Ovo je strašna patnja i ne treba im govoriti: „Dešava se to. Biće sve u redu.“ Bitno je da im damo nadu i usmerimo ih na njihove rođake i prijatelje, objašnjava psiholog Aleksandar Šibul

Na hiljade ljudi ostalo je bez krova nad glavom. Poplave su im odnele i uništile sve što su imali. Sad u kolektivnim smeštajima žive s nepoznatim ljudima i s njima dele istu sudbinu. Potrebno im je bukvalno sve - hrana, piće, garderoba, a možda najviše razgovor, moralna podrška...

Žrtvama poplava su isto tako neophodni i saveti stručnjaka, psihologa i radnika Centra za socijalni rad kako bi im pomogli da prebrode najveću životnu nedaću i ponovo nađu smisao života. Trenutno oko 500 psihologa pomaže žrtvama poplava.

Faza depresije

- Kad dođe do elementarnih nepogoda, ljudi su najpre u šoku. Gledaju samo kako da se izvuku i spasu. Posle tog prvog šoka, kad konačno stignu na sigurno, nastupa faza depresije. Spasli su se, ali tek tad shvataju šta ih je snašlo. To je strahovit životni gubitak, uništeno im je sve što su godinama sticali, očajni su, tužni, zabrinuti za budućnost - kaže za Kurir psiholog Žarko Trebješanin.

Svaki čovek drugačije reaguje, neki se iz depresije izvuku za nekoliko dana, dok se u ekstremnim slučajevima nikad ne oporave.
- Žrtve poplava trebalo bi što više da pričaju s rođacima i prijateljima, koji će im pomoći da se vrate u normalu. Normalno je da budu tužni, ali ih treba podsetiti i uveriti u to da njihov život i dalje ima smisla. Treba im reći da nisu sami, da će im država pomoći da ponovo izgrade kuće, da ih nećemo ostaviti - kaže Trebješanin.

Biće sve u redu

Psiholog Aleksandar Šibul kaže da je najvažnije razumeti žrtve poplava i pružiti im ono što im je potrebno.
- Potrebno je saslušati evakuisane građane, čuti njihov vapaj. Ne treba im nametati svoje rešenje. Ovo je za njih strašna patnja i ne treba im govoriti: „Dešava se to. Biće sve u redu.“ Bitno je da psiholozi razgovaraju s njima i daju im nadu - kaže Šibul i ističe da je neophodno da se na vreme razgovara sa žrtvama kako ne bi došlo do posttraumatskog stresnog poremećaja.


Trebješanin: Normalno je da budu tužni, ali ih treba uveriti u to da njihov život ima smisla.
Šibul: Neophodno je da se na vreme razgovara sa žrtvama kako ne bi došlo do posttraumatskog stresnog poremećaja

SAVETI ŽRTVAMA POPLAVA

- živite što normalnije, nemojte očajavati
- uključite se u neke aktivnosti, pomozite drugima, na primer
- razgovarajte s dragim ljudima, dopustite im da vam pomognu
- naspavajte se i odmorite, normalno je to što osećate umor
- organizujte vreme deci - crtanje, gluma, bavljenje muzikom
- nemojte da se izolujete, potrebna vam je socijalna podrška
- pričajte s drugim ljudima, razmenjujte iskustva, tako ćete izbaciti iz sebe negativna osećanja, tugu, bes...
- neki mogu da pronađu spas u religiji, knjigama, duhovnosti

SIMPTOMI KOJI ZAHTEVAJU STRUČNU POMOĆ

- nesanica ili neprekidno spavanje
- gubitak apetita ili u velikoj meri pojačan apetit
- neprestana tuga, zabrinutost
- crne, negativne misli
- noćne more, slike poplava koje su stalno pred očima
- stalna razdražljivost i preplašenost
- nesposobnost da se osoba suoči sa svakodnevnom rutinom
- osećaj beznađa, očaja i negativan pogled na budućnost

Roditelji, vodite računa
PUSTITE DECU DA SE IGRAJU

- Ovo je velika trauma za decu. Izgubili su jednu zonu bezbednosti i sigurnosti, tlo im se otvorilo, što je osnova za razvijanje nesigurnosti u budućnosti. S mališanima treba raditi. Najvažnije je da se najpre njihovi roditelji smire, da dođu k sebi, da se fokusiraju na svoje bližnje jer se deca ugledaju na njih. Kad su mama i tata uplašeni, strah se prenosi i na klince - kaže psiholog Aleksandar Šibul i dodaje da decu treba pustiti da trče po prihvatilištima.

Njegov kolega Žarko Trebješanin dodaje da u ovakvim trenucima deci treba ispuniti život.
- Potrebno je da ljudi rade s njima, da im se organizuje neki vid nastave, da crtaju, glume, da se bave muzikom, jednostavno da im se osmisli vreme i skrenu misli - kaže Trebješanin.