Eduard Habzburg: Reagovali smo prebrzo 1914.

Potomak Franje Josipa Drugog, publicista Eduard Habsburg Lotringen, istoričari Timoti Snajder i Manfrid Rauhenštajner, kao i književnica Biljana Srbljanović suočili mišljenja o Velikom ratu na sceni "Burgteatra". Mislim da 1914. nije trebalo da reagujemo tako brzo, rekao Habzburg.

U godini kada se zatvara čitav jedan vek od izbijanja Velikog rata koji je do neprepoznatljivosti izmenio lice sveta, bečki kulturni život već polako poprima spomeničke i memorijalne kvalitete.

Na tribini o Velikom ratu održanoj u "Burgteatru" govorili su Timoti Snajder sa američkog Jejl univerziteta, austrijski vojni istoričar Manfrid Rauhenštajner, beogradska književnica Biljana Srbljanović i pra-pra-praunuk cara Franje Josipa Drugog, publicista Eduard Habsburg-Lotringen.

Da li je publici više dosta Velikog rata? Nije, daleko od toga, čini se da se prava medijska zaraza posledicama i repovima Velikog rata tek zahuktava. Četiri gosta na sceni "Burgteatra" nastupila su pred rasprodanom punom kućom i to u nedelju pre podne: nikada ne treba zanemariti zabavne potencijale istorije.

"Krivica" za izbijanje rata je uglavnom prošlost, ona je bila aktuelna prošle godine. Ove godine, međutim, javni diskurs o 1914. godini se već pomera u korist simbolike "dubokih promena", u smislu - imamo to što imamo, sad da vidimo zašto to imamo.

Teško bi se od ozbiljnih istoričara kakvi su Snajder i Rauhenštajener i moglo čuti da na nekoj popularnoj tribini dele optužbe za početak svetskog rata - čak i kad se ona održava u hramu književnog nemačkog jezika, one plemenite varijante kojom u Austriji govore samo glumci.

Veliki rat je rat Franje Josipa, ponovio je Rauhenštajner tezu iz svoje knjige o kraju Habsburške monarhije - car je bio rezigniran, bio je star, mogao je uzeti više vremena da razmisli, nije; reagovao je brzo, po poziciji nije imao naviku da druge pita za mišljenje. Ukratko, doneo je krivu odluku.

Snajderov pogled je bio još koncentrisaniji na suštinu problema:

"Bilo je to vreme kada su imperije vladale Evropom i svetom. U logici jedne imperije je da vodi rat. Ako je čitav politički prostor ispresecan imperijama, onda im ponestaje teritorija na koje se imperije širile bez rata".

Prevedeno - kad nema boljeg, onda su i bosanska brda dobra. Ili - krčag ide na vodu dok se ne razbije.

Čitaoci u Srbiji poznaju Snajdera kao autora istorijskog bestselera "Bloodlands" u kojem postavlja tezu o Hitlerovoj Nemačkoj i Staljinovoj Rusiji kao nekoj vrsti spojenih diktatorskih sudova koji su "hranili" jedan drugog i međusobno potpomagali monstruozitet sistema.

U ovom slučaju Snajder pravi razliku između "maritimnih imperija" (pomorske sile) i "unutarevropskih imperija". Maritimne mogu izgubiti rat i preživeti (Engleska), unutarevropske naprotiv ne (Habsburška imperija, prusko Vilhelminsko carstvo, rusko carstvo Romanovih).

Franjo Josip je bio u dilemi da li da na atentat u Sarajevu reaguje tako "da ne učini ništa, ili da učini nešto - nažalost, odlučio se za drugu varijantu".

Princip kao surogat tema

Biljana Srbljanović je očito bila pozvana da bi uzemljila dijalog, odnosno kako bi ga iz naučno-istorijskih kategorija spustila na realne ljude i događaje. Neposredan povod je njena predstava o Gavrilu Principu u bečkom "Šaušpilhausu", koja se i tri meseca prosle premijere igra pred rasprodanim gledalištem. Njena teza na tribini bila je: "Tema Princip je u današnjoj Srbiji surogat tema".

Kako je istakla, javnosti nedostaje hrabrosti, snage, volje, da bi razgovarala o pravim problemima, već to čini kroz političko romansiranje Principove uloge. Princip je u bivšoj jugoslovenskoj istoriografiji imao fiksno mesto - bio je shvatan kao katalizator ideje južnoslovenskog ujedinjenja, ali heroj nije bio, niti je njegovo delo doživljavano kao herojski čin.

Franca Ferdinanda prema tome nije kroz Principa ubila "srpska ideja", već "jugoslovenska ideja", bez obzira na to kako su izgledali organizacioni detalji atentata, naglasila je Srbljanović.

Njen stav naišao je na povratnu reakciju.

"Vrlo interesantan stav koji još nikada nisam čuo, izrazito interesantan i neobičan", obratio se Habsburg-Lotringen srpskoj književnici tonom po kojem je bilo jasno da razgovara sa nekadašnjim slovenskim podanikom krune.

Eduard Habsburg je direktni potomak Gizele, najstarije ćerke carskog i kraljevskog para Franje Josipa i Sisi, i spada u mađarsku liniju Habsburga. Poziv na tribinu u "Burgteatru" je očito shvatio kao priliku da odbrani ulogu svoje porodice u revoluciji koja je zapalila Evropu.

Može se reći da su i Snajder i Rauhenštajner, sa pozicija svoje profesionalno-naučne "arogancije" počistili sa scene pokušaje "dinastičke arogancije" Habsburga. Kao nekad politika, i istorija je izgleda postala preozbiljna stvar da bi se prepustila porodičnom klanu bivših vladara Svetog rimskog carstva (nemačkog naroda).

Na taj način - svi protiv Habsburga, ali da se ne primeti - razmišljanja dvojice istoričara i jedne književnice, iako izgovorena sa različitih profesionalnih i nacionalnih osmatračnica, funkcionisala su kao celina.

Lakoća rata

Šta konkretno za Biljanu Srbljanović znači Princip kao "surogat tema", zamenski topos za sve ono što je teško izgovoriti? Deo srpske javnosti razgovara o Prvom svetskom ratu, da ne bi morao razgovarati o ratu devedesetih godina prošlog veka. Princip je postao karika koja bi moralnom rasponu čitavog jednog veka trebalo da podari integritet i kontinuitet. Kada se u javnom srpskom diskursu sa nepotrebnom emotivnom žestinom zastupa teza "Princip je bio u pravu" to u prevodu znači "Srbija je devedesetih godina bila u pravu".

Ona Principa tako predstavlja kao "unutrašnju stvar" Srbije, što je pozicija koja ne dodiruje njegovo mesto u evropskom istorijskom kontekstu.

Na kraju skupa, svako je dobio priliku da, kao u školi, što kraće i efektnije kaže čemu nas uči iskustvo Velikog rata.

Rauhenštajn: "Austrijska javnost pokušava da uveri sebe kako događaji od 1914. nemaju uticaja na danas - naša politička odgovornost pokušava da pobegne od te teme. Oboje pogrešno."

Snajder: "Stalno govorim Amerikancima - pre nego što krenu u neki rat, moraju razmisliti o mogućim posledicama! Sve uzalud."

Srbljanović: "Lakoća i zaigranost s kojom nekad izbijaju ratovi je zastrašujuća."

Habsburg: "Mislim da 1914. nije trebalo da reagujemo tako brzo."