OZNA LAGALA: Gordana i Branko se nikada nisu odrekli svoga oca Draže?!
BEOGRAD - Da li su se deca generala Draže Mihailovića zaista odrekla roditelja? Njegov sin Branko je posle rata priznao da je bio skojevac, ali nikada nije nađen nikakav dokument o tome, dok se ćerka Gordana sa ocem dopisivala do pred hapšenje.
Gordana i njen najstariji brat Branko uhapšeni su 18. septembra 1944. godine. Uhapsili su ih borci Šeste hrvatske (ličke) divizije Prvog proleterskog korpusa. Ubrzo posle toga „Politika“ je objavila da se deca odriču oca. Polemike da li su oni to zaista uradili traju do danas.
"Dragi tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko, ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno.“
Ovako je Gordana Mihailović pisala ocu generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, 27. marta 1944. Samo pet i po meseci pre nego što će ona i brat biti uhapšeni.
"Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli te, Gordana.“
Istorijske činjenice govore da su vest o zarobljavanju Dražine dece radio-stanice prvi put objavile 20. septembra. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo „Novo vreme“ 21. septembra piše: „Sin Draže Mihailovića pao u ruke bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića.“
U štabu Prvog proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od Branka i Gordane je zaista zatraženo da se izjasne protiv oca.
"Dobili smo pismeni zadatak da napišemo izjave“, svedočio je Branko novinaru i publicisti Miloslavu Samardžiću. „Svoga oca se nikada nisam odricao.“
U „Politici“ 31. oktobra 1944. objavljen je naslov: „Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca“. U članku je objavljen niz izjava pripisanih generalovoj deci: o saradnji četnika sa Nemcima i Gestapoom, o tome kako im je „jedini interes rakija, kocka, sve ono što kafana pruža“, kako su „izdali srpski narod“... Međutim, nijedna rečenica ne potvrđuje decidno naslov.
Članak je ilustrovan fotografijom Branka i Gordane dok sede i pišu izjave.
Šest decenija kasnije, 18. septembra 2005. godine, „Politika“ objavljuje neku vrstu demantija. Navodeći slučaj Branka i Gordane, kao i još neke slučajeve prisilnih mobilizacija dece četničkih komandanata, pišu: „Ovo je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu, prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke vlasti.“
Tokom devedesetih uveliko se verovalo da su Gordana i Branko početkom Drugog svetskog rata otišli u partizane, a najmlađi sin Vojislav u četnike. Istoričar Bojan Dimitrijević, koji se dve godine viđao sa Brankom dok je pripremao knjigu o đeneralu, tvrdi da mu je najstariji Dražin sin priznao da su on i Gordana bili skojevci pre rata.
"Od troje dece, njih dvoje bili su članovi SKOJ-a. Ipak, za vreme rata pratili su oca, a sredinom septembra 1944, pošto su partizani zauzeli Valjevo, i posle kraljevog proglasa od 12. septembra preko Bi-Bi-Sija, kojim poziva četnike da priđu partizanima, i oni se priključuju NOV. Ne pod prinudom, već kao predratni skojevci. Ali nikada se zaista nisu odrekli oca. To je bila propaganda novih vlasti".
Dimitrijević dodaje da su mnogi napustili četnički pokret kad su partizani bili nadomak Beograda.
"Posle su mnogi u emigraciji tvrdili da Gordana i Branko i nisu Dražina prava deca, već da je jedini njegov sin Vojislav, koji je uz oca i poginuo. Činjenica je da su oni tokom 1943. i 1944. proveli vreme blizu njega. Branko je čak završio Školu za rezervne oficire (u Brajićima ispod Ravne gore). Gordana je bila sklonjena sa drugom oficirskom decom. Sa njom je bila i ćerka Dragiše Vasića".
Da je Branko bio u SKOJ-u potvrđuje i Miloslav Samardžić.
"Početkom 1943. nemački oficir je prilikom obilaska logoraša naredio da se na Banjicu dovedu i Dražina deca. Oficir nije znao da Dražina supruga Jelica razume nemački. Preko ilegalnih veza poručila je deci da beže. Branko je u međuvremenu postao član SKOJ-a, pa je tražio od drugova da njega i sestru prebace u šumu. Ti skojevci, takođe deca iz visoke građanske klase, bili su više teoretičari, zanesenjaci, i nisu ništa učinili. Onda se obratio četničkim ilegalcima, koji ih odmah prebacuju u Kosjerić".
Gordana je od tada, kako kaže, najviše vremena provodila u Subjelu, gde je stekla najbolju doživotnu prijateljicu, Ljubicu Protić. Branko je otišao u Vrhovnu komandu, u Gornje Lipovo iznad Kolašina, gde se nalazio i Vojislav.
Pukovnik Dragan Krsmanović, nekadašnji šef Vojnog arhiva, tvrdi, pak, da nikada u rukama nije imao nijedan dokument koji bi potvrdio da su se Dražina deca odrekla oca, pa čak ni da je Branko formalno bio član SKOJ-a:
"Ne kažem da dokumenti postoje, ali je zanimljivo da ih nikad nisam video i ne znam nikoga ko ih je video. Moje mišljenje je da je sve to iskonstruisano naknadno, u propagandne svrhe. Branko jeste koketirao sa levičarstvom, ali nema dokaza da se formalno učlanio u komunističku omladinu. Partizanska vlast je htela ne samo da pobedi neprijatelja, već i da ga diskredituje, a za to je najbolje bilo da upotrebe njegovu decu".
Komunisti su vremenom nadograđivali ovu priču raznim detaljima, pa se čak govorilo da se Tito lično starao da deca njegovog neprijatelja ne stradaju, pa ih je doveo u svoj Prateći bataljon. To, međutim, nije tačno. Deca su poslata na Sremski front. Komandant Šeste hrvatske (ličke) divizije rekao je da se posle „interesovao za tu malu Dražinu“, dodajući: „Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca Šeste divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila“.
Gordana Mihailović preminula je 12. februara. U stanu, zauvek usnulu, našao ju je oficir koji je posle 2000. ostao bez posla, pa je radio u službi za brigu o starima i svakodnevno joj donosio hranu. Poslednja njena želja je bila da je sahrane bez ikakve pompe.
Susret s Nedićem
Jednom mi je Gordana pričala o susretu sa generalom Milanom Nedićem, kaže Miloslav Samardžić.
"Prkosna devojčica otišla je pravo u njegovu kancelariju, da ga moli da joj oslobodi majku sa Banjice. Izgledao joj je kao dobrodušni džin, sa blagim krupnim očima i još blažim, dubokim, glasom. Zapamtila je njegove reči: „Draža žrtvuje život, a ja žrtvujem i život i čast“".
Jelica Mihailović je u januaru 1944. puštena sa Banjice. Četnici je odmah sklanjaju u brda iznad Čačka, a u selu Rošci prvi i jedini put tokom rata sreće se sa mužem. Tu su bili i Branko i Gordana.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega