona sa 150 putnika, tražeći da policija oslobodi popa. Odbivši u telefonskom razgovoru da „bude oslobođen“, uz molbu da Kavaja pusti putnike, Kajević je saborcu praktično spasao život. Iz Čikaga, „sveštenik-terorista“ prebačen je u zatvor-tvrđavu „Levenvort“, iz kog niko nikada nije pobegao. U Čikagu su ga prijatelji upozorili da u „Levenvortu“ ne kaže da je osuđen na manje od 25 godina, jer će ga zaklati.

Tu je proveo nepunih pet godina. Upoznao je Bugarina koji je ličio na Garija Kupera, Ljubu Pejčeva, osuđenog na doživotnu robiju. Bio je kapetan bugarske avijacije, magistar nuklearne fizike, a stvorio je biznis u San Franciusku.

- Bio je za mene polubog. Njegova dva šofera otela su avion, tražila otkup i u pucnjavi ubila jednog biznismena. Niotkuda se pojavio neki Bugarin i svedočio da ih je Ljubo savetovao. Tako je dobio doživotnu. Spasao mi je život dva puta. Kaže mi: „Kajče, osudili su te na smrt ovi crni muslimani. Kažu da radiš za FBI. Neko je u Marionu bio sa Kavajom, i on je rekao da si ti tu privremeno“. Posle mi je Kavaja pisao pismo sa: „Vojvodo, izvini...“

Ubistva su se obično dešavala ujutro, kad izlaze iz ćelije na doručak - ubod nožem u stomak ili srce. Ili kad su na poslu, pa im šrafcigerom, ekspertski preseku arteriju. Ili „osuđenog“ dok spava uguše jastukom. Stalno je bio na oprezu i sačuvao se. Posle četiri i po godine Ljubo je otišao u drugi zatvor, a protina ćelija napunila se trgovcima drogom. Jedan poluindijanac mu je rekao: „Ti ne psuješ, ne drogiraš se, ko si ti?“ Uplašio se za sopstveni život kad je čuo da je osuđen za terorizam. Tražio je da napusti ćeliju.

- Jedan mali, Geri Gipson, iz „porodice“ Čarlija Mensona, koja je ubijala glumce po Kaliforniji, kaže mi jedne večeri da je ovaj diler naručio da me ubije izvestan Bob, koji je pre toga već ubio petoricu u zatvoru. Ovom dileru je bio dužan 700 dolara i u zamenu je pristao da me likvidira. Tamo ljude ubijaju za dve paklice cigareta.

Pop je požurio s večere do ćelije i naslonio se na žičanu ogradu koja sprečava pad sa galerije. Pojavio se Bob. Uvek je nosio zasukane rukave. Sada ih je spustio, i po položaju ruke videlo se da krije nož.

- Uhvatio sam se za žicu, skupio i odbacio nogama. Ritnuo sam ga iz sve snage i odbacio. Kasnije sam čuo da sam mu slomio rebra i povredio kičmu, ali sam spasao živu glavu. Pokušali su na Disciplinskom sudu da me optuže da sam ja njega hteo da ubijem, ali je kapetan koji je vodio postupak bio fer. Tako sam posle 10 dana premešten u drugi zatvor, „Mila“ u Mičigenu. Delovao mi je kao hotel. Tu sam video Nikolu Živovića, koji me je pitao: „Što su ti vrljave oči?“ Objasnio sam da sam stalno morao da gledam levo-desno da bih sačuvao život.