Ustaškom poglavniku, čiji je beg plaćen otetim srpskim i jevrejskim blagom, nije suđeno ni u odsustvu. Ozna je u svakom trenutku znala gde se Pavelić, ali se ništa nije preduzimalo poručuje istoričar, prof. dr Veljko Đurić

Katolički sveštenik Krunoslav Draganović bio je ključna ličnost „pacovskih kanala“ za evakuisanje ustaša i nacista u Južnu Ameriku. Zbog basnoslovne zarade na tom poslu od hrvatske emigracije dobio je nadimak Zlatni Pop. On je rukovodio Papskim hrvatskim zavodom Svetog Jeronima, vatikanskom eksteritorijom u koju nisu imali pristup lovci na naciste. Tu je, po svedočenjima aganata američkog kontraobaveštajnog korpusa, čuvan i ustaški poglavnik Ante Pavelić, koji ne samo što do smrti nije izručen Jugoslaviji, već mu nikada nije suđeno, pišu Večernje novosti.

- Iako je rukovodio genocidom nad srpskim i jevrejskim narodom u NDH, nesumnjivom zločincu Anti Paveliću jugoslovenski sudovi nikada nisu sudili čak ni u odsustvu. Ozna je u svakom trenutku znala gde se Pavelić nalazio u Austriji, o čemu i danas postoje izveštaji naših vojnih izaslanika, ali se ništa nije preduzimalo. Direktivu Ozni da ne dira Pavelića mogao je da da samo najviši vrh FNRJ, a zna se da se za sve tada pitao - Tito. On je jedini mogao da otkaže i kasnije planove o otmici Pavelića iz Argentine - ukazuje istoričar, prof. dr Veljko Đurić.

Pavelić je postao nedodirljiv kad se našao u Zavodu Svetog Jeronima, gde se nalazio štab „pacovskih kanala“, štamparija lažnih dokumenata i sigurna kuća za najtraženije zločince dok su čekali da pomoću vatikanske ustanove „Asistenca pontifika“ odu u Argentinu. Ustaški poglavnik je iz Austrije u Rim došao preobučen u fratra sredinom 1946. godine, a sa njim je, po svedočenju američkog agenta Vilijama Gauena, u Rim stiglo i deset kamiona punih dragocenosti. Njihova dalja sudbina nije poznata, a Draganović je Pavelića premestio u vatikansku vilu u Kastel Gandolfu, kraj papskog letnjikovca, odakle rukovode organizovanjem „križara“, fanatičnih ustaša koji treba da se vrate u Hrvatsku i podignu ustanak.

Komandant operacije bio je Božidar Kavran, koji je prilikom bega 1945. u samostan u Volsfbergu sklonio 500 kilograma zlata opljačkanog od Srba i Jevreja. To blago kasnije je nestalo i uzrokovalo razdor među ustašama, koji su sumnjičili Draganovića i Pavelića za krađu. U nedavno otkrivenoj autobiografiji Draganović tvrdi da je iz Volfsberga uzeo samo 40 kilograma zlata da ih „spase od Britanaca i gramzivih Hrvata“.

U vreme Krcuna i Ćeće Stefanovića postojao je plan da ga Mosad kidnapuje

U Arhivu Jugoslavije ostao je i izveštaj iz 1946. da je u rudniku soli u austrijskom Bad Auzeu pronađeno 18 sanduka s vrednim predmetima, među kojima i četiri kovčega sa srebrnim posuđem i kristalom. Većinu dragocenosti u Argentinu je, kako se sumnja, odneo Pavelić, uz pomoć Draganovića.
- Jugoslovenska služba je, preko Izraelaca, uvek znala gde je Pavelić. U vreme Krcuna i Ćeće Stefanovića postojao je plan da ga Mosad kidnapuje i da nam ga kasnije preda. Njih je interesovalo zlato i „pacovski kanali“, a nas da napravimo suđenje Paveliću, da bismo napravili ravnotežu sa suđenjem Mihailoviću. To se nije ostvarilo jer su se oko Pavelića pravile kombinacije i ovde i u inostranstvu. On je kontrolisao ustašku blagajnu koja je bila mnogima zanimljiva - kaže Boža Spasić, bivši visoki funkcioner jugoslovenske Službe državne bezbednosti.

ustase-zlocin.jpg
Foto: Preent Screen Jutub


Da je postojao plan otmice Pavelića pričao je i visoki oficir Ozne i Udbe Slobodan Krstić Uča, čuvenoi „lovac na Dražu Mihailovića“. Pred smrt on je otkrio kako je 1952. stopirana akcija otmice Pavelića u Argentini, kojom je trebao lično da rukovodi. Dvojica otmičara i jedan argentinski oficir bili su spremni da za 500.000 dolara otmu Pavelića i hidroavionom ga prebace na jugoslovenski teretni brod na pučini. Međutim, akcija je otkazana.

