Ogromna sila naišla je na neočekivano jak otpor, čime je pokrenut jedan ciklus neviđenih zločina, piše Paterson

Britanski „Indipendent“ objavio je članak Tonija Petersona, pod naslovom „Austrougarska vojska ubija civile u Srbiji“, a sve u okviru jednog seta od sto tekstova na temu Prvog svetskog rata – „Istorija Prvog svetskog rata u sto slika“. Članak o Srbiji je peti u nizu osvrta na događaje iz Prvog svetskog rata. Takav „projekat“, vezan za stogodišnjicu Prvog svetskog rata, „Indipendent“ je započeo 3. aprila.

Svaka iluzija o „romantičnom ratu“ naglo je nestala kada je Austrougarska napala Srbiju. Ogromna sila naišla je na neočekivano jak otpor, čime je pokrenut jedan ciklus neviđenih zločina, piše Paterson.

Paterson kaže da ga je šokirala crno-bela fotografija, koja je snimljena krajem leta 1914. godine. Na prilazima jednom srpskom selu, samo nekoliko dana po ulasku ogromne Austrougarske sile u Srbiju, vide se Srbi u civilnoj odeći, privezani za stubove: bili su najverovatnije već mrtvi ili su čekali egzekuciju.

Postoje i druge fotografije. Na jednoj od njih vide se tri žene u živopisnim seoskim kostimima i četiri čoveka u tamnim odelima kako bespomoćno vise na drvenim stubovima napravljenim u obliku krsta; lica su im prekrivena belim povezima, dok okolo stoje austrougarski vojnici, sa puškama u rukama. Na trećoj fotografiji, civili, takođe s povezima preko očiju, kleče u polukrugu, svi vezani za male stubove, dok ih streljački stroj uzima na nišan.

Takve snimke, najverovatnije, napravili su austrougarski vojnici, zaključuje Paterson. One nam daju samo površni uvid u užas koji su doživeli civili gotovo neposredno po napadu Austrougarske na Srbiju 12. avgusta 1914.
austrougarska-srbi-indipendent.jpg
Foto: Austrougarska, Srbi, Indipendent


Opravdanje za ovakav masakr civila uglavnom se tražilo u tvrdnjama da je tu reč o „odmetnicima“ koji su uključeni u gerilski rat protiv osvajača. Negde oko 17. avgusta, austrougarski general Lotar fon Hortštajn se požalio da je bilo nemoguće da se pošalje izvidnička patrola unutar teritorije koju su kontrolisali Srbi, jer „svi bi bivali ubijeni od strane srpskih seljaka“.

Ali, zasigurno se zna da je [unutar Carevine] preovlađujući antisrpski sentiment davao austrougarskoj vojsci „blanko kredit“ za vršenje zločina nad Srbima. Te godine u avgustu bila je posebno popularna pesma “Alle Serben müssen sterben” („Svi Srbi moraju da umru“), napominje Paterson.

Štampane su i prodavane propagandne „razglednice“ po Beču gde su Srbi prikazivani kao zaostali i niže vredni ljudi (Untermenšen) ili „podljudi“ – termin koji će Adolf Hitler i nacisti kasnije da koriste pri opisivanju Jevreja i Srba. Nekim od tih propagandnih razglednica poručivalo se da Srbe treba skuvati u kotlovima, a potom ih nabiti na viljuške i pojesti.

Austrijska carevina je krenula da se sveti za smrt nadvojvode i prestolonaslednika Franca Ferdinanda; i činila je to sa takvom svirepošću kakva se do tada nije mogla sresti u modernim ratovima.

Bilo je mnogo priče o masakru nad civilima u Belgiji koji su počinili Nemci na početku Drugog svetskog rata, podseća nas Paterson. Ali veoma se retko pričalo o austrougarskim zločinima nad civilima u Srbiji.

Ratovanje protiv civila tada je opisivano kao početak jedne posebne vrste borbe, koja je nazvana „rat do uništenja“ (“Vernichtungskrieg”), a takav rat do uništenja, samo četvrt veka kasnije, bezobzirno je sprovodio Adolf Hitler nad civilima širom Evrope. Anton Holcer, austrijski istoričar i ekspert za austrougarsku invaziju na Srbiju 1914, godine, napisao je:

„Nad srpskim stanovništvom vršeni su bezbrojni sistemski masakri. Vojska je napadala sela, zarobljavala nenaoružane ljude, žene i decu. Potom su ih ubijali puščanim mecima, bajonetima ili su ih vešali. Žrtve su zatvarane u ambare i živi spaljivani. Žene su odvođene na borbene linije i tamo pdvrgavane masovnim silovanjima. Meštani čitavih sela uzimani su kao taoci, ponižavani su i mučeni. A sve to su radili vojnici austrougarske armije.“

Veliki broj dokaza o austrougarskim zločinima nad civilima u Srbiji sakupio je švajcarski profesor kriminologije Rodolfo Arčibald Rajs, koji je bio pozvan od srpske vlade da kao neutralan posmatrač izvrši istraživanje. Rajs je sačinio izveštaj 1916. godine u kome je potvrdio da postoje nebrojeni iskazi austrougarskih vojnika da su dobijali naređenja više komande da napadaju i masakriraju srpske civile, pri čemu im je „sve bilo dozvoljeno“.

Srpsko civilno stanovništvo nije moralo dugo da čeka da bi im se ista stvar ponovila. Hitler je okupirao Srbiju 1941. godine i nastavio da masakrira srpske civile. Kao i 1914, neki su nazivani „odmetnicima“. Drugi u bili ubijani u represalijama, da bi se osvetila smrt nemačkog vojnika. Ovog puta neki nemački vojnici su bili opremljeni filmskim kamerama. Njima su snimali bespomoćne srpske civile u časovima kada su oni bili ubijani ili su bili masovno vešani na improvizovanim vešalima. Fotografija je napredovala od 1914 – ovog puta slike su bile u pokretu, pa i u boji, završava Paterson.