ALFRED PAL O GOLOM OTOKU: Špalir od 2.500 me je golog tukao

Kroz priču logoraša slikara Alfreda Pala i generala Udbe Jove Kapičića, reditelj Darko Bavoljak rekonstruisao je život na ozloglašenom ostrvu

To da je bila reč o sudbinama 16.000 muškaraca i žena, od kojih je tokom sedam godina postojanja Golog otoka pomrlo ili pobijeno njih 399, u pravilu informbiroovaca, stradalih kao posledica sukoba na liniji Tito - Staljin, istorijska je činjenica.

Ispada da je Bavoljak u poslednjem trenutku snimio priču čija su okosnica ispovesti upravnika logora udbinog generala Jove Kapičića i Pala, koji je u logoru odslužio dve kazne. I to nakon što je u Drugom svetskom ratu jedini od svoje porodice preživeo holokaust u ustaškom režimu, zatim i zarobljavanje u italijanskom logoru na ostrvu Rab, a potom i borbu u partizanima. Kapičić je, naime, umro pre nešto više od mesec dana, a Pal kratko nakon snimanja filma.

Živote logoraša zauvek je izmenila rezolucija Informbiroa iz juna 1948. kada je na sednici u Bukureštu Titov režim optužen da restauriše fašizam i priklanja se 'imperijalističkim silama'.

"U toj rezoluciji su pozivani narodi Jugoslavije da sruše režim Tita i sluge imperijalizma. Ne može biti isto napadač i onaj koji se brani. Mi smo mogli i da ih pobijemo. Pa ko zna šta bi bilo da su nas Rusi napali", tako je u filmu Jovo Kapičić objasnio zašto su stradali jugoslovenski građani koji se nisu na vreme prilagodili apsolutnoj odanosti samo jednoj strani u komunističkom sukobu.

U filmu je potom prikazan govor Tita, koji je rezoluciju iz Bukurešta nazvao napadom na KPJ, jedinstvo naroda Jugoslavije i razbijanje zemlje, što je značilo da vrh KPJ kreće u obračun sa stvarnim ili potencijalnim pristalicama rezolucije Informbiroa. Alat izvršenja bila je Udba koja je u pravilu neselektivno krenula u veliki broj hapšenja.

Kapičić do kraja života nije imao sumnje da državni vrh nije imao izbora.

"To su bakterije koje zaraze zdrav organizam. Znate, kad netko takav dođe na selo i počne da priča o velikoj Rusiji i traži da se ide Staljinu... Šta smo mogli da uradimo? Pa mi smo čekali rat", rekao je.

"Ranković me je zvao i rekao mi: 'Jovo, imaš jedan posao, uzmi nekoliko ljudi, jednog geologa i idi u Dalmaciju. Ima jedno ostvrce koje se zove Goli otok.'"

Udba u Hrvatskoj bila je ta koja je dobila naređenje da izgradi logor, zamišljen kao mesto 'političkog prevaspitanja i drugarskog uveravanja', nakon čega bi informbiroovci bili ponovno uključeni u društveni i politički život.
Alfred Pal imao je 'čast' da dođe u logor 1949, kao jedan od prvih zatočenika.

Pal se u filmu prisetio kako je već sama vožnja brodom bila ponižavajuća. Osuđenici su bili natrpani u identične skučene prostore kao, kako je rekao, crnci koji su u doba ropstva u zapadnom svetu bili odvoženi iz Afrike na Kubu i u Severnu Ameriku. Često ni oni ni porodice nisu znali gde ih vode.

"Izbacili su me iz broda tako što su me zgrabili za kosu i za nogu i prebacili napolje. Onda su me malo prebili, zgazili, i onda, skidaj se, i sada marš, trkom. Dakle, trčiš go, već si plav, zelen od udaraca i onde je špalir. To su oni koji se još nisu revidirali, oni nemaju pravo da te tuku nego samo da te pljuju... Nisam znao šta me tek čeka gore. A čekalo je dve i po hiljade, poređanih kao zmija. Oni su ozbiljno udarali', govorio je Pal.

Reč je bila o tome da je logor bio zamišljen tako da su osuđenici mogli da dokažu da su rehabilitirani samo kroz torturu, odricanje od svih svojih stavova, čak i od svoje privatnosti i konačno i najvažnije, kroz cinkarenje drugih logoraša.

Kapičić pak do kraja života nije priznao da je bilo onako kako su preživeli svedočili.

"Rekao sam ja njima kad je došla prva grupa. Rekao sam im, znate, ljudi, ovde vas je zlo dovelo. Ja sam vaš drug i prijatelj, borac, a i vi ste borci junaci. Nitko vas ovde pipnuti neće, nego ćete brzo ići kući... Ja ne tvrdim da smo mi bili čistunci, časne sestre. Mi smo kao prvo imali ruke do ovde u ratu. Bilo je: ili mi njih, ili oni nas", govorio je Kapičić.

Pala je Udbi prijavio poznanik, a sistem je tako funkcionisao da je svaki prijavljeni morao naći još barem dvojicu koju bi prijavio, dok bi po odsluženju kazne morao potpisati izjavu o saradnji sa Udbom. To je također jedan od razloga zašto su osuđenici nakon oslobađanja često ćutali o svom robijanju.

Kapičić tvrdi da se nikada nisu koristili staljinističkim metodama i govorio da je to bio društveno korisni rad, da praktično 'to nije ni bila kazna'.

I dok je Pal opisivao rad u kamenolomu, i to nošenje kamena za one koji su tek došli ili su bili posebno kažnjeni, Kapičić je tvrdio da su logoraši lovili ribu, kuvali, obavljali zanatlijske poslove i slično.

Njemu je, međutim, suprotstavljeno Palovo svedočanstvo.

"Ako bi se neko samo požalio da je umoran ili gladan, pravljena je beleška da pravi negativnu propagandu. Sledile su kazne, ili čak prolazak kroz stroj, odnosno batinanje kroz dvored".

"Pitanje ljudskog dostojanstva je bilo osnovno prvo srušiti kod svakog pojedinca. On više o svom dostojanstvu ne vodi računa, nego država. To se smatralo da si revidirao", govorio je Pal.

Ono što je u priči o Golom otoku bilo možda i najgore, bilo je to što su izmrcvareni zatočenici nakon odslužene kazne bili puštani 'na slobodu' u društvo u kojem nisu mogli naći posao, u kojem su im porodice gubile stanarska prava, u kojem su ih svi izbegavali jer su znali da su za puštanje morali potpisati dokument o saradnji sa Udbom.