- Ja sam poslat na mesto generalnog konzula u Grac, a operacija hvatanja Ante Pavelića je, navodno, prekinuta zbog velikih troškova, a mogla je da se izvede - priznao je Uča.
Ustaški poglavnik je u Argentini postao savetnik za bezbednost predsednika države generala Huana Perona. Pavelić je formirao jedinice ustaških emigranata koji su terorisali Peronove političke protivnike. Kad je 1955. Peron zbačen s vlasti, sve se promenilo. Novine su počele da pišu o zločinima hrvatskih odreda smrti u Argentini, ali i o genocidu koji je Pavelićev režim počinio nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Na Pavelića je pritisak vršila i ustaška emigracija, optužujući ga za krađu zlata.

Lažni atentat u Argentini

Jugoslovenske vlasti su ponovo tražile njegovo izručenje, ali nada da će zločinca stići pravda izjalovila se posle atentata 9. aprila 1957. godine. Anonimni revolveraš upucao je Pavelića nedaleko od njegove luksuzne vile u hrvatskom predgrađu Buenos Ajresa, a kasnije se spekulisalo da je umro od zadobijenih rana.

- Bezbroj puta su me pitali ko je ubio Pavelića. Odgovor je - smrt, dve godine posle atentata. Ustaške novine odmah su izvestile da su rane lake, ako je uopšte ranjen. Kako objasniti da je Pavelić, navodno s metkom u vratu, odmah posle atentata održao konferenciju za štampu i optužio jugoslovensku ambasadu da je poslala ubice. Već sledećeg dana je nestao. Sklonio se u franjevački samostan u Frankovoj Španiji, gde je bio nedodirljiv. Atentat na Pavelića bio je obmana da bi čuvar tajni ustaške riznice i „pacovskih kanala“ bio sklonjen na bezbednije mesto - tvrdi Spasić.

On sumnja u priču Blagoja Jovovića, koji se 1999. pojavio na Ostrogu i predstavio kao nekadašnji partizan, a zatim četnik Bjelopavlićke brigade. On se ispovedio mitropolitu Amfilohiju i novinarima kao organizator i izvršilac atentata na Pavelića. S druge strane, emigrant Vladimir Ivanišević potvrđuje da je Blagoje pucao, a kao organizatora atentata imenuje nekadašnjeg komandanta četničke Bjelopavlićke brigade Jakova Jovovića. Ovaj kraljevski oficir bio je član Simovićevog pučističkog kruga koji je 27. marta izveo državni udar u Beogradu i pred mikrofonima Radio Beograda pročitao zaverenički proglas, glumeći mladog kralja Petra Drugog.- Ako je Jakov Jovović bio saradnik Simovića, onda je sigurno radio za Engleze. Engleske službe su spasavale Pavelića i iz Austrije i iz Italije, pa zašto ne i iz Buenos Ajresa. Čudna je ta grupa crnogorskih četnika koji 1944. samostalno dolaze u Italiju, a zatim, zajedno s ustašama, odlaze u Argentinu. To nisu mogli da izvedu bez pomoći popa Draganovića, koji je bio saradnik britanske službe - kaže Spasić.

Amerikanci hteli da hapse Pavelića u Italiji

Američki kontraobaveštajni korpus pripremao se 1948. godine da uhapsi Pavelića u Italiji, a dokumenti Stejt departmenta navode da su britanske tajne službe obavestile Draganovića o toj akciji. Zlatni Pop se odmah ukrcao na brod za Argentinu s peruanskim fratrom Pablom Aranhosom, što je bio Pavelićev novi identitet. Argentinski dosijei otkrivaju da je poglavnik u fratarskom prtljagu nosio 200 kilograma zlata, a izveštaji agenata CIA 250 kilograma zlata i 1.100 dijamanata, opljačkanih od Srba i Jevreja u NDH. Zbog jevrejskog blaga i tajnih „pacovskih kanala“ Pavelića su sve vreme pratili obaveštajci Mosada.