Slavni fizičar voleo je našu zemlju, ali su je se Trocki i Darel gnušali

Albert Ajnštajn

1. Po Novom Sadu je nosio dete na ramenu, pa je to bunilo veoma konvencionalne Novosađane. Oni su ga zato nazvali „onaj šašavi Marićev zet“


Fizičar Albert Ajnštajn (1879-1955) bio je jedan od najvećih umova i jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Godine 1921. dobio je Nobelovu nagradu.

Prva njegova žena bila je srpska matematičarka Mileva Marić, rodom iz bogate porodice iz Titela u Vojvodini. U vanbračnoj vezi dobili su ćerku, čija je sudbina nepoznata. Ni danas se ne zna da li je umrla po rođenju ili su je roditelji dali na usvajanje. Albert i Mileva venčali su se 1903. U maju sledeće godine rodio im se sin, a u julu naredne godine sve troje došli su u Kać, selo nadomak Novog Sada.

Svečani doček

U knjizi o nesrećnoj sudbini Mileve Marić, pod naslovom „U senci Alberta Ajnštajna“, Desanka Đurić Trbuhović opisala je tu posetu:

„U kući Marićevih su svečano dočekani i tu su povazdan dolazili rođaci i poznanici da pozdrave Milevu i vide njenog muža i sina. Albert se ponašao prirodno i ležerno, nosio je svog sina na leđima po Novom Sadu. Razgovori su bili živi, samo Milevina majka nije mogla da se sporazumeva sa zetom jer nije govorila nijedan strani jezik...“

Iste te godine Ajnštajnovi su na sedam dana došli u Beograd. Milevina prijateljica sa studija Helena Kaufler, rođena Bečlijka, tu je bila udata za inženjera Milivoja Savića. Savići su živeli na Vračaru, a svoje goste su vodili na jezero koje je postojalo u selu Kijevo kod Rakovice, gde su Milivoje i Albert voleli da veslaju. Kažu da se Ajnštajnu veoma dopao Kalemegdan. On je voleo da priča viceve i trudio se da stvori sliku o sebi kao običnom i opuštenom čoveku.

Zbunjivao

Ostala je zapisana ova njegova izjava: „Ja više ne verujem ni lekarima, ni medicini, ni bilo čemu, jer oni su protiv alkohola. Srbin pije od rođenja pa do smrti; kako se rodi, kako raste, kad putuje, kad se ženi, kad se sahranjuje, pa ipak su Srbi genijalna nacija. Ja ih tako cenim prema mojoj ženi...“

Dve godine kasnije doći će opet u Novi Sad. Desanka Đurić Trbuhović opisuje:
„Imao je dugačku neurednu kosu, radostan i nasmejan, nosio je sina na ramenu po novosadskim ulicama. To je bunilo novosadsku sredinu, koja je cenila samo konvencionalan red i ustaljenu učtivost, od čega je on celom svojom pojavom odstupao, pa su ga nazvali ‚onaj šašavi Marićev zet‘... Studenti su se okupljali oko njegovog stola u kafani ‚Eržebet Kiralji‘, gde je voleo da dolazi...“

Ajnštajn je ostavio Milevu neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, a formalno su se razveli 1919. godine. U dogovoru o razvodu stajao je i Ajnštajnov pristanak da „Milevi da ceo novčani iznos kad jednom u budućnosti dobije Nobelovu nagradu“!
Dve godine kasnije održao je obećanje, a sa razvodom su prestale njegove veze sa Srbijom.

SRBI PIJU, PA SU GENIJALCI

Ajnštajn: Ja više ne verujem ni lekarima, ni medicini, ni bilo čemu jer oni su protiv alkohola. Srbin pije od rođenja, pa do smrti; kako se rodi, kako raste, kad putuje, kad se ženi, kad se sahranjuje, pa ipak su Srbi genijalna nacija. Ja ih tako cenim prema mojoj ženi...



Lav Trocki

2. Čuveni revolucionar u Srbiju je stigao 1912. da izveštava o balkanskom ratu, ali se srpskoj vladi izveštaji nisu svideli, pa ga je proterala


Ruski revolucionar Lav Trocki (1879-1940) bio je jedan od najbližih Lenjinovih saradnika i imao istaknutu ulogu u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine. Bio je ministar spoljnih poslova boljševičke države, a zatim ministar vojske i pomorstva. Posle Lenjinove smrti, Staljin ga je 1929. proterao iz SSSR.

Rus u „Moskvi“

Trocki je kao dopisnik moskovske Pravde došao u Kraljevinu Srbiju u oktobru 1912. godine, s namerom da izveštava o balkanskom ratu. Odseo je u hotelu „Moskva“ na Terazijama i tu su ga neki srpski pisci i novinari učili da govori srpski jezik.

U svojoj knjizi „Slavni gosti Srbije 20. veka“ publicista Radovan Popović donosi opis Beograda iz pera Trockog:

„Varoš ima sasvim naročiti, uzbuđen vojnički izgled. Svi su mobilisani i sve je potčinjeno potrebama mobilizacije... Radnje su prazne: nema kupaca i na minimum se sveo broj prodavaca. Nema radne snage. Za fabriku šećera u Beogradu morali su tražiti dvadeset radnika iz inostranstva...

U Ulici kneza Mihaila - obustavljeni su radovi na kaldrmisanju, tramvajske šine u velikom delu su skinute, kaldrma je razrivena, drvene kocke kisnu pod kišom, a prilazeći hotelu ‚Moskva‘, najboljem u varoši, fijaker skoro do pola točka gnjuri u baru. Masa prodavaca novina: starci, bogalji i u većini dečaci. Njihova larma stvara osnovni motiv života beogradske ulice...

U odvojenim redovima maršira Osamnaesti puk, koji danas odlazi na granicu, na bojište. U uniformi zaštitne boje, u opancima, sa zelenim grančicama na šajkačama. Sviraju trubači, dobošari udaraju u doboše, odmeravajući takt koraka. Izgled ovog puka čini na mene utisak koji se teško može izraziti. Nema spoljašnje uslovne utegnutosti. Pre bi se kazalo da svi imaju izgled tragične pokornosti. Opanci na nogama i ova zelena grančica na šajkači - sa punom ratnom spremom - daju vojnicima neki dirljiv izgled. I ništa u ovom trenutku ne karakteriše za mene tako duboko krvavu besmislenost rata kao ova grančica i ovi seljački opanci...“

Kritika

Lav Trocki će potom otići na bojište i vrlo kritički pisati o akcijama srpske vojske u albanskim selima na Kosovu. Vlada Kraljevine Srbije bila je veoma nezadovoljna njegovim reportažama, pa ga je 1913. godine proterala.

Posle sukoba sa Staljinom, Trocki će lutati svetom bežeći od njegovih agenata. Ipak će ga jedan od njih 1940. godine naći u Meksiku i ubiti udarcima pijuka u glavu. Celu operaciju isplanirao je i vodio Staljinov general - Srbin Mustafa Golubić.

DIRLJIVOST I BESMISAO

Trocki: Opanci na nogama i ova zelena grančica na šajkači - sa punom ratnom spremom - daju vojnicima neki dirljiv izgled. I ništa u ovom trenutku ne karakteriše za mene tako duboko krvavu besmislenost rata kao ova grančica i ovi seljački opanci...




Rabindranat Tagore

3. Kada je pesnik i filozof 1926. godine posetio Beograd, narod na ulici mu je neprestano klicao, a primio ga je i episkop Nikolaj Velimirović


Pesnik i filozof Rabindranat Tagore (1861-1941) u svoje vreme bio je, uz Mahatmu Gandija, najpoznatiji Indus na svetu. Godine 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost, pa je uživao i veliku popularnost i u Srbiji, koju je posetio.

Erupcija oduševljenja

Ondašnje novine beleže da su uveče tog 14. novembra 1926. godine peroni na beogradskoj železničkoj stanici i okolne ulice bili prepuni naroda i da je red morala da održava žandarmerija. Svi su čekali da vozom iz Zagreba stigne nobelovac, koji je za cilj imao povezivanje istočne i zapadne kulture. A kad je voz najzad, sa zakašnjenjem od 20 minuta stigao, i kad se pojavio pesnik „u crnoj mantiji, sa srebrnom dugom kosom i lelujavom bradom, sa klasičnim svetiteljskim likom...“, usledila je erupcija oduševljenja. Delegacija uglednih gospođa predala mu je veliki buket cveća, a on je zahvalio na engleskom i praćen aplauzom ušao u auto i odvezao se u hotel „Palas“ - gde je za njega i pratnju (dve ćerke, zeta i unuka) bio rezervisan veliki apartman na četvrtom spratu.

Tagore je dve večeri zaredom držao predavanja u zgradi Univerziteta i na Kolarcu. Dnevni list Vreme pisao je: „Sala je bila prepuna, naknadno su unete nove stolice, ljudi su se gušili. Oni koji nisu mogli naći mesta skupili su se pred Univerzitetom da bar vide velikog pesnika, klicali su mu... Tagore govori lagano, melodično, gotovo pevajući. Utisak je veoma jak, otmen i čudan. On krivi evropsku kulturu da je izgubila svoje duhovno obeležje i postala nezasita materijalnih blaga... Liči, kad govori, na proroka i na sveštenika pesničke liturgije“.

Lovorov venac

Posle predavanja, dve studentkinje književnosti, obučene u narodnu nošnju, predale su pesniku velike bukete cveća, a studentkinja filozofije, takođe u narodnoj nošnji, okitila je njegovu sedu glavu lovorovim vencem. Ondašnji reporteri su zapisali da su ovacije pesniku bile beskrajne, a kada je izašao sa Univerziteta na ulicu, gomila omladine okružila je sa svih strana njegov automobil i klicanjem ga pozdravila i ispratila sve do hotela.

Pesnik je našao vremena i da poseti dom Hrišćanske zajednice mladih ljudi, gde ga je dočekao i biranim rečima pozdravio episkop Nikolaj Velimirović.

Tagore je u Beogradu od Danila Popovića, vlasnika Muzeja narodnih rukotvorina i nošnji, na poklon dobio najlepši eksponat - nošnju, svu u zlatu, rađenu na Kosovu u 18. veku... Nakon dvodnevnog boravka, pola sata pre ponoći pesnik se s pratnjom ukrcao na voz za Sofiju, odakle je produžio za Solun i Carigrad, čime je okončao veliku evropsku turneju.

KAO PROROK

On krivi evropsku kulturu da je izgubila svoje duhovno obeležje i postala nezasita materijalnih blaga... Liči, kad govori, na proroka i na sveštenika pesničke liturgije, pisali su mediji




Lorens Darel

4. Nakon dolaska u Beograd, rekao da se „za kapitalizam vredi boriti“ i da mu smetaju prljave ulice, sirotinja, prašina, vrućina, košava, magla...


Jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka Lorens Darel (1912-1990) najpoznatiji je po romanu „Aleksandrijski kvartet“, koji mu je zamalo doneo Nobelovu nagradu za književnost. U jednom periodu svog života radio je u britanskom ministarstvu spoljnih poslova. Proveo je četiri godine kao ataše za kulturu britanske ambasade u Kairu, a službovao je i na Rodosu, Kipru i Argentini. I u Beogradu, gde je od jula 1949. bio ataše za štampu britanske ambasade.

Nezadovoljan

Glavni grad nove socijalističke države, teško postradao u tek završenom Drugom svetskom ratu, nije se dopao engleskom diplomati.
U prvom pismu iz Beograda jednom svom prijatelju piše da se, posle onoga što je video - „za kapitalizam vredi boriti“. Smetale su mu prljave ulice, sirotinja, prašina, vrućina, košava, magla... i on se žali prijatelju:
„O, bože! Ja ovde ne mogu da radim!“

Nije krio prezir prema socijalizmu, Jugoslaviji i Jugoslovenima. U razrušenom i siromašnom Beogradu šepurio se u velikoj limuzini, koju je za male pare kupio u Trstu.

Svom prijatelju i kolegi, podjednako čuvenom piscu Henriju Mileru, piše: „Jedva čekam da se izvučem iz ovog prljavog, bučnog, razrušenog grada u kome se ljudi toliko gnušaju Titovog režima da su potpuno apatični“.

Tokom boravka u Jugoslaviji napisao je špijunski roman „Beli orao nad Srbijom“, smestivši zaplet u Beograd pedesetih godina.

Teški kao đulad

U jednom drugom pismu Henriju Mileru Lorens Darel piše da su „Sloveni - poput Poljaka, teški kao đulad - daleko od mediteranske bezbrižnosti i osećajnosti“, i nastavlja:

„... Na nesreću, i ovdašnja klima je takođe užasna. Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U međuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar varvarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste koliko smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poređenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga. Basta... poverovaćeš da buncam sve dok ne dođeš do mesta koje je palo pod marksističke čini...“

Uobraženi Britanac jedino je uživao u razgovorima sa spisateljicom Isidorom Sekulić u njenoj kući na Topčiderskom brdu. Isidora je po poznavanju svetske književnosti za dva koplja bila iznad Darela i kod nje se, mora biti, osećao kao đak. U kući Isidore Sekulić, u kojoj su se ovi veliki pisci sretali, danas živi komediograf Dušan Kovačević.

APATIJA

Prijatelju Henriju Mileru napisao je: „Jedva čekam da se izvučem iz ovog prljavog, bučnog, razrušenog grada u kome se ljudi toliko gnušaju Titovog režima da su potpuno apatični“



Žerar Filip

5. U Beograd su dolazile mnoge zvezde, ali nijedna nije izazvala takvu masovnu psihozu kao Žerar Filip, pisali su mediji


Rano preminuli Žerar Filip (1922-1959) bio je jedan od retkih francuskih glumaca koji je postao slavan i u Holivudu. Lep i darovit, tumačio je glavne uloge u filmovima snimljenim po klasičnim romanima.

Vrhunac slave

Marlen Ditrih bila je na vrhuncu slave kad ga je videla u jednom pariskom pozorištu. Po povratku u Holivud pokrenula je sve svoje veze da snimi film „Kavaljer s ružom“, u kojem bi glumila ne tako mladu, ali još vrlo lepu groficu koja zna da će je mlađi ljubavnik, Filip Žerar, jednog dana ostaviti.

U Beograd je došao u proleće 1955. godine sa ansamblom Teatar nasional iz Pariza, koji je gostovao u JDP.

Sala je bila prepuna, studenti su sedeli na stepeništu, a zbog izuzetne predstave publika nije htela da ode! Radovan Popović piše: „Svi izlazi iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta bili su opsednuti njegovim obožavaocima, pa čak i susedni park! Ostali glumci su izašli sa cvećem, ali Žerara Filipa nije bilo. Najuporniji su dočekali i ponoć - tek tada se na glumačkom izlazu pojavio Žerar Filip. Iz hiljade grla začulo se: Žerar! Žerar!

Umetnik je, takoreći, u trku izašao i uleteo u ‚opel olimpiju‘, parkiranu na uglu Njegoševe i Maršala Tita. Masa je histerično pojurila prema Cvetnom trgu i bacila se na kola... Neki momci su počeli da dižu auto u vazduh... Na zadnjem sedištu sedeo je skamenjeni Žerar Filip.“

Otrežnjenje

Ilustrovana politika je ovom događaju pisala:
„Očajnički pogled tih toplih, obožavanih očiju nas je otreznio, nagnao da se zastidimo ovog čina, otkrio nam da smo nasilnici, da nanosimo bol čoveku koga volimo. Neki povikaše da se čovek pusti s mirom i oni snažni momci, kao na komandu, a već i umorni od držanja, spustiše auto na kolovoz. Dodirnuvši asfalt, ‚olimpija‘ je lagano krenula kroz masu, koja je nemo pravila špalir. U Beograd su posle dolazile mnoge slavne zvezde, ali nijedna nije izazvala takvu masovnu psihozu kao Žerar Filip.“ U jednom kasnijem intervjuu glumac je rekao da tako nešto, takve izlive obožavanja, nigde nije doživeo.
Četiri godine kasnije, lekari su mu otkrili rak jetre. Rekli su mu da će živeti još dve nedelje, najviše šest meseci. Mirno je sačekao smrt.
Imao je samo 37 godina.

SAMO U BEOGRADU

Žerar: Izlive obožavanja kakvi su mi priređeni u Beogradu nigde nisam doživeo




Žozefina Bejker

6. Plesačica koju su obožavali Hemingvej, Pikaso i Dior stigla je u Beograd, gde je svojim golim telom oduševila najuglednije ličnosti prestonice


Plesačica Žozefina Bejker (1906-1975) zbog crne boje kože u SAD, gde je rođena, nije bila toliko priznata, ali je u Francuskoj, gde se nastanila, bila obožavana. Francuzi su je nazivali Crna Venera, Crni biser i Kreolska boginja. Njen krug obožavalaca činili su Ernest Hemigvej, Kristijan Dior, Pablo Pikaso i mnogi drugi.

Revolucija

Godine 1925. njena plesna tačka predstavljala je revoluciju. Nastupala je gola, opasana samo ružastim perjem flaminga ili suknjicom od banana, koja je postala njen zaštitni znak.

U Beograd je doputovala 1. aprila 1929. Dnevni list Politika dva dana zaredom posvećivao joj je celu stranu. Prvog dana novinar beleži: „Već u četiri časa po podne počeo je da dolazi svet na stanicu da sačeka onu koja je svojom igrom i svojim bučnim skandalima uzbudila prvo Pariz, a zatim gotovo celu Evropu... A kad je voz ušao u stanicu, svi su potrčali. Mnogi su uskočili u vagone. Svako je hteo da je prvi vidi, da se prvi upozna s njom...“

Zvezda se jedva probila kroz masu obožavalaca, mladića i šiparica koje su cičale od oduševljenja. Odsela je u hotelu „Ekscelzior“ na početku Knez Miloševe, i tu u velikom apartmanu davala intervjue. Politika beleži: „Nije crna kakvu smo je zamišljali. Koža joj je kao stari prozirni ćilibar, boje zrele breskve... Ima vrlo neobičan glas. Govori, prosto, kao iz nekog burenceta. Krupno, debelo, rapavo...“

Tu, u „Ekscelzioru“, došlo je do malog skandala. Žozefina Bejker izjavila je da je iz voza videla „mnogo malih jaganjaca... i prasadi“, a jedan od uglednijih Beograđana hteo je da joj se dodvori. Rekao je: „Mi ćemo poslati jedno malo prase, pečeno...“
„Jaoj! Ne, neću. Kakav užas! Pečeno! Hoću živo... Majko moja, pečeno!“, preneo je reporter njenu reakciju.

Na ćilimu

Narednog dana isti novinar opisao je njenu tačku u Narodnom pozorištu: „Pojavila se u veoma reduciranom kostimu, koji se uglavnom sastoji iz jednog pojasa žutih prekrasnih banana i jednog jelečića od bisera. Pokazala je svoje mrko telo, vitke duge noge, tanke oble ruke i kukove i bedra i mnogo raznih drugih stvari“.

Posle plesne tačke, zapevala je, klečeći na pirotskom ćilimu, a na kraju priredbe, koju je publika nagradila frenetičnim aplauzom, umesto da se povuče iza zavese, Žozefina je sišla među publiku. Mazila je po glavi ćelave, a posebnu pažnju privukao joj je Svetislav B. Cvijanović, ugledni knjižar i izdavač. Ozbiljnog, sa naočarima i bradicom, namrgođenog, poljubila je u obraz!

Žozefina Bejker još je dva puta dolazila u Jugoslaviju, poslednji put 1971. godine, kao ambasadorka UNICEF. Tada ju je primio i predsednik SFR Jugoslavije maršal Josip Broz Tito.

POLJUBAC ZA SVETISLAVA

Žozefina je sišla u publiku. Mazila je po glavi ćelave, a posebnu pažnju privukao joj je Svetislav B. Cvijanović, ugledni knjižar i izdavač. Ozbiljnog, sa naočarima i bradicom, namrgođenog, poljubila je u obraz



Elizabet Tejlor

7. Za svečanu večeru nije bilo dovoljno cveća, pa su sale za večeru organizovanu za divu bile okićene crvenom paprikom


Glumicu Elizabet Tejlor (1932-2011) Američki filmski institut proglasio je za najveću glumicu 20. veka.

Živela je glamurozno, burno i nimalo nije obraćala pažnju na ono što se o njoj govori. Bila je strastvena i živela je u skladu sa svojim uverenjima.
Imala je sedam muževa i udavala se osam puta - dva puta za Ričarda Bartona.

Prva poseta

U Beograd je prvi put došla sa trećim mužem Majklom Todom, producentom. Odsela je u hotelu „Metropol“. Suprug je hteo da je obraduje i priredi originalnu večeru u „Mažestiku“, a beogradski domaćini, uprava Avala filma, angažovali su scenografa Miomira Denića i kostimografa Milicu Babić. Oni su zamislili da sve bude u znaku stare srpske svadbe. Jedini problem je bio što su zadatak dobili u 11, a večera za 2.000 zvanica zakazana je za isti dan! Rekviziteri Avala filma rastrčali su se po selima oko Beograda da nađu tronošce i niske sofre.

„U šest uveče“, pričao je kasnije Denić, „dolazi Tod u ‚Mažestik‘ da vidi šta smo uradili. A ono, sve prazno, osim onih tronožaca i sofri!
- Šta je ovo? - pita.
- Na tome se sedi! - kažem.
On sedne, da proba, i onako krupan - prevrne se!
Oni njegovi ga odmah dignu, a besni, samo streljaju očima...
Tod počne da se smeje.
Ljubi me i kaže - kad dođu ambasadori i ambasadorke, ima da se prevrću kao on...“

Od plana da se tavanice ukrase cvećem brzo se odustalo jer u Srbiji za tako kratko vreme nisu mogli da nađu trista hiljada cvetova, iako su zvali i Titov rasadnik. Umesto cveća, sale su okićene - crvenom paprikom. U pratnji milicije, pootvarani su magacini i sva paprika komisijski je zaplenjena.

Torta

Večera je protekla u savršenom redu, a na kraju je izneta torta visoka tri metra, koju je Elizabet Tejlor sekla sa merdevina!

Tri meseca kasnije Majkl Tod je poginuo u avionskoj nesreći, a Tejlorova je nastavila da se udaje.

U Beograd - tad će biti redovni gosti Kluba književnika - doći će i sa Ričardom Bartonom, kad ovaj bude glumio Tita u filmu „Sutjeska“. Bata Živojinović pričao je da je Ričard Barton na snimanju „Sutjeske“ bio „do 12 sati upotrebljiv“, a posle toga bi se „napio za tri sekunde“ i onda snimao u takvom stanju.

Zbog alkohola ostavila ga je i naša princeza Jelisaveta Karađorđević, s kojom je bio 1974, nakon razvoda od Elizabet.

GLAMUR U MAŽESTIKU

Večera u „Mažestiku“ je protekla u savršenom redu, a na kraju je izneta torta visoka tri metra, koju je Elizabet Tejlor sekla sa merdevina



Piše: Mihajlo M. Popović
SLEDEĆE SUBOTE: SEDAM VELIKIH ZABLUDA SRPSKE ISTORIJE