Ponavljanje suđenja Gavrilu Principu moglo bi da reši mnoge dileme vezane za Ferdinandovo ubistvo. Atentator ispalio dva metka, a ubio prestolonaslednika i njegovu ženu i ranio Poćoreka

Mnogo nedoumica ostalo je do danas vezano za atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i suđenje Gavrilu Principu. Ovaj proces nikada nije dao odgovor na pitanje kako je od dva Principova metka ostalo pet rupa, ni šta je tražio meksički plaćeni ubica u Sarajevu baš na dan atentata. Nije jasno ni kako je Princip osuđen za veleizdaju kada ni bečki, ni dvor u Pešti nisu ratifikovali aneksiju BiH. Tako ona, mada je postojala, pravno nikad nije zaživela.

- Na suđenju je ustanovljeno da je Princip pucao dva puta. Na prestolonaslednikovoj uniformi u Beču vide se, međutim, rupe od dva metka. Jednim je ubijena njegova supruga Sofija, jednim je ranjen Oskar Poćorek, a jedan je udario o krov kola. To je pet. Balističari bi trebalo u nekom obnovljenom postupku da vide kako je moguće s dva metka pogoditi toliko ljudi - kaže pisac Željko Pržulj, koji je celu deceniju istraživao sarajevski atentat i uskoro će objaviti knjigu-pišu Večernje novosti.


On podseća da je taj atentat bio četvrti na Ferdinanda za dve godine. Prvi je bio na otvaranju jedne fabrike u Salcburgu, drugi na dvoru,treći na vojnoj paradi u Češkoj. Kako kaže, mnogi su imali interes da austrougarski prestolonaslednik nestane - od nemačkog cara, koji je bio kivan zbog Sofijinih izjava da će protestante prevesti u katolike, do Rotšildove banke, kojoj je Franc Ferdinand pretio da će povući sav novac. Neposredno pred ubistvo izvesni meksički plaćeni ubica podigao je 10.000 dolara upravo iz te banke i otišao pod velom tajne put Sarajeva. Pre ubistva u bosanskoj prestonici bila su i tri niža ugarska plemića, koji su na dan atentata bukvalno pobegli.

- Kad je dolazio u Sarajevo, prestolonaslednika je trebalo da prate dva korpusa austrougarske vojske, koja je zadržana u predgrađu i uopšte nije ušla u grad. Ali su zato obezbeđivali mrtva tela prestolonaslednika i njegove žene. Zanimljivo je i da je, kad je Gavrilo podigao pištolj, njegovu ruku zadržao jedan policajac, kog je udario Mihailo Pušara. Pušare ipak nije bilo na optužnici, kao ni Bela, koji je branio Principa kad su ga tukli. Na čuvenoj fotografiji „Odvođenje atentatora“ uopšte nije Princip, koji je bio u nesvesti, već Bel - kaže Pržulj.

Takođe, proces je pokazao da je pucano iz „brauning“ pištolja, dok je Apis tri godine kasnije, na Solunskom procesu, rekao da je Gavrila i ostale snabdeo „luger“ pištoljima. Sve ovo su detalji koji bi mogli da pomognu u rešavanju misterije vezane za ubistvo Franca Ferdinanda, ako dođe do revizije sudskog postupka koji će tražiti Andrićev institut.


Oni se pozivaju na to da je Princip osuđen za veleizdaju, a ne ubistvo, da bi dobio smrtnu, a ne kaznu od 20 godina zatvora. A do veleizdaje nije moglo da dođe jer atentator nije bio visoki funkcioner Austrougarske monarhije, a ni sam čin aneksije BiH nije nikad ratifikovan u parlamentima u Beču i Pešti.

Osim moralne i istorijske osude ovog sudskog postupka, čin revizije danas je gotovo nemoguć, potvrđuju pravni stručnjaci za „Novosti“. Branko Petrić, sudija Suda BiH, kaže da bi eventualno bilo moguće ponavljanje postupka, ali je pitanje pred kojim sudom:

- Ako uzmemo da je BiH ušla u sastav SFRJ i unela svoj pravni kontinuitet, po nekoj logici taj kontinuitet bi s raspadom Jugoslavije mogla da nasledi i Srbija, ali to bi bilo nategnuto.

Možda bi pre bila moguća rehabilitacija Principa, ali je opet pitanje pred kojim sudom. U Srbiji se zakon odnosi samo na političke osuđenike posle Drugog svetskog rata, a u BiH takvog zakona nema.

Njegove nedoumice deli i prof. Bogoljub Milosavljević sa beogradskog Pravnog fakulteta „Union“:

- Formalno može da sudi samo sud pravnog sledbenika Austrougarske, a to je Austrija. Verujem da bi pre mogla da se dobije rehabilitacija, nego revizija ili obnova postupka, kao što je Apisov sestrić uspeo da rehabilituje Apisa. I profesor beogradskog Pravnog fakulteta Milan Škulić tvrdi da je revizija nemoguća, jer ona postoji samo u parnici, ali ne i u krivici, gde je moguća samo obnova:

- I obnavljanje je teško izvodljivo jer bi trebalo dokazati da je tadašnji sud bio u zabludi i da je Princip bio potpuno nevin. Onda bi tužilac morao ponovo da podigne optužnicu, ali ne verujem da bi ga teretio za veleizdaju, već za ubistvo.


Poseban problem je mogućnost da se uspostavi nadležnost srpskog pravosuđa, a teško mogu da zamislim da bi to prihvatio neki sud u BiH. Konačno, za sve nas koji smatramo da je Princip delovao iz oslobodilačkih pobuda ne bi ništa promenila njegova naknadna rehabilitacija, jer ga inače ne smatramo zločincem.

Ali zato bi takvo suđenje, po Škuliću, moglo kao bumerang da nam se vrati, jer bi svi koji Principa smatraju zločincem jedva dočekali da nastave sa krivotvorenjem istorije.

Ubili sveštenika, nije hteo Gavrilu da falsifikuje krštenicu

Gavrilo Princip je rođen u julu 1895. godine i falilo mu je nepunih mesec dana da navrši 19, da bi mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu. Austrougarska vlast je pritiskala lokalnog sveštenika Ivana Bilbiju da mu falsifikuje krštenicu i jul pretvori u jun. Pošto nije hteo, ubili su ga.