Kričković je poreklom iz Kijana. Živeo je u Zagrebu, a kao pripadnik 118. domobranske pukovnije Hrvatske vojske avgusta 1995. godine ušao je u selo na čelu bojovnika. Krajišnicima se hvalio kolika mu je „penzija“ za 135 dana rata u „domobranima“

Vest da je u četvrtak u Rijeci uhapšen hrvatski vojnik Rajko Kričković (57), pod otužbom da je 6. avgusta 1995. godine u ličkom selu Kijani učestvovao u masakru 14 najstarijih žitelja tog mesta koji se nisu povukli pred Tuđmanovom „Olujom“, kao bomba je odjeknula među raseljenim Krajišnicima.

Kričković je inače Srbin, poreklom iz Kijana! Živeo je u Zagrebu, a kao pripadnik 118. domobranske pukovnije Hrvatske vojske avgusta 1995. godine ušao je u selo na čelu bojovnika.

Optužnica iz Rijeke Kričkovića tereti da je lično ubio Maru Sovilj (75), njenu ćerku Miru (50) i sina Radu (48). Mile Sovilj, koji je izbegao pokolj i potom u Hagu svedočio na procesu Gotovini o „slučaju Kijani“, tvrdi da je Kričković ubio i njegovog oca Vladu i još neke.

Za ovaj zločin do danas niko nije odgovarao - ni u Hrvatskoj, ni u Hagu. Kako priča Mile Sovilj, imena dželata koji su odgovorni za pokolj u Kijanima proterani Ličani saznali su neposredno posle „Oluje“. Javili su im Hrvati, komšije, poznanici, ne želeći da beleg krivice padne na nedužne. Osim Kričkovića, u ubijanju su učestvovali i drugi vojnici - Hrvati.

Prijave protiv zločinaca su bile podnete i u Zagrebu i u Beogradu, a o masakru u selu raspravljalo se i pred Krivičnim većem Haškog suda u slučaju Gotovina i Markač, pa i pred Međunarodnim sudom za genocid u Strazburu ove godine.

Proteklih 19 godina preživeli i izbegli Sovilji živeli su u Novom Sadu. Kažu da se Rajko Kričković toliko osilio da je posle 1995. godine počeo da dolazi u Novi Sad. Tu je neko vreme živeo u vanbračnoj zajednici sa ženom čijeg su muža njegove „kolege po šahovnici“ likvidirale u strašnom zločinu 22. januara 1993. godine na prevoju Mali Alan, sto metara od punkta Unprofora, zajedno sa 22 druga vojnika Srpske vojske Krajine. Krajišnicima se hvalio kolika mu je „penzija“ za 135 dana rata u „domobranima“. Čak je našao i posao u Novom Sadu!

Sovilj se, dok govori o Kričkoviću, guši od čemera. Priča da je sve ove godine nakon zločina živeo kao u nekom bunilu, ne verujući da je pravda toliko nedostižna običnom čoveku. Mile navodi da je Rajko Kričković čak jednom prišao njegovom sinu u Novom Sadu i rukovao se sa njim. Ovaj nije znao o kome se radi.

Seća se svog poslednjeg susreta sa ocem Vladom, pre nego je ubijen avgusta 1995. godine:

- Bila je vrućina i Hrvati su probili liniju na Velebitu - priča Mile Sovilj. - Iz Gračaca sam došao da kažem roditeljima da se pakuju i krenu sa mnom, ali otac nije hteo ni da čuje. Mirno je čuvao krave.

Dok su topovi tutnjali sa Vlebita Vlado je upitao sina Milana:

- Ja, ni ti, ni niko naš Hrvatima ništa nismo uradili, pa što da bežimo?

Bio je i ljut zato što njegova supruga plače i sprema se u zbeg i podsećao je da je Tuđman dao reč da od Srba niko nema razloga da strahuje.


Direktor „Veritasa“ Savo Štrbac veli da ovo nije jedini slučaj da su u Tuđmanovoj državi Srbi činili zločine nad svojim sunarodnicima. Mnogi su bili primorani da to urade da se „dokažu“ i tako spasu svoje glave i glave porodica.

Za ratne zločine za vreme i nakon akcije „Oluja“ vodi se u Hrvatskoj više postupaka, ali postoji svega jedna pravosnažna presuda. Božo Bačelić (Albanac, hrvatski vojnik koji je promenio ime) osuđen je na sedam godina zatvora za ubistvo dvoje starih srpskih civila u Prokljanu kraj Skradina.

- Kričkovića sam prijavio Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu još 2007. godine - priča Mile Sovilj. - Niko nije reagovao. Ulazio je i izlazio iz Srbije bez problema. Na procesu Gotovini Kričkovićevo ime je označeno kao ime krvnika. Ništa mu se nije događalo. Živeo je svoj zločin bez kazne.