Decenije su prošle od kada su zasađena stabla i kao da znaju šta je ispod njih, rastu i streme prema nebu, ne bi li ono prihvatilo mučenike što leže ispod naslaga humusa

ČEŠKA/NEMAČKA - Od krošnji visokih borova i jela skoro da se i ne vidi nebo. Kako su se tako razvila i razgranala ova stabla ? Decenije su prošle od kada su zasađena i kao da znaju šta je ispod njih, rastu i streme prema nebu, ne bi li ono prihvatilo mučenike što leže ispod naslaga humusa.

U šumu kod mesta Jindrihovice, na granici Češke i Nemačke, doveo nas je naš zemljak, Dejan Ranđelović, koji od devedesete godine prošlog veka živi u obližnjim Karlovim Varima, mondenskoj banji za bogate Evropljane.

"Je l osećate miris smole? Ima je na svakom stablu, a, kažu, da smola ističe samo na svetim mestima", rekao je Dejan.

Ta šuma, nadomak Jindrihovica, za Srbe bi trebalo da bude sveta. Trebalo bi, ali kao što mnogo toga Srbima nije sveto, tako ni ona nije. U njoj počiva, u jedva vidljivim humkama, oko 1.600 srpskih vojnika i oficira, zarobljenih 1914. i 1915. godine, tokom odbrane Srbije od Austrougara.

Više od 40.000 vojnih zarobljenika, Rusa, Italijana, a najviše Srba, odvedeno je sa fronta u tada najveći zarobljenički logor na teritoriji Austrougarske - Jindrihovice.

U tom malom mestu ali i u drugim logorima širom današnje Češke, zauvek su ostali mnogi. Daleke, 1932. godine njihove kosti sakupljene su i sahranjene u mauzoleju u Jindrihovicama - 7.100 srpskih vojnika i jedan broj civila.

Kažu da je najstariji bio srpski devedesetogodišnji sveštenik, a najmlađi njegov osmogodišnju unuk. Izgradnju mauzoleja u Jindrihovicama pomogao je tadašnji predsednik Čehoslovačke, Tomaš Masarik, lični prijatelj kralja Aleksandra I. Masarik nije zaboravio ono vreme kada je, krijući se od Austrougarskih vlasti, u džepu nosio - srpski pasoš.

Tu gde je danas već pomenuta šuma, nekada je bio logor u Jindrihovicama. Decenije su prolazile, vreme i priroda obavljali su svoj posao, pa je vojničko groblje postepeno zarastalo u šumu i zaborav. Sve dok 1994. godine Dejan Ranđelović nije sa prijateljima došao da bere pečurke.

"Bukvalno sam se sapleo na spomenik na kome je pisalo "ovde počiva taj-i -taj iz Požarevca". Nisam mogao da verujem ! Onda smo još malo bolje pogledali i našli i druge spomenike naših vojnika. Otišao sam u selo i prvog meštanina pitao zna li šta o tome. I, tako sam saznao za logor u Jindrihovicama", priča Dejan.

Iako je mauzolej u Jindrihovicama posle Drugog svetskog rata skoro zaboravljen, srpska država o njemu se koliko-toliko brinula. Ali, ista ta država nije znala za postojanje vojničkog groblja u samo pet kilometara udaljenoj šumi. Sve dok humke i spomenike srpskih zatočenika nije ponovo otkrio Dejan Ranđelović, početkom devedesetih godina prošlog veka. Od tada traje njegova borba da se ovo, kako kaže, sveto mesto, na odgovarajući način zaštiti.

"Mi moramo to brzo da uradimo. Po zakonu, vojnička groblja štite se sto godina, a posle toga prestaje njihova zaštita. Za dve godine biće 100 godina od Prvog svetskog rata, a da mi ništa nismo učinili da uredimo ovo mesto - vajka se Dejan.

Dejan i njegovi prijatelji sakupili su nekoliko spomenika srpskih vojnika na jednom proplanku i tu podigli krst. Ali, ovo mesto niko ne posećuje. U mauzolej u Jindrihovicama dolaze s vremena na vreme srpski turisti, zvaničnici retko. A Jindrihovice su, posle Zejtinlika, najveće srpsko vojničko groblje u Evropi!

Slavoljub Stojadinović, predsednik požarevačkog Gradskog odbora Udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912 - 1920, koji je predvodio svoje i smederevske članove Udruženja na hodočašće u Jindrihovicama, ne slaže se sa tim :

Na Zejtinliku je sahranjeno sedam i po hiljada naših vojnika! Jindrihovice su veće stratište, jer treba računati i one nesrećnike koji još počivaju u šumi. Sa njima ih je 8.700.

Budući da su Jindrihovice bile vojnički logor, u njima nije bilo masovnih ubistava, ali je masovnog stradanja, ipak, bilo. Logoraši su umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti. Radili su do iznemoglosti u obližnjem kamenolomu, gradili su fabriku hemije u Sokolovu, do koga su svakog dana, pešice, išli po trideset kilometara, tamo i nazad.

Bilo je da ih je umiralo i po četrdesetoro dnevno. Njihovi saborci odnosili su ih na groblje u današnjoj jindrihovačkoj šumi, u otvorenim, drvenim kovčezima. Tamo bi ih izručili u već otkopane jame, a sanduke vraćali u logor, da u njih smeste nove mrtvace. Mnogi od onih koji su danas nosili sanduke - sutradan bi bili u njima!

Dejan Ranđelović, kao poslednji apostol, čuva sećanje na Jindrihovice. I nada se da će neko, ko je za to u Srbiji plaćen i nadležan, učiniti nešto da borovi i jele, bez svoje krivice, ne dovrše ono što su Austrougari započeli pre skoro jednog veka.

(Danas.rs